"ZAPADNI, PRLJAVI PLES": Orkestar Dušana Vidaka

Feljton – Zbrda-zdola o mermernom vremenu (2) >

Gospođe ministarke

U drugom delu feljtona u neobjavljenom rukopisu "Zbrda-zdola – izvodi iz nenapisanog dnevnika" književnik Ivan Ivanji pripoveda o kravatama, džezu, Đilasu, Dapčeviću, "drugaricama sa vrha", Andriću, Krleži i drugima

Prvih godina posle rata manje-više svi smo bili – ili morali da budemo – članovi Narodne omladine Jugoslavije. SKOJ – Savez komunističke omladine Jugoslavije – bio je društvo za novu elitu. Ja sam smatrao da je prirodno da budem član SKOJ-a. Drugovi u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu nisu, međutim, delili to mišljenje, smatrali su da sam buržujskog porekla. Prava smetnja bila je verovatno što sam se pravio važan. Javno su mi prebacivali što sam, čini mi se jedini u razredu, vezivao kravatu na ponekad ne baš najčistiju košulju.

KRAVATA OBAVEZNA: Lenjin i...

"A kada ste na slici videli druga Lenjina bez kravate?", pitao sam. A oni su odgovarali: "A kada si ti video druga Staljina ili druga Tita sa kravatom?" Slike su maršala u to vreme prikazivale isključivo u uniformi zakopčanoj do grla. Na kraju su me ipak primili u SKOJ.

Učlanio sam se i u omladinsko kulturno-umetničko društvo "Đorđe Zličić" – pošto su skraćenice bile u modi, zvali smo ga "Kumdruđozli", a takođe i u nekakav klub mladih književnika. "Po toj liniji", kako se tada govorilo, počeo sam da radim u "aparatu" Mesnog odbora Narodne omladine koji se sa Mesnim komitetom SKOJ-a nalazio u istoj jednospratnoj kući odmah iza zgrade koju smo zvali "palatom Banovine". Prenosili smo "direktive" organizacijama u školama ili fabrikama. SKOJ i Narodna omladina trebalo je po naređenju iz Beogradu postepeno da srastu u jednu organizaciju. Zapravo, SKOJ se ukidao da ne bi postao – ne dao Bog, Marks, Engels i Lenjin – revolucionarnija družina od same Partije.

...Tito

Jedne večeri naš politički sekretar, mislim da se zvao Rajko Erdeljan, naredio mi je da kao instruktor odem na nekakav skojevski skup. "Ne mogu", rekoh. Odbiti direktivu bilo je neuobičajeno, da ne kažem nezamislivo. "Kako to da ne možeš?", upita me on. "Nisam član SKOJ-a!", odgovorih. "Ko kaže?" "Ja ti kažem", pa objasnim da nisu hteli da me prime u mojoj školi zbog kravate. "Ja te primam!" Po statutu su "viši organi" i direktno mogli da primaju nove članove.

Rajko Erdeljan je pre rata bio je berberski pomoćnik negde u Sremu, naravno prvoborac. Godine 1948. izvršio je samoubistvo pucajući sebi u glavu. Nije mogao da se odluči između Tita i Staljina. Sa današnjeg stanovišta bilo je to nezamislivo surovo vreme.

ANDRIĆ I KRLEŽA: Savez književnika Jugoslavije dobio je 1950. godine odmaralište u Voloskom predgrađu Opatije. Veliku vilu u parku na padini prema moru svojevremeno je kupio austrijski car Franja Josip i poklonio svojoj ljubavnici glumici Katarini Šrat. Time je već sve rečeno o kvalitetu letnjikovca sa sopstvenom malom plažom. Jasno je bilo za koga su bila predviđena dva trosobna apartmana na prvom spratu: Ivu Andrića i Miroslava Krležu. U jednoj od najskromnijih soba u suterenu proveo sam svoje prvo posleratno leto na moru.

KOMŠIJE: Ivo Andrić...

