Fudbal

Fudbal: uzbuđeni glas Radivoja Markovića koji se sa radio-aparata postavljenog na neki prozor razleže pustim ulicama Čubure u sanjivo nedeljno popodne, ispresecan dugouzlaznim žamorom nevidljivih ukućana kad se postigne gol, ili dugosilaznim žamorom kad se gol promaši... Za dete koje odsutno čeprka po dvorišnim lejama sa cvećem (cveće je zvezdasto, čarobnih boja, na visokim stabljikama i zove se kosmos, ili tako nekako) taj uzbuđeni glas i taj žamor samo su deo zvučnog ambijenta kome još pripadaju zvrndanje kolica na kuglagere, preteče današnjih skejtbordova, koja se strelovito spuštaju sa Crvenog krsta, od bioskopa Avala, ka ulici Maksima Gorkog, paljenje motora jedinog automobila u ulici, glas starog Goranca koji nudi kokice u fišecima ili sirupom slepljene u bele i ružičaste lopte...

Fudbal: glasovi starijih dečaka i momaka koji, u ulici koja spaja hram Svetog Save i ulicu koje više nema a na njenom mestu je tržni centar Pejton, jure za krpenjačom ili nekom poluizduvanom gumenom loptom. Krešenda tih glasova najavljuju dramatično primicanje protivničkom golu, opominju nameru protivničkog igrača da skrlja nečiju cevanicu, psovkom kažnjavaju neuspeli dribling, gubljenje lopte, lošu procenu. Ti glasovi su neprirodni, usiljeno duboki i nepotrebno jaki, zrače stvarnom ili željenom muževnošću, sputanim testosteronima. Prepoznajem glasove svog ujaka, koji će kasnije igrati i ozbiljan fudbal, ali i pesnika sa italijanskim pseudonimom, dramskog pisca koji će biti najbolji fudbalski sudija među piscima, budućeg aerodromskog dežurnog lekara, budućeg rukovodioca banke.

Fudbal: predstava u kojoj na ulici pred odraslim momcima, sa četiri ili pet godina, recitujem napamet sastave prvog i drugog tima Crvene zvezde, Partizana, BSK-a, Radničkog. "Nije to ništa!", šepuri se moj ujak, zna on i bolje: ‘ajde sad po brojevima na dresu..." Sestrić u ulozi kućnog ljubimca čini i taj napor i dobija nagradu u obliku glasnog odobravanja momaka koji će po podne otići na Adu da se kupaju i da naberu bambuse, barsku biljku visoke zelene stabljike sa baršunastim mrkim završetkom, koje će poklanjati devojkama i prodavati drugim momcima. Sestrić sad zna zašto nikad nije zavoleo fudbal.

Fudbal: stadion na periferiji, utakmica neka dva mala kluba iz beogradske zone. Momci opremljeni kao reprezentativci, u pravim dresovima sa brojevima i prezimenima na leđima, sa kopačkama, štucnama, jure kao bez glave, grizu, dribluju, golmani izvode vratolomne skokove. U publici uglavnom članovi porodica igrača koji ih hrabre, grde, psuju, zovu po imenu ili nadimku. Trudim se da prepoznam bar ofsajd. Prepoznao sam ga, vičem: "Ofsajd, ofsajd!" – ali me prekida prekorni glas oca porodice u koju sam se tek učlanio: "Ćuti, bre, kakav ofsajd..." – i ja se po ko zna koji put u fudbalu osećam kao prase zalutalo na glavni trg u Teheranu.

Fudbal: na seoskom fudbalskom terenu u istočnoj Srbiji igra se važna utakmica između kluba matičnog sela i kluba iz sela udaljenog dvadesetak kilometara. Leto, prašina, žega. Jedan seljak poneo na utakmicu kišobran – nečim se valja tući, jer se tuča podrazumeva. Rivalstvo je tradicionalno, datira još od pre onog rata. Počinju salve psovki na račun članova porodica, počinje zloslutno spominjanje etničkog porekla (protivnički tim je iz sela naseljenog uglavnom Romima), sudiji prete vešanjem za genitalije. Poslednji minut igre je u toku, sudija svira nešto i iste sekunde čuje se praskavi zvuk kao da se lomi suva grana. To je pukla cevanica protivničkog golmana, otvoren prelom, jezivo. Njega iznose na nosilima, a moj rođak, koji uživa ugled fudbalskog veterana i po ko zna koji put igra oproštajnu utakmicu, uzima sudiju u zaštitu i vodi ga do fiće kojim će ga bezbedno odvesti u Požarevac. Na terenu opšta šorka polako jenjava i smrtni neprijatelji se polako približavaju šatoru gde ih čeka nekoliko prasića tek skinutih s ražnja. I rizling, i pivo. U sumrak, posle krkanluka, pesme i pokušaja igranja kola otečenim i ranjavim nogama, gostujući igrači se zaprežnim kolima vraćaju u svoje selo. Da uštede u vremenu, idu prečicom, mimo puta. Svi su pod dobrim gasom, bučni, veseli. Prelazeći preko jednog potoka, jedna kola se opasno nakrive. U panici, jedan od igrača viče: "Polako, bre, će d’ izginemo ko Mančester Junajted...!"

Fudbal: moj kolega, prevodilac, odlučuje se na veliku investiciju: kupovinu jednog od prvih televizora sa ravnim, ogromnim ekranom, koji tada košta kao pola dobrog auta. Njegova supruga, takođe koleginica, objašnjava tu odluku činjenicom da njen bračni drug ne propušta ni takmičenja u pljuckanju u dalj, a svetsko prvenstvo u fudbalu je neoborivo opravdanje za takav finansijski salto mortale. Pa dobro, pogledaće i ona neki film, seriju, kad nema prenosa...

Fudbal: čak i oni koji, kao ja, ne umeju čestito ni ofsajd da prepoznaju, znaju da se tu vrti ogromna lova. Oni koji pojma nemaju o fudbalu ne razumeju zašto neki dobijaju velike pare za pikanje lopte. Oni koji znaju sve o fudbalu jedino ne znaju da daju neki racionalan odgovor na gornje pitanje. Ni zašto su u rukovodstvima velikih klubova (i onih manjih) neke ugledne ličnosti koje nikad nisu šutnule loptu. Ranije su to bili visoki oficiri tajne policije, političari, generali, danas su to biznismeni, naročito oni kontroverzni (postoje li uopšte drugačiji biznismeni?). Šta je tajna fudbala? Jesu li masoni i u to umešani? Ili templari?

U dnevnim novinama najviše pojedinačnog prostora zauzimaju dve oblasti: sport sa dominantnim fudbalom i – čitulje sa sablasnim fotografijama onih koji od danas više neće gledati fudbal. Dva međusobno nepovezana apsurda, ali ipak apsurda. Hoće li nam i apsurd zabraniti kad uđemo u Evropsku uniju? Teško nama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net