Georgij Dimitrov, F. I. Tolbuhin i general-pukovnik S. S. Birjuzov

Portret savremenika >

Tolbuhin i drugi maršali

Da li je 20. oktobra 1944. Beograd bio oslobođen – ili je pao pod "komunističku okupaciju" – ostaje otvoreno pitanje za neke. Reč je, kao i u ovih šezdesetak godina, o klatnu političkih odnosa sa SSSR, pa sada sa Rusijom. Paradoksalno možda, ali Sovjeti, pa za njima Rusi, tu su bili dosledni i predvidivi, kako već priliči jednoj odgovornoj i planetarnoj imperijalnoj sili. Ovim našim nesrećnicima u Srbiji, međutim, teško pada da istovremeno vole Ruse i mrze komunizam, jer Rusi to nekako ne shvataju

Tolbuhin, Fjodor Ivanovič (1894–1949), maršal, heroj Sovjetskog Saveza. U Prvom svetskom ratu komandovao bataljonom; u Oktobarskoj revoluciji i građanskom ratu (1917–1920) načelnik štaba divizije Crvene armije. U Drugom svetskom ratu istakao se u borbama za Staljingrad i Krim, uspešno vodio trupe preko Rumunije, Bugarske, Mađarske i Austrije. Deo njegovih snaga učestvovao je u završnim borbama u Jugoslaviji. Posle rata bio je komandant sovjetskih okupacionih snaga u Austriji.

Birjuzov, Sergej Semjonovič (1904–1964), maršal SSSR; 1941. bio u štabu Zapadnog fronta; 1942. načelnik štaba Malinovskog kod Staljingrada; 1944. komandant 37. armije koju vodi preko Rumunije, Bugarske i Jugoslavije. Neko vreme komandant okupacione vojske u Austriji, posle Tolbuhina. Bio je predvodnik delegacije sovjetskih ratnih veterana koja je stradala u avionskom udesu na Avali 19. oktobra 1964, putujući na proslavu oslobođenja Beograda.

Ždanov, Vladimir Ivanovič (1902–1964); general-pukovnik Crvene armije; učesnik građanskog rata 1917–1920; u Drugom svetskom ratu načelnik štaba, pa komandant oklopno-mehanizovanog korpusa, učesnik operacija za oslobađanje Jugoslavije; kasnije komandant armije itd. Poginuo 19. oktobra 1964, kao član delegacije sovjetskih ratnih veterana u avionskom udesu na Avali.

Ova tri oficira od karijere bili su 1964. dobili ulice u Beogradu, posle besmislene pogibije u avionu koji je, koliko se zna, promašio aerodrom Surčin i udario u Avalu (tamo još stoji spomenik). Ulica maršala Birjuzova ponovo je postala Kosmajska; Ždanov je izgubio ulicu u korist stare Resavske, a Tolbuhin u korist Mekenzija, Engleza koji je gradio Vračar. Resavi i Mekenziju svaka čast, ali to se dešavalo u vreme histerične kampanje promena imena "nacionalno sumnjivih" beogradskih ulica, da sad u to ne ulazimo. Imali smo i Bulevar Crvene armije, pa je postao Južni (ali još u vreme dijalektičkog materijalizma, iz drugih razloga); i Bulevar Oktobarske revolucije koji je postao Bulevar mira (od svih stvari...) u istoj kampanji.

Maršal Birjuzov

U Beogradu, preko puta Novog groblja, postoji i Groblje oslobodilaca Beograda gde su sahranjeni zajedno naši i sovjetski borci poginuli u operacijama u oktobru 1944. Svakog 20. oktobra tamo su državni, vojni i drugi odličnici polagali vence i odavali poštu; sve donedavno. E, nešto nam se javlja da će ove godine opet da se ukažu tamo. Naime, ambasador Rusije Konuzin, Aleksandar Aleksejevič, osetio je razumljivu potrebu da ovih dana ljubazno podseti Beograđane i ostale na neke istorijske činjenice: da su vojnici Crvene armije rame uz rame s našim partizanima oslobađali delove Srbije i Beograd; da su zajedno krvavo stradali na Sremskom frontu, na Batini i na drugim razbojištima; da je Crvena armija dala i te kakav doprinos pobedi nad nacizmom; da bi bilo lepo setiti se i toga. A sada nam baš nekako na taj 20. oktobar dolazi i predsednik Rusije u goste. E, vala je i našao kad će: na dan "komunističke okupacije Beograda", kako to kažu u izvesnoj političkoj stranci koja slavi kvislinga Nedića (MIR-NO! Na mestu volj-no!) i fašistu Ljotića kao "značajne Srbe" i "mudre domaćine".