Andrić i Krleža imali su po 58 godina. Andrić bi u more skakao na glavačke, otplivao svoju stazu, bio je odlično građen. Krleža bi svakog dana u belim pantalonama, beloj košulji, sa slamnatim šeširom na glavi sedeo u hladu pod suncobranom. Pitali smo ga zašto se ne kupa. On je svojim gromoglasnim stilom nabrajao koliko ljudi stanuje u Rijeci, koliko dnevno seru i pišaju i da sve te fekalije idu u Jadransko more, pravo u Kvarnerski zaliv u kome se mi brčkamo.

Kada sam na plaži pitao Krležinu ženu, slavnu glumicu Belu, da li drug Krleža to zaista tako misli, ona se smejala: "Ma kakvi! Ugojio se kao krmak, pa ga je sramota da se skine pred vama!"

Potpuno je u zaborav palo šta je sve Krleža uradio za freske iz srednjovekovnih pravoslavnih crkava koje su pod vladavinom Karađorđevića bile zapostavljena baš kao u turska vremena, dok su oni gradili svoj Oplenac. Krleža, poreklom katolik, a komunista i ateista, prepoznao je vrednost te umetnosti, nije se samo angažovao za restauraciju manastira i fresaka i izradu kopija u razmeri jedan prema jedan, nego je organizovao njihovo izlaganje u palati Šajo u Parizu 1950. godine i dokazao da su one beočug koji spaja vizantijsko slikarstvo sa italijanskom renesansom. A komunistička "brozomorna strahovlada" sagradila je usred Beograda poseban muzej za kopije pravoslavnih fresaka obeležavajući tako religioznu umetnost i njene estetske i istorijske vrednosti.

...i Miroslav Krleža

Kad sam ih upoznao i kao sekretarčić počeo da radim za njih Andrić i Krleža su za mene bili polubogovi. Brzo sam shvatio da su i oni jednako sujetni kao i svi drugi umetnici, da se zbog svoje različitosti zapravo ne podnose, ali se kao dobro vaspitani ljudi međusobno ophode učtivo, mada pomalo usiljeno.

O svom odnosu prema njima da kažem: kad sam imao dvadeset godina Krleža mi je bio "svje i svja", Andrić dosadan. Kad sam imao trideset, njihova veličina se u mojoj svesti izjednačila. Pošto sam prevalio četrdesetu shvatio sam da je Ivo Andrić Ivo Andrić, a Krleža pristojan austrijski provincijski pisac, na neki način epigon Karla Krausa.

Ali šta sam zapravo radio u Savezu književnika Jugoslavije 1950 godine, osim što sam sekretarisao, odnosno, prekucavao pisma Ive Andrića i Čedomira Minderovića – predsednika i generalnog sekretara – ili primajući od njih uputstva čak i formulisao neke spise?

Mogu da se pohvalim da sam uveo jednu "revolucionarnu promenu". Običaj je bio da se svako pismo, postavljenje, rešenje, svaki dokument završi sa parolom "Smrt fašizmu – Sloboda narodu!" Ubedio sam Minderovića da smo fašizam ubili, da je narod slobodan, da je ta fraza postala suvišna. Od tog časa su se i on i Andrić kao predsednik potpisivali sa "drugarskim pozdravom".

Najvažniji posao je bio pripremanje sastanaka predsedništva Saveza koje se sastojalo od osam predsednika republičkih i pokrajinskih udruženja, predsednika i generalnog sekretara. Znači, nameštao bih u salonu deset fotelja u polukrug, sebi kao zapisničaru stočić i stolicu. Vredno bih zapisivao šta ko kaže, pa bih posle napisao zapisnik koji je prvi proveravao i overavao Minderović, pa potpisivao Andrić. Ti zapisnici su sigurno pohranjeni u dubini nekog arhiva. Ko bude hteo da piše o odumiranju sovjetskog uticaja sve do čuvenog Krležinog referata u Ljubljani, kada se i javno odrekao apsurda koji smo nazivali "socijalističkim realizmom", moraće da prouči i te papire. Da se čudi, zgraža ili se smeje. Andrić je jednom na pitanje šta misli o socijalističkom realizmu diplomatski odgovorio: Kakav socijalizam, takav realizam.

JERETIČKA PRIČA: Sve dok nije "pao", mnogo smo se više pribojavali Milovana Đilasa partijskog ideologa nego Leke Rankovića, šefa javne i tajne policije. Ne znam da li je pouzdano, ali pričalo se među nama da je Branka Ćopića posle objavljivanja njegove Jeretičke priče odbranio upravo Ranković, a Đilas hteo da bude kažnjen. Sa sigurnošću mogu da ispričam da se "o tom slučaju" diskusija povela i na partijskoj jedinici Saveza književnika, ja sam valjda dva puta hteo da uzmem reč, a oba puta me Vasko Popa, koji je sedeo pored mene, šutnuo u cevanicu da ne bih slučajnu nešto odvalio, jer je valjda slutio da bih branio Ćopića.

Onda je Tito presudio u okviru nekog svog govora AFŽ-u u Zagrebu i izjavio, pored ostalog, "...mi, naravno, Ćopića nećemo hapsiti!" Tog dana sam Branka Ćopića sreo blizu njegove kuće pred radnjom koja je doskora bila jedna od glavnih knjižara u gradu, Nolitove knjižare, a danas prodaje gaće i haljine. Pitao sam ga kako se oseća. "Niko danas u Jugoslaviji nije sigurniji od mene! Nikom drugom maršal nije obećao da ga neće uhapsiti!", rekao je Ćopić.

DŽEZ: Dušan Vidak je među prvima u Beogradu i Srbiji organizovao džez orkestar i od 1947. godine počeo javno da svira. Govorio je: "Život je ritam, ritam je džez!" U Čika Ljubinoj ulici se nalazila menza – klub – radnika spoljne i unutrašnje trgovine. Lepa, nekako zasvođena sala. Orkestar Duška Vidaka zvanično je bio sekcija kulturno-umetničkog društva "Polet". Ljubitelji igranki su to mesto zvali "hram igre".

U modu je došla danas odavno zaboravljena igra "troking" koju su kod nas zbog pokreta celim telom, kao da se igrač trese, nazvali i "treskavica". Na takvim "dešavanjima" sa "zapadnom muzikom" dolazilo je i do ekscesa, jer su skojevci dolazili sa makazama i noževima da seku po ideološkim merilima isuviše uske nogavice muških pantalona. Danas je svakako neshvatljivo da je ideološki problem za mlade ljude ranih pedesetih godina bila i širina pantalona: "ispravno" je bilo imati široke, dole gotovo nesužene pantalone, "prozapadno" uske. Naši "superboljševici" su sekli i isuviše šarene kravate. Čak je i Tito dva puta kritikovao džez, jer "ne odgovara našem karakteru".

U takvoj atmosferi Dušan Savković u "Ninu" kritikuje "zapadni, prljavi ples" i tvrdi da su se "kod dela naše omladine... počele da ukorenjuju ili su se već ukorenile neke navike i shvatanja tuđe našoj omladini...". I urednik "Omladine", Saša Marković, naleteo je na jednu Vidakovu igranku i oštro pisao protiv njega. Ko poznaje kasnije delovanje Savkovića i Markovića verovatno će se čuditi da su i oni nastupali "na liniji", ali ja se ne oslanjam na pamćenje, nego na lako proverljive podatke. Duško Vidak je došao u redakciju da se žali. Ja sam poslat u izvidnicu i počeo da ga hvalim. Za to mi je bilo potrebno da izmislim neku ideološku argumentaciju, te sam pisao da je džez muzika potlačenih crnaca u Americi i da ga već i zbog toga valja podržati.

