Teofil Pancic

nuspojave >

Tiranija japi-varvara

To što dotični nose skupa odela i šminkerske cipele i što im zvrndaju telefoni skuplji od nekih stanova ne treba da vas zavara

I love you baby,
But face itshe’s Madonna

(Robbie Williams)

Svake godine već negde početkom avgusta uhvate me pozorišni pundravci, a do sredine septembra već ‘oću da poludim: kad će, bre, više ta pozorišna sezona?! Priznajem: prostodušno, jako i posve bezinteresno volim pozorište, mada, kao ni Rodoljub Rođa Petrović – popularan lik iz primenjene srpske književnosti zrelog dvadesetog veka – ne u svojoj kući. Nego u onim divnim kućama koje od milošte nazivamo Jugodrp, Beodrp, Atelje, Narodno etc.

Kako god bilo, sada je već više od zlogukog trača da će od planirane predstojeće sezone (ne samo) beogradskih pozorišta ostati samo froncle, jer – pogađam da pogađate – "nema se para". Gradska kasa prazna, o državnoj da se i ne govori. A pozorište je, brajko moj, skupa igračka, naročito ovo "umetničko" koje nije baš uvek visokotiražno. A, je ‘l tako – nema đengi?! Ma da, draga komšinice, znate kako, svetska ekonomska kriza i tako to...

Naravno da je cela ova priča prokleti bullshit. Kulturna produkcija sirotinjska je i malozahtevna delatnost, za koju se u zemljama poput ove izdvaja mašala manje od jedan odsto onog BDP koji nije Beogradsko dramsko pozorište, nego je ono drugo. To jest, "kultura" obično nije profitabilna, ali je svejedno jeftina, naročito u poređenju s raznim drugim delatnostima sumnjive vrednosti a nesumnjive skupoće – od vo... ma ne, bolje da ni ne počnem da ih nabrajam. Elem, para za kulturu uvek ima, jer ih za nju treba malo. Ako se ispostavi da tih malih para nema, onda to znači samo, jedino i isključivo jedno i ništa osim jednog, tako nam Bog pomogao: da je neko, naime, odlučio da para ima da nema. To sa novcem "za kulturu" jeste, drugim rečima, stvar prioriteta. Te pare su, nota bene, naše zajedničke – svi smo ih privredili – ali njima raspolaže politička klasa, na državnom, pokrajinskom, gradskom ili opštinskom nivou. Drastično kresanje (su)finansiranja žive kulturne proizvodnje (pozorišnih premijera, potpore snimanju filmova, izložbenoj delatnosti, časopisima, izdavačima etc.), a ne parazitirajuće birokratije u kulturi i besmislenih institucija koje ne rade ništa (što bi bilo u redu) ne govori baš ništa bitno o ekonomskom stanju jedne države – ali govori baš sve o profilu njene političke elite.

E pa, mereno tim (prilično pouzdanim) aršinom, nama vladaju varvari. To što dotični znalački nose skupa odela i uglancane šminkerske cipele, što im zvrndaju mobilni telefoni skuplji od nekih stanova, pa čak ni što uglavnom ne brkaju Tolstoja i Dostojevskog i što govore po trista-četiristo reči na tri svetska jezika, ne treba da vas zavara: naravno da to nisu oni staromodni, naivni, lako prepoznatljivi džigi-bau varvari koji ti već sa dvesta metara razdaljine tuknu na praziluk iz dupeta– ma jok, u pitanju su postmoderni, neokapitalistički japi-varvari, nepodnošljiva sorta tranzicionih divljaka koja je premrežila naše nebo poput horde tarantula. Obično su to "gradski momci" (i poneki curetak), znate ih bolje nego što mislite, sigurno ste išli u školu s nekim od njih: površni ali nepodnošljivo snalažljivi, u svemu prosečni osim po natprosečnoj probitačnosti, ne znaju zapravo ništa i ne mare zapravo ni za šta, ali su o svemu informisani. Ako vam deluje da ih sve ovo čini smešnima, varate se. Ovo vreme je njihovo vreme, ovaj svet je njihov svet. Skrojen je po njihovoj meri, i igra se po njihovim pravilima.

Evo kako to izgleda u praksi, aktuelnoj, beogradskoj. "Blic" (od 10. 9. 2009, beogradska rubrika) piše da je iz Gradskog sekretarijata za kulturu beogradskim pozorištima već uredno najavljen programski "pomor" usled drastičnog kresanja sredstava na koja mogu da računaju. Pa dobro, kontate vi, možda ipak objektivno nema para, teška je situacija... E sad, pazite ovo: JDP-u je, doduše nezvanično, po rečima upravnika Branka Cvejića, rečeno da će biti para za jednu "veliku" i jednu "malu" predstavu, što je smešno malo za produkcijske i umetničke kapacitete najelitnije od elitnih pozorišnih kuća u zemlji. Pa dobro, ni to još nije skandalozno – samo je (o)tužno. Megjutoa, "Blic" piše i to da je budžet za ukupnu (i relativno obilnu) prošlosezonsku produkciju JDP-a iznosio oko dvadeset miliona dinara. Koliko je to novca, pitate se vi? Nešto preko dvesta hiljada evra. Pa dobro, tako je bilo tada, ali sada nemere tako, nema se para... Cvrc. Taj isti Sekretarijat za kulturu prestonog Beograda nedavno je calnuo upravo dvadeset miliona dinara kao pripomoć za održavanje solističkog plesno-zvučnog nastupa Marije Luize Čikone zvane Madona, estradne zabavljačice iz USA. To jest, celu sezonu jednog vrhunskog pozorišta straćio je za jedno bezvezno estradno veče sas pevanje & džilitanje.

I, kako vam to sad izgleda? Da se razumemo, u redu je što je Čikone došla u Beograd – gde su mladi, tu je i pesma. Međutim, njen je gimnastički nastup hiperkomercijalni događaj od kojeg jedan grad pre treba nešto da zaradi nego da ga (su)finansira. Ponajmanje sredstvima iz bednog "kulturnog" budžeta, za koji se istovremeno kuka kako je skroz bušan. A zašto su vlasti Beograda uopšte davale naše pare – namenjene živoj i stvarnoj, po mogućnosti i vrednoj kulturnoj produkciji – za nešto ovakvo? E, to će nam objasniti produhovljeni Darijan Mihajlović, koji je Večito Nešto Za Kulturu u Beogradu: jerbo "su procenili" (ko?!) da je "Madonin koncert od značaja za imidž grada". O, Bože na visinama, koliko treba fundamentalno nemati pojma ni o čemu pa verovati u tako nešto? Koliko treba biti epohalni duhovni provincijalac pa se ovako zanositi? Ćuj, imidž! Ma, zevala je ta Madona i po Budvi, pa šta? Budva je i posle nje isto što je bila i pre nje: u sezoni sam Pakao Na Zemlji, van sezone normalna i nevažna primorska palanka.

Japi-varvari i ništa drugo, kažem vam. I svi su nekako na isti kalup napravljeni, kao bezlične neznalice i štetočine. Nedavno su štetočinili po Novom Sadu, sada evo po Beogradu. Setiću ih se svaki put kad ne budem otišao u pozorište, jer neće biti ničega novog. A drugarici Čikone svaka čast: nije njen posao da čuva naše pare od nas samih.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net