Kao što je Milošević pokušavao da objasni Miši Gorbačovu da je naučni socijalizam ideologija budućnosti, tako su Koštunica i njegovi pokušavali da objasne Rusima da komunizam i antifašizam ne bi smeli da imaju ništa zajedničko sa panslovenstvom, evroazijskom ideologijom, a tek pravoslavljem! Rusi to nekako nisu uspeli da shvate i na promene imena nekih ulica malo su se i uvredili, kao što vidimo. Oni su, jadni, mislili da je 20. oktobra 1944. Beograd bio oslobođen od nacističke okupacije, a ne da je pao pod "komunističku okupaciju". Tako misle i dalje.

Može čovek ponešto i da nauči od tih velikih sila. Ne da štampa majice sa Putinom ("Putin vas gleda"), niti da po ugledu na njega osniva batinaške bande pod istim nazivom "Naši" (Ana Politkovskaja u svojim Dnevnicima daje precizan opis "Njihovih": ulična batinaška ruka Putinovog FSB-a, sve sami huligani i kriminalci). Ni da zauzdava nevladine organizacije, što se ovima ovde najviše i dopalo. Nego da shvati suštinu Drugog svetskog rata i postavi ga na svoje mesto u nacionalnoj istoriji.

TRI VETERANA: Vratimo se, dakle, oktobru mesecu 1944. Staljingrad i Kursk su obavljeni; Krim i Kavkaz takođe, što je bilo podjednako značajno. Italija je zadovoljno kapitulirala, a Saveznici su se iskrcali u Normandiji i napreduju. Nemačkim je generalima (onima koji još imaju nešto pameti u glavi) jasno da je đavo odneo šalu i da dolazi po svoje. Štaufenberg, Kanaris i Romel pokušavaju da kontrolišu štetu i u tim pokušajima gube glave. Čak je i kralj Petar II naredio Draži i njegovima da se stave pod Titovu komandu, jer je Čerčilu bilo dosta, pa mu je podviknuo (tako su pametni ljudi otišli u četnike, a vratili se iz partizana; glupi su prispeli čak do Blajburga). Naša tri junaka, Tolbuhin, Birjuzov i Ždanov, napreduju ubrzano uz nikakav ili pasivan otpor po južnom krilu balkanskog fronta. Bugarska staje na stranu Saveznika, Sovjeta, to jest; Rumunija kapitulira, Mađarsku mlitavo brane Nemci (koliko im treba) i lokalni fašisti, ali bez ikakvog uspeha. Na teritoriji Jugoslavije, Crvena armija nema otpora i ima jake i dobro organizovane saveznike u partizanima. Tok završnih operacija je poznat: Beograd je oslobođen, ali Nemci pružaju žestok otpor u Sremu. To su ozbiljne trupe iz Grčke, grupa armija E, iskusni veterani od 1939. godine. Drže Sremski front dok im se ostaci ne izvuku iz mogućeg obruča u Bosni i Dalmaciji i u tome uglavnom uspevaju.

M. Tolbuhin

Tolbuhin, Birjuzov i Ždanov: tri veterana, odrasli profesionalci koji su nekako preživeli Staljinove pogrome i slom iz leta 1941. Treba se staviti u njihov položaj. Šta su mislili 1937, dok Staljin strelja Tuhačevskog, a pola oficirskog kora Crvene armije što ubija, što šalje u Sibir? Ako su se uopšte usudili da misle. Šta su mislili 1939, dok je Staljin potpisivao pakt sa Ribentropom (ako su se usudili da misle)? U leto 1941. nisu imali ni kad da misle, pogotovo Birjuzov kao načelnik štaba Zapadnog fronta: trebalo je delovati. Sve do 1943. oficirski kor Crvene armije – ono što je preostalo i ono što se našlo na komandnim položajima posle pogroma – uči se i dokazuje se rezultatima u borbi. Stvar je suviše ozbiljna da bi karijeristi i partijski podobni oficiri prevladali. Iz tog procesa surove selekcije pojavljuju se nove vojskovođe: Žukov, Konjev itd., pa i ova trojica.