U svojoj pozamašnoj, većim delom dobro prostudiranoj knjizi "Beograd između istoka i zapada 1948 – 1985" Predrag J. Marković to vidi drugačije. Citiram ga, jer se tiče mene: "Jedino je uOmladini’ Ivan Ivanji napao domaće džezere za diletantizam i slab muzički nivo. Odmah mu je odgovoreno u prvom broju novopokrenutog lista Udruženja džez muzičara."

Marković nije u pravu. Radi se o dve različite stvari. Ja sam prvi branio džez. Tačno je da sam se baš zbog uspeha našeg proboja zahvaljujući pisanju u "Omladini" bio obezobrazio i posle slučaja sa Vidakom usudio da pišem muzičku kritiku o jednom nastupu Vojislava Bubiše Simića, čak sam na nekoj tribini i javno diskutovao s njim. Danas mislim da je sigurno on bio u pravu, mada se detalja ne sećam. Ali to je bilo 1953. godine, godinu dana pošto smo u "Omladini" počeli da afirmišemo džez. Nikako ne može da se tvrdi da sam ja načelno bio protiv te muzike, već sam u nekoliko navrata nadobudno muzički kritikovao pojedinačne nastupe džezera.

AUTOMOBILI: Milijan Neoričić, predsednik Narodne omladine i kao takav i član Centralnog komiteta Partije, dobio je novi automobil marke Ševrolet. Do tada je vozio predratni opel–kapiten. Tačno smo znali ko od najviših rukovodilaca vozi koju marku, a nekako smešno su se trudili da ne voze isti tip. Tako su Rankovića vozili u jaguaru, a Đilasa u zelenom nešu. Od svega toga bitno je da je CK Narodne omladine taj Kapiten poklonio redakciji lista "Omladina".

U Beogradu je bilo malo automobila, u provinciji po gotovu. Ne znam da li je iko imao privatni automobil. Zbog toga su registarske tablice izdavale republike. Što je niži bio broj na registarskoj tablici, to je viši funkcioner sedeo u njemu. A mi smo nasledili od CK auto sa trocifrenim brojem koji je počeo sa 2 – znači, za saobraćajce je bilo jasno da se takvo vozilo ne zaustavlja. Mogli smo da vozimo i bez polaganja ispita i vozačke dozvole.

Semafora nije bilo. Pred raskrsnicama se davao znak trubom, jedanput trubiti značilo je da vozač hoće da nastavi pravo, dva puta desno, a tri puta levo.

Bilo je i viceva na račun toga, na primer: Tito stiže na raskrsnicu, trubi tri puta, ali skreće desno. Kako to? Odgovor: "Pa on uvek tako, kaže da ćemo levo, a mi krenemo desno!" Ili: Sa četiri strane istovremeno na raskrsnicu sa uključenim sirenama stižu vozilo hitne pomoći, vatrogasci, policijska patrola i predsednik Republike, ko ima prednost? Odgovor: "Pitanje je pogrešno postavljeno, ako se predsednik približava ostali su davno isključeni iz saobraćaja."

Danas se tvrdi da su ljudi zbog viceva išli u zatvor. Ja samo mogu da tvrdim što znam, a ne što ne znam: bio sam u krugu ljudi koji su rado prepričavali političke viceve, ali nikad nisam čuo da je neko zbog toga bio proganjan, ja svakako nisam. Naprotiv, čuo sam da je Tito voleo da mu pričaju viceve o njemu, ali nije baš svako smeo. Ja svakako nisam.

U Bulevaru revolucije, današnjem Bulevaru kralja Aleksandra, počela je da se gradi moderna, velika zgrada za potrebe Centralnog komiteta Narodne omladine Jugoslavije. I mi smo smatrali da ćemo u tom zdanju dobiti fantastične, nove prostorije, proširiti redakciju. Iznenada je promenjena odluka na vrhu, organizaciju omladine još nekoliko godina neće ukinuti, rukovodstvo će se i dalje zvati centralni komitet, ali shvatilo se da može da se smesti u samo nekoliko kancelarija. Nedovršena, tada jedna od najviših zgrada u Beogradu, dosta dugo je čekala da joj smisle novu namenu, dok je najzad nisu pronašli: postala je hotel "Metropol".

SLUČAJ MILOVANA ĐILASA: Pred proslavu nove, 1954. godine krenuo sam na trostruku proslavu nove godine, prvo u Beogradskom dramskom pozorištu, pa u redakciju "Omladine" i na kraju, već posle ponoći, u Klubu književnika. U jednom uglu u Klubu su zajedno sedeli Milovan Đilas i Peko Dapčević sa svojim ženama.

PRE "SLUČAJA": Tito i Milovan Đilas

Pre toga – proverio sam, tačno 11. oktobra – Đilas je prvi put u partijskom listu "Borba" započeo seriju članaka kritikujući Sovjetski Savez, što je od početka konflikta sa Staljinom i Informbiroom i inače činio, ali je onda prešao i na kritiku rada jugoslovenske Partije. Zahtevao je reforme. Služio se onim komplikovanim jezikom, kojim su marksisti, a pogotovu nazovimarksisti, (naravno da ne kažem da je Đilas bio "nazovimarksista") stvarali dimnu zavesu ne bi li ponekad sakrili plitkoću svojih misli, ali sada se ipak shvatalo da on želi da se nešto desi. Nešto konkretno. Da bi voleo da se nešto menja. Još nismo znali šta.

Mnogima u zemlji, pa tako i nama u redakciji "Omladine", bilo je nezamislivo da Đilas u partijskom organu piše nešto, što nije dogovoreno u vrhu. To je, dakle, trebalo da se shvati kao direktiva. Nemam statističkih podataka o tome, ali verujem da je veliki broj Jugoslovena, koji su razmišljali politički, bili oduševljeni i očekivali nešto novo i dobro. U "Omladini" je Mladen Oljača napisao članak u tom smislu. Međutim, odmah pošto je objavljen, nas nekolicinu pozvao je u CK Narodne omladine Milijan Neoričić i na svoj spori način upozorio: "Ja bih na vašem mestu malo popričekao s tim..." Mi uglas: "Zašto?" "Ništa, samo vam lepo kažem da bih ja na vašem mestu malo popričekao..."

Đilas je sa nekoliko poznatih pisaca od početka 1953. izdavao i časopis "Nova misao". U januarskom broju pedeset i četvrte štampao je svoj tekst "Anatomija jednog morala". Mogao se shvatiti i kao pripovetka, ali i kao stvarna analiza morala, i pošto sam ga posle pročitao, razumeo sam zašto su Đido i Peko te noći pred za njih odsudnu godinu sedeli zajedno i valjda se pitali kako će da sve to da odjekne.

UMESTO PARTIZANKE, GLUMICA:
Peko Dapčević

Da prepričam svojim rečima: u tom napisu se jedan veliki naš ratni heroj ženi operskom pevačicom, što nailazi na veliko neodobravanje supruga partijskih velmoža, dobrih partizanki, koje se ponašaju krajnje malograđanski. Za mnoge od nas aluzija je bila jasna: Peko i Beba – pardon, tako smo je zvali u Novom Sadu – Milena Vrsajkova. Bilo je jasno da Jovanka Broz, Pepca Kardelj i ostale "drugarice sa vrha" nikako nisu odobravale tu vezu, pa su sada prestale da ih pozivaju u svoje društvo. One su smatrale da narodni heroj, kao Peko, treba da se oženi bivšom partizankom, a ne glumicom, koja je već snimila film "Svi na more" u tesnom kupaćem kostimu. Peki je to verovatno bilo svejedno, on je i inače izbegavao "društvo na vrhu" ali Beba je bila neraspoložena, uvređena, žalila se svom kumu Đilasu. Ja sam to tada video tako. Nemam dokaza. To na Guglu nećete naći. Od svih, koje u tom kontekstu pominjem, živa je samo Vrsajkova. Poznavao sam je još iz Novog Sada, njena starija sestra išla je sa mnom u Srednju tehničku školu. Ali ja sam sve to već ispričao u romanu "Balerina i rat", ona nije stavljala primedbe, neće valjda ni ovom prilikom.

