Antikomunizam, nasleđe i druge prepreke

Kada smo odlučivali da osnujemo partiju, raspravljali smo o tome kakvo ime da joj damo. Nas nekoliko se zalagalo za to da to bude Socijaldemokratska partija, smatrajući da je to laganiji prelaz iz državnog socijalizma u socijaldemokratski socijalizam. Većina je smatrala da ništa što ima bilo kakve veze sa rečju "socijalizam" ili "socijalno" ne treba da bude pomenuto, nego da se osnuje Demokratska stranka, a ona može da obuhvati, što se i desilo, različite političke orijentacije.

Čitava stvar je kod nas, a i svuda u tranziciji, krenula putem radikalne restauracije sa antikomunističkim predznacima. Naravno, to je bio opšti trend, pogotovo posle pada Berlinskog zida. Sećamo se trijumfalne izjave Buša starijeg: pobedili smo komunizam. I onda je, naravno, nastala histerija za koju su čak i mnogi koji su bili veliki protivnici prethodnih režima, kao što su Havel i drugi, rekli – antikomunizam je nešto što smo već videli s komunizmom, pa još malo gore.

Dakle, kulturna i politička matrica koja je bila nametnuta, bila je nešto što je smetalo razvoju socijaldemokratije.

Sledeća stvar – levica je imala partiju koja se zvala Socijalistička partija, koja je imala moćnu organizaciju i kontinuitet i uporno je pokušavala da baštini sve ono što je na levom krilu političkih zbivanja. To je na kraju kulminiralo u jednoj komičnoj organizaciji koja se zvala Ujedinjena levica, sa Mirom Marković na čelu. To je bila već jedna perverzija. To nije imalo veze ni sa kakvom levicom – Udruženje državnih profitera. To je nešto sasvim drugo.

Sledeći problem sa kojim se srela socijaldemokratija bilo je pitanje slojeva koji će stati iza nje. Dok su ostale partije koje su se manje-više obraćale svima, a neke pre svega antikomunističkom svetu, mogle da računaju na neku jasniju podršku, socijaldemokratija je mogla da računa na podršku onih koje upravo nije mogla da dobije. To je, pre svega, bila radnička klasa i to su bili intelektualci.

I na kraju, postojao je problem nekih ličnosti koje su se afirmisale kroz antititovski period i imale neko opoziciono ime, stvarale neku vrstu harizme iza koje bi se moglo stvoriti jezgro osoba koje imaju opozicioni kredo i mogu da vode situaciju.

To je bio razlog što su se osnivale mnoge partije koje su trajale vrlo kratko, bez mnogo uspeha. Izuzetak je bila Vojvodina, gde je bilo ozbiljnijih pokušaja stvaranja socijaldemokratske opcije. Ona se održala kroz Ligu socijaldemokrata, ali je ona ostala regionalna stranka bez široke podrške koju imaju druge masovne partije.

Dominacija konzervativnih stranaka koje su se oslanjale na tradicionalne ustanove bila je pogubna za naš politički život, koji je počeo sa velikim revanšizmom, sa izmenom i revizijom istorije, menjanjem imena ulica, trgova, proglašavanjem raznih novih heroja naše prošlosti. Nismo imali dovoljno ni snage, ni umeća ni hrabrosti da brzo menjamo društvo, da menjamo sadašnjost i projektujemo budućnost. Onda smo se kao društvo latili nečega mnogo lakšeg – da menjamo prošlost. Mi smo izrasli na epskoj tradiciji, gde je svako mogao da tera Turke na buljuke, da izmišlja velike podvige itd. Ta mitomanska istoriografija, koja se kasnije oslanjala na politički romantizam XIX veka, učinila je od istorije jednu manje-više propagandnu disciplinu, a onda je vladajuća Komunistička partija takođe želela da ovlada ne samo budućnošću i sadašnjošću, gde je vladala kako je želela, nego je htela da ovlada i prošlošću.

Problemi oko socijaldemokratije, da sumiram, pre svega se nalaze u nestrukturiranom društvu koje ne može jasno da fiksira svoje interese, u tradiciji koja je bila potisnuta u ime Komunističke partije – srpska socijaldemokratija je samo svečarski pominjana. Najzad, u čitavom talasu antikomunizma koji je nastao. Kasnije su, naravno, na scenu i u politički život upale druge stvari – uloga crkve, novca i svega onoga što kasnije spada u pratioce politike.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Nismo imali dovoljno ni snage, ni umeća ni hrabrosti da brzo menjamo društvo, da menjamo sadašnjost i projektujemo budućnost. Onda smo se kao društvo latili nečega mnogo lakšeg – da menjamo prošlost.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net