Polovinom 1944. stvari se odvijaju očekivano i po planu: Crvena armija nadire s južnog boka; Nemci ne uspevaju – uprkos ogromnom industrijskom naporu – da odole na severu i u centru, dok im zapadni i italijanski frontovi polako popuštaju. Jugoslavija je barem jednostavna: partizani su nakon pada Italije sve jači, poštovanja dostojna vojska od 300-400 hiljada ljudi, pouzdani saveznici. Nema potrebe ostavljati okupacione trupe iza leđa da paze na stanovništvo. "Provereno, min net".

KRATKA PORODIČNA ISTORIJA: Crvena armija prohujala je kroz Jugoslaviju u stvari veoma brzo i bez zadržavanja, uverena da joj iza leđa ostaje pouzdani saveznik. Tako je i bilo – do 1948, ali to je druga i duža priča. Ostale su anegdote, sažete u čuveni komentar jednog beogradskog fotoreportera i čaršijskog ljubavnika: "Koga sam ja j... i Rusi oslobađali, taj ne zaboravlja". Jeste, bilo je ovoga i onoga, sve na brzinu: u vreme sukoba oko Informbiroa jugoslovenski su komunisti pakosno navodili broj žena silovanih od crvenoarmejaca, ali se u to ne bismo upuštali, jer su tada svi bezočno lagali. A da je bilo – bilo je, kao što već u ratovima biva; svakako manje nego u nekim drugim državama, jer su crvenoarmejci Jugoslaviju smatrali savezničkom teritorijom.

G. Ždanov

Porodične istorije tog kratkog perioda naravno da su različite. Moj banatski deo familije nije imao primedbi; naprotiv: vojska se ponašala veoma pristojno, ako izuzmemo incidente sa pićem. Nekoliko ih se na smrt otrovalo metanolom iz željezničke cisterne ostavljene na koloseku (Nemci su u Kovinu imali vojni aerodrom); dan-danas postoji spomen-ploča. U čuvenoj domaćičkoj školi pobacali su mrmoljke i fetuse iz tegli u biološkom kabinetu i popili taj neki formalin ili šta je bilo; nikom ništa nije falilo. Mom dedi je zapao "na kost i kvartir" jedan postariji kapetan Crvene armije, u civilu predsednik kolhoza negde u Ukrajini. Dok su pili dudovaču u dvorištu pod kruškom (kruška još postoji, najslađa na svetu!), kapetan je mrtav ozbiljan upitao dedu, inače umetničkog stolara-duboresca i ozbiljnog paora: "Šta će vama, Nikolaj Petrovič, revolucija, kad sve imate?" Deda nije imao odgovor. Paori su ostali impresionirani crvenoarmejcima i njihovom brigom za konje. Odmah su zamenili svoje umorne konje (bili su to dobri konji i radili su još godinama) za njihove sveže i nastavili dalje. Dan-danas se pominje fijaker s mitraljezom, kao iz Oktobarske revolucije: preko fijakera bio je prostrt ogroman i prelep persijski tepih, oslobođen iz nekog rumunskog spahijskog dvorca i nemilosrdno isečen po ćoškovima da bi bolje padao.

Tako je Crvena armija prohujala kroz Banat i Beograd, kroz Srem, Slavoniju i Hrvatsku sve do Beča. Ljubili su se sa narodom, pili još radije zajedno, tu i tamo nešto opljačkali i povalili (ponekad i uz pristanak dotične građanke; takva vremena) i otišli svojim putem da pod komandom Tolbuhina i Birjuzova drže Austriju još nekoliko godina pod okupacijom, sve do Ustavnog ugovora (za detalje videti: Grejem Grin, Treći čovek i neobjavljene memoare Bogdana Denića). Ždanov je prešao u protivavionsku odbranu. Najverovatnije bi NOV i POJ (Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije) bili zauzeli taj Beograd i bez Crvene armije i njenih tenkova, mada bi to bilo potrajalo duže i koštalo krvavije. Slično i sa Sremskim frontom, ali bi ishod bio na kraju krajeva isti, uključujući i konačne državne granice.

Maršal Tolbuhin umro je – kažu prirodnom smrću – 1949. Birjuzov i Ždanov navodno su odigrali ulogu u sređivanju stanja (misli se na likvidaciju Berije, Lavrentija Pavloviča) posle Staljinove smrti, o čemu svedoče njihove kasnije uspešne karijere. Onda su oktobra 1964. krenuli na proslavu lepog okruglog jubileja oslobođenja Beograda: dvadeset godina! Avion je udario u Avalu.