DRUGARICA SA VRHA: Pepca Kardelj (prva sleva)

Sve dotle na Đilasove članke kao da niko nije obraćao pažnju. Direktor "Borbe", iskusni Veljko Vlahović, osetio je da nešto nije u redu, koliko se sećam da sam posle čuo čak je i otišao do Rankovića da se posavetuje, ali on po svoj prilici nije bio ni pročitao glomazne, bajagi teoretske tekstove. Kladio bih se da nije ni Tito. Imali su preča posla. Zamišljam kako su Jovanka, Pepca i ko zna ko još pročitale "Anatomiju", zgrozile se, "pa Đido misli na nas!" i počele da podgurkuju svoje muževe: "Zar ćeš dozvoliti tako nešto?"

Sve do tog trenutka kao vrh države i Partije smo shvatili četvorku Tito, Ranković, Kardelj, Đilas. Njihove su slike visile na zidovima, nosile se na paradama. A sad je desetog januara u "Borbi" iznenada umesto Đilasovog članka izašla kritika njegovih stavova, a za 16. i 17. januar zakazan je plenarni sastanak Centralnog komiteta sa jedinom tačkom dnevnog reda "Slučaj Milovana Đilasa".

Nemam nameru da prepričavam, a kamo li da pokušam da analiziram "slučaj Milovana Đilasa". O tome su pisali pozvaniji, dosta je naknadno rekao i pisao i sam Đilas. Pošto se radi o događajima, koje su za moju generaciju označavale pravi potres, a danas mlađi malo ili ništa ne znaju o njima, podsetiću sa malo reči na suštinu.

Na plenarnom sastanku CK Đilasa su branili samo njegova bivša žena, Mitra Mitrović, i donekle Vladimir Dedijer. Isključen je iz CK. Napustio je sve političke funkcije i izašao iz Partije. Sakupio je svoje članke i objavio ih pod naslovom "Nova klasa" u inostranstvu i zbog toga osuđen na robiju. Na robiji je bio od 1956. do 1961. godine, objavio opet u inostranstvu knjigu Razgovori sa Staljinom, i ponovo odležao u zatvoru od 1962. do 1966. godine. Posle toga je krenuo da drži predavanja u SAD, Engleskoj, Italiji i Austriji, pa mu je posle povratka oduzet pasoš i sve do svoje smrti 1995. godine živeo u Palmotićevoj ulici. Važio je za najoštrijeg kritičara ne samo komunističkog sistema u istočnoevropskim zemljama, nego i posebnog puta Jugoslavije i Tita. Tito se kasnije politički rastajao i od drugih veoma bliskih saboraca, kao što su Aleksandar Ranković ili Mika Tripalo, ali niko više nije proganjan i kažnjavan kao Milovan Đilas.

A sada još vic koji se pojavio mnogo kasnije, kada je i Ranković pao u nemilost. Čim se to dogodilo navodno ga Đilas zove telefonom, kaže da bi sad posle tolikog vremena opet mogli da se nađu, predlaže sastanak u kafani "Moskva". Sednu. Prilazi kelner. Đilas naručuje: "Tri vinjaka, molim!" Kelner se vraća, stavlja po čašicu pred Rankovića, pa pred Đilasa i pita: "A treću?" "Samo vi stavite ovde, doći će drug Kardelj!"

Nije došao. Tito i Kardelj su imali časove razlaza, ali su ostali jedan s drugim kao Marks i Engels, koji su se, kao što znamo iz njihove korespondencije, takođe ponekad i te kako svađali.

Iz rukopisa "Zbrda-zdola – izvodi iz nenapisanog dnevnika"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net