foto: reuters

 

Trk

Onaj je pre neki dan pretrčao sto metara na svetskom prvenstvu za devet sekundi i pedeset osam stotinki i tako je popravio svoj rekord iz Pekinga prošle godine koji je iznosio devet sekundi i sedamdeset dve stotinke. Onaj što je bio drugi trčao je devet sekundi i sedamdeset jednu stotinku, što znači da je danas brži od pobednika od prošle godine koji je tad trčao devet sekundi i sedamdeset dve stotinke. Ili je trčao devet sekundi i šezdeset devet stotinki.....

Kada se ovi brojevi postave u jezik, kada se napišu slovima, to, čini mi se, zahteva da se