Vratimo se u današnje vreme: gde smo bili 2005. za proslavu pobede nad nacifašizmom? Gde smo bili na proslavi oslobođenja Aušvica?

Ko je pobedio u Drugom svetskom ratu?

Da li nas je sramota što smo bili na pobedničkoj strani, ako već nije pobedio Draža?

Da li je Beograd 20. oktobra 1944. bio oslobođen ili okupiran?

Doživeli smo da nas ambasador Konuzin, Aleksandar Aleksejevič, to pita posle 65 godina sovjetsko, pa rusko, jugoslovenskih, pa srpskih odnosa.

Videćemo ih sve 20. oktobra 2009. na Groblju oslobodilaca Beograda, sa sve Medvedevom.


 

Savremenici o savremenicima:
Književnik i dva maršala

 Savremenici o savremenicima: <br>Književnik i dva maršala

PRIJATELJI: M. Krleža i J. B. Tito

12. II 1977.

Sećanje hrvatskog književnika Miroslava Krleže na susret sa sovjetskim maršalom Fjodorom Ivanovičem Tolbuhinom objavljeno je u knjizi Josip Broz Tito Vladimira Dedijera (Kultura, Beograd, 1955), te u višetomnom delu Enesa Čengića S Krležom iz dana u dan (Svjetlost, Sarajevo, 1990). Oba zapisa su gotovo identična, a razlike su prvenstveno gramatičke prirode. "Vreme" donosi Krležino sećanje na Tolbuhina kako je zapisano u drugom tomu (Trubač u pustinji duha, str. 198–200) Čengićevih razgovora sa piscem.

Razgovaramo ponovno o Krležinim školskim drugovima i njihovim sudbinama. Srećko i Vlado Kirin, Pavle Gregorić, Zlatko Baloković...

- Zlatko Baloković je bio pravi zagrebački "fakin". Bio je talent, posvetio se violini i postao, kako znate, svjetski virtuoz.

Ne znam zašto ga nisam nikad ozbiljno uzimao. Jedanput sam na duhovit način opisao njegov koncert oficirima u Požegi godine 1917. Tekst je čini mi se nosio naslov Muzikant.

U jesen 1946. u Bijelom dvoru na Dedinju, u čast biranih gostiju Sveslavenskog kongresa Tito je priredio gala primanje na kome je bio i moj stari bugarski "prijatelj" Todor Pavlov, bugarski partijski prvak Viko Červenkov, visoki gosti iz slavenskih zemalja, te naš partijski vrh na čelu s Rankovićem i Đilasom. Na prijemu se našao i Zlatko Baloković. Čudom se čudio odakle ja tamo, a ja sam se opet isto tako čudio odakle on. Porazgovarali smo i zauzeli svoja mjesta. Bilo je predviđeno da Zlatko kasnije izvede violinski koncert. U tom se društvu nalazio i maršal Fjodor Ivanovič Tolbuhin koji je sudjelovao u oslobođenju Beograda. Slavni vojskovođa Crvene armije i ugledni oficir carske ruske vojske došao je na prijem potpuno pijan.

Tolbuhin je za vrijeme banketa, onako pijan, kao što ustaju nazdravičari koji gube ravnotežu s čašom u drhtavoj ruci kada se vino prolijeva po manžetama, po jelu, po paradnom mundiru, po brilijantima, po odlikovanjima, upadao u riječ svima ustrajno kao pravi pijani gnjavator iz ruske krčme. Kako je sjedio nasuprot Zlatko Balokoviću i njegovoj supruzi Joyce, zainteresirao se tko je ta dama s brilijantnom ogrlicom tri prsta širokom i haljinom s velikim dekolteom koji pozadi završava tako reći na posljednjem kičmenom pršljenu i kad su mu rekli da je to virtuoz na violini iz New Yorka sa suprugom, Tolbuhin je ustao da nazdravi gospođi Baloković otprilike ovako:

Virtuoz što svira na violini! Šta to znači svirati violinu, biti maestro? Dirigent? I ja sam muzikant, ja sam dirigent, ja sam virtuoz malo veći od ovoga dečka koji svira violinu. On je Vaš suprug, svaka čast. Ali, ja sam dirigent, najveći dirigent simfonijskog orkestra čitavog svijeta. Ja sviram svoje vlastite kompozicije. Ja sviram kaćušama, bombama, minama, topovima, tenkovima, takvu simfoniju da se trese čitava Evropa. Osvojio sam Bukurešt, Sofiju, Beograd, Beč i tko će znati šta još, koje još gradove i sela. Osvojio sam trista gradova. Prošao sam trideset rijeka i trideset planina sa svojim simfonijskim orkestrom. Ja sam osvojio Dnjepar, Dnjestar i Karpate i eto, jučer kad sam letio u Beograd, sjedim u avionu i promatram u magli nekakva brdašca, nekakve humčice, nekakve male gorice i goričice i sve to tako sitno, plosnato, tako neznatno, bijedne neke planinice i pitam: Šta su, do vraga, ona brdašca tamo dolje pod našim nogama?

"To su Karpati!" vele.

Šta? Do vraga? Ona brdašca od centimetar i pol visine?! I to su Karpati koji su zaustavili rusku carsku armadu 1914. i 1915. kao barijera oko koje smo se tukli gotovo tri godine. Nismo imali municije. Nismo imali topova. Nismo imali intendanture. Nije bilo nikakve organizacije. Nije bilo morala. Niko nije htio da gine, a ginulo se u masama. Tukli smo se na Karpatima dvije i pol godine i nismo mogli savladati ta brdašca, da pljuneš preko njih.

Ovdje mu je Tito upao u riječ očito sa željom da presiječe zdravicu koja mu je već išla na nerve:

‘I ja sam bio na Karpatima.’

‘Kako na Karpatima, tavarišć Cjita? Vi ste bili na Karpatima?’

‘Tukao sam se 1915. na Karpatima kao i Vi.’

‘Eta njelzja, tavarišć Cjita! Kako to da nisam čuo nikada ni jedne jedine riječi o tome da ste bili na Karpatima?’

‘Tukao sam se na Karpatima kao austrougarski mobilizirani građanin! Pali smo poslije toga u rusko zarobljeništvo i tako sam dospio u Rusiju.’

‘Znači, tovariš Cjita, Vi ste se tukli protiv Rusa? Znači, Vi ste se tukli protiv mene, znači, Vi ste pucali na mene! Vi streljali na mjenja?’

‘To što sam ja pucao po Vama bilo je logično. Ta nismo se mogli prepustiti Vama da nas pobijete kao zečeve! Vi ste se tukli za ruskog cara, a mi za austrijskog.’

‘Eto, takvi smo mi Slaveni, tavarišć Cjita! Tukli se jedan protiv drugoga, streljali čelovjek na čelovjeka, a sada se nazdravljaju i ljube po sveslavenskim banketima. Dajte, tavarišć Cjita, da se poljubimo.’

Zagrlili su se i poljubili. Uto je netko iz protokola najavio nastup Zlatka Balokovića, a prije toga neku kompoziciju Frederica Chopina na klaviru.

‘Ja Gjirmanskuju muziku slušat nji mogu’, kaže Tolbuhin.

‘Chopin nije Nijemac. Chopin je Poljak’, objasnio sam mu.

‘E, Poljak, Poljak možet.’

I tako je završio taj moj susret za Zlatkom Balokovićem i ta nesvakidašnja seansa sa maršalom Tolbuhinom. Ali kad smo već kod Tolbuhina, sjetih se još jednog detalja u vezi s njim.

Dok sam s prvom delegacijom jugoslovenskih književnika boravio u Madžarskoj, pričali su mi domaćini iz Pečuha o govoru koji je održao maršal Tolbuhin u oslobođenom gradu:

‘Kad sam se približio poslije oslobođenja Beograda Pečuhu i iz daljine od trideset kilometara, gore uz sam brijeg, vidio kroz durbin jedan lijepi grad i njegove osvijetljene prozore u prvim satima sutona bio sam impresioniran slikom tog lijepog doživljaja.

Sve sam prozore u svim gradovima koje sam oslobađao porazbijao. Prozori Pečuha su mi se tako dopali, izgledali su kao kulisa na velikoj teatarskoj sceni, te sam odlučio da ne pucam na Pečuh koji je bio pun Nijemaca, već da ga zaobiđem, opkolim i odsiječem, a Nijemce prisilim da se iz grada povuku. Tako se, eto’, rekao je Tolbuhin,’ u meni ratniku javio pjesnik, pa sam sačuvao sva stakla u ovom lijepom gradu.’


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net