foto: a. anđić

Portret savremenika – Bogdan Diklić >

Magični Mirko, Mile i Teja Kralj

Pregledom uloga lako je ustanoviti da se on kreće u rasponu od dobrog do maestralnog, te da nikada nema mnogo oscilacija u kvalitetu njegove glume, čak ni kada sa ostvarenjima u kojima je igrao to nije bio slučaj

Oni koji veruju u astrologiju, verovatno se pitaju kakav se to kvadrat, trigon ili već neka slična stvarčica u poslednjih godinu i po dana nadvila nad horoskop Bogdana Diklića. Poznati glumac prvo je u novembru 2008. povredio oko na snimanju filma Turneja, kada je ispalio rafal iz kalašnjikova. Povreda se dogodila u Republici Srpskoj, odakle je hitno prebačen na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu, gde su mu lekari konstatovali tešku povredu oka.

Samo nekoliko meseci kasnije, krajem maja, uoči početka predstave Kandid sa kojom je njegovo matično Jugoslovensko dramsko pozorište nastupalo na 54. Sterijinom pozorju, Dikliću je pozlilo, pa je hitno prebačen na Institut za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici. Nekoliko dana kasnije, doživeo je infarkt zbog kog je prebačen na Institut za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Vojvodine. Poslednji kritičan trenutak bio je hitna operacija zbog krvarenja u želucu.

Onda je 28. juna, posle mesec dana sumornih, a zatim diskretno ohrabrujućih stigla i konačno dobra vest: Bogdan Diklić, stabilnog zdravstvenog stanja, napustio je Institut za kardiovaskularne bolesti Vojvodine. Oporavak će nastaviti kod kuće, uz preporuke lekara i redovne kontrole, pisalo je u saopštenju Instituta, uz napomenu da su Dikliću tokom jednomesečnog bolničkog lečenja sanirane tri životno ugrožavajuće bolesti. U saopštenju je još rečeno da lekari Instituta za kardiovaskularne bolesti Vojvodine "nastavljaju da prate zdravstveno stanje gospodina Diklića i žele mu brz povratak njegovoj profesiji, na radost svih zaposlenih u Institutu za KVB Vojvodine i velikog broja poštovalaca njegovog umetničkog dela".

Poslednja rečenica ovog saopštenja mogla bi se protumačiti tek kao znak kurtoazije, da tokom mesec dana Diklićevog lečenja nije došlo do izražaja nešto što se retko događa. Uprkos onome da niko nije prorok u svom selu, ima javnih ličnosti oko kojih postoji opšti i apsolutni konsenzus kada je reč o njihovoj omiljenosti u javnosti. Svakodnevni medijski izveštaji o Diklićevom zdravstvenom stanju nijednog trenutka nisu poprimili bizarnu i degutantnu notu, kako to obično biva u sličnim situacijama. Ovog puta bili su sasvim opravdani: sve je zanimalo kako mu je i svi su iskreno želeli da se što pre oporavi.

DELEGAT TRASE ZVANE GLUMA: Razloge za takvu reakciju najpre treba tražiti u samom Bogdanu Dikliću. Mnogo pre pojave raznih menadžera, PR-ova i ostalih kreatora i predstavljača javnih ličnosti, bilo je onih koji su shvatili da narod najviše voli skormne, iskrene, koji rade svoj (javni) posao najbolje što mogu. Bogdan Diklić nikada ničim nije skandalizovao javnost, niti se naročito trudio da se dopadne. U retkim intervjuima i izjavama za javnost mahom govori o svojim ulogama, a čak i tad osvaja nenametljivošću i odbijanjem da sebe ističe u prvi plan.

Prošle nedelje, kada mu je na 44. filmskim susretima u Nišu uručena nagrada "Pavle Vujisić" za životno delo, na novinarsku molbu da prokomentariše nagradu odgovorio je: "Nagrade su, zapravo, suvenirčići kojima ‘kupujete’ svoju sujetu. Ipak, ovo je sasvim drugačije priznanje. Nosi ime Pavla Vujisića. Pavle Vujisić je sigurno jedan od najvećih ‘udarnika’ koji je trasirao kontinuitet zvani gluma koji traje duže od pola veka, što su činile i brojne druge kolege. Ja sam samo predstavnik svih njih. Nas. Izabrale su me moje kolege da budem delegat i predstavljam taj kontinuitet. Zato, ovo nije moja nagrada. Nisam skroman, pristojan i fin, već je logično: ovo je priznanje za čitav kontinuitet i epohu glume i zaista pripada svima nama." Način na koji govori o Pavlu Vujisiću, čije ime nosi nagrada koju je dobio, pokazuje da čak i za potvrđene profesionalce postoje oni o kojima govore sa strahopoštovanjem: "Pavle je na neki način bio moj guru. Dobar i veliki čovek! Bilo bi suviše pretenciozno da kažem da sam se družio s njim. Sa svih strana, i profesionalno i biološki, bio sam klinac u odnosu na njega. Ipak, čini mi se da sam bio rado viđen gost u njegovoj kući." Početkom jula, na književnoj večeri u beogradskom Domu omladine, autor romansirane biografije Pavla Vujisića Posle fajronta Aleksandar Đuričić otkrio je da mu je najviše prijala čestitka Bogdana Diklića: "Pozvao me je iz bolnice i vrlo sam se iznenadio. Rekao mi je: ‘Hvala vam što ste napisali ovako dobru knjigu.’"

Iako tvrdi da nije skroman (uostalom, oni zaista skromni to za sebe nikada neće ni reći), Diklić je poseban i po tome što je nagradu za životno delo, uglavnom rezervisanu za one u poznijim godinama, dobio nekoliko nedelja nakon 56. rođendana. Rođen 1953. godine u Bjelovaru u Hrvatskoj, 1972. upisao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Ognjenke Milićević. Prvu zapaženu ulogu imao je 1979. godine u filmu Gorana Markovića Nacionalna klasa. Svoju izvedbu Mileta zvanog "rent-a-bubreg" i danas izdvaja kao jednu od najdražih. "Vezan sam za uloge koje su stvarane u divnoj atmosferi – snimanje bez histerije, duboka i intimna razumevanja sa rediteljem i drugim glumcima", izjavio je nedavno. Na vest da ga je Goran Marković uvrstio u glumačku postavku za nastavak kultnog filma slegnuo je ramenima: "Tu informaciju sam pročitao u novinama, ali ukoliko me Goran Marković pozove, bez premišljanja ću prihvatiti ulogu."

Među sedamdesetak filmskih uloga koje je odigrao, teško je izdvojiti najbolju. Publika ga, čini se, najviše voli kao Mirka u Maratonci trče počasni krug, tragikomičnog Nemca Žuću iz drugog dela Balkan Ekspresa koji je u svakodnevni govor ušao zahvaljujući replici: "Ich bin Kommunist!", ili pak kao osećajnog gej komšiju iz Kako je propao rokenrol. Kada je o kritici reč, Dikliću je uvek bila naklonjena, što je još jedan prilog tvrdnji da o nekim ljudima vlada opšti konsenzus. I zaista, pregledom njegovih uloga lako se da ustanoviti da se on kreće u rasponu od dobrog do maestralnog, te da nikada nema mnogo oscilacija u kvalitetu njegove glume, čak i onda kada sa ostvarenjima u kojima je igrao to nije bio slučaj.

STANDARDNO SJAJAN: Pored niza drugih osobina koje ga krase kao glumca, Bogdan Diklić ima i ono što se u narodu zove plodan opus, pa pored filmske i televizijske, nikada nije zanemario pozorišnu karijeru. Zapravo, baš mu je pozorište, u neku ruku, umalo došlo glave. Činjenica da je predstava Kandid ipak odigrana kada mu je onomad pozlilo na Sterijinom pozorju, onome ko hoće da sluša govori sve o prirodi ovog posla, koji je u širokim narodnim masama najčešće viđen kao lak i glamurozan.

Od 1975. do 1995. bio je stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu gde je igrao u predstavama: Kaligula, Rat i mir, Kako vam drago, Nevolje zbog pameti, Gospođa ministarka, Orestija, Tartif, Pokondirena tikva. Godine 1995. prelazi u Jugoslovensko dramsko pozorište, gde je i danas stalni član ansambla. Ipak, jednu od najupečatljivijih uloga, Teodora Kralja u Profesionalcu Dušana Kovačevića, odigrao je u Zvezdara teatru. On i Bata Stojković, obojica maestralni, verovatno su, između ostalog, krivci za to što istoimeni film, sa drugim glumcima, nije doživeo uspeh ni približan onome kakav je imala predstava.

Pažljivo čitanje kritika predstava u kojima je Diklić igrao poslednjih godina, pokazuje jednu neobičnu pravilnost: iako u većini igra glavne uloge, najčešće je pomenut tek uzgred, kao "standardno sjajan" ili "kao i uvek, maestralan".

DOKTOR BUBNJOLOGIJE: Pored glume, Bogdan Diklić ima još dve velike strasti: bubnjeve i Košarkaški klub Partizan. Bivši centar Partizana Miroslav Pecarski nazvao je u jednom intervjuu Diklića "Partizanovim portparolom za kulturu", zahvaljujući kom su redovno išli u pozorište. U svojim sećanjima na period dok su aktivno igrali obavezno ga pominje cela jedna generacija Partizanovih igrača, a jedan od njih, Milenko Savović, mu je kum. U euforiji nastaloj nakon Olimpijade u Atlanti 1996, kada su "naši" u finalu časno izgubili od NBA grdosija, na Radio-televiziji Srbije prikazan je snimak na kom Diklić igra košarku sa Divcem i još nekoliko u to vreme aktuelnih igrača. I opet, nestvarno skroman, izjavio je u kameru da voli s njima da igra iz zabave, ali da sa takvim talentima njegovo košarkaško umeće ne može da se meri. Oni koji su imali priliku da se s njim suoče na terenu kažu da igra oštro, da plane vrlo lako i žestoko, ali da vrlo brzo nastavlja kao da ništa nije bilo.

Nakon predstave Smešna strana istorije u Zvezdara teatru, šira javnost saznala je i da je vrlo vešt u lupanju bubnjeva. "Čovek sam koji bi plaćao da svira bubanj, to je moj hobi, neiživljeni hir. Daleko od toga da ispunjava moje unutarnje biće, ali me čini radosnim", objasnio je jednom prilikom. Sa grupom Kuguars, koju su mahom činile njegove kolege iz predstave, nastupao je svojevremeno u Zvezdara teatru. Nakon raspada Kuguarsa osnovao je svoj bend, koji je u istom prostoru svirao numere Pink Flojda, Rolingstonsa, Dejvida Bouvija, Brusa Springstina, Bluz bradersa, Leb i sol, Atomskog skloništa...

Krajem 1997. godine bubnjar Dragoljub Đuričić počeo je da organizuje nastupe na kojima su učestvovali bubnjar Lav Bratuša (Darkwood Dub), perkusionista Uroš Šećerov i Bogdan Diklić. Snimak koncerta koji je Dragoljub Đuričić trio održao 7. februara 1998. godine u Ateljeu 212 objavljen je na disku Two drums & percussion. Te večeri uz Bogdana Diklića na bubnjevima su im se pridružili novinar Ivan Ivačković i slikar Janoš Mesaroš. U svojoj bubnjarskoj karijeri Diklić ima zabeležen i jedan nastup sa bendom Monetarni udar koji su činili, između ostalih, Mlađan Dinkić i Goran Pitić. Krajem januara 1999, na koncertu u Medija centru, bubnjar benda Tibor Tot, po zanimanju ulični diler deviza, ustupio je Dikliću svoje mesto tokom tri pesme. Kasnije ga je, prepričavajući ovaj događaj, Tot nazivao "prvi srpski doktor bubnjologije".

Iz detalja Diklićeve muzičke karijere može se naslutiti njegovo političko opredeljenje, koje nikada nije krio, ali je uvek bio vrlo diskretan i odmeren u njegovom isticanju. Jedini iskorak napravio je 20. marta 2003. godine, kada je u dužem intervjuu za dnevnik "Blic" opširno govorio o pokojnom Zoranu Đinđiću, ubijenom nedelju dana ranije. Iako važi za suzdržanog i naročito prema novinarima rezervisanog čoveka, ovog puta izgleda da nije mogao, ili, pre, nije hteo da krije da ga je ova smrt pogodila: "Čim sam čuo da je pucano u njega, doživeo sam veliki strah. Još za njegovog života shvatao sam ko je i šta je, šta radi i šta može da uradi. Ali, u tom jednom trenutku u punom smislu sam shvatio šta mi se desilo, mogao bih da kažem i šta nam se desilo. (...) Znate, dok je on bio naš vodeći čovek, ja sam se jednostavno prepustio imajući puno poverenje u njegove poteze i dela. Jednostavno govoreći, i bez ikakve patetike, taj čovek je bio naša nada. I nisam ja jedini koji je sagledao, ako hoćete sasvim lično da vam kažem, bez čega je i moja porodica ostala. To je rez čak i po ličnom životu. Sagledali su to, verujem, i oni koji su bili u pogrebnoj povorci i oni koji nisu. U ova vremena u kojima živimo, u zadnjih petnaestak godina, često smo ‘bistrili’ politiku. Jer, bili smo na to prinuđeni kao ljudi kojima je život postao politika. Pojavom Zorana Đinđića na našoj zvaničnoj državnoj sceni pojavila se i nada. Bio je veliki državnik i veliki političar. A kako smo uvek nešto zaokupljeni sami sobom gotovo da nismo ni primećivali šta je on to radio i uradio."

O privatnom životu Bogdan Diklić retko govori, a zanimljivo je da ga, opet netipično za javnu ličnost, i tabloidi tim povodom ostavljaju na miru, što je opet u vezi sa onim konsenzusom s početka priče ili, ipak, u vezi sa činjenicom da ćete ga na ulici uvek sresti u društvu žene i ćerke. Šta god da je od to dvoje, jedno je sigurno: Bogdan Diklić je opšteomiljen jer ne folira i ne glumi jednostavnost i skromnost, već ih zaista ima i neguje. A kako u tome uspeva, verovatno bi opet astrolozi mogli da daju odgovor.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Iako u većini predstava igra glavne uloge, najčešće je u kritikama pomenut tek uzgred, kao "standardno sjajan" ili "kao i uvek, maestralan"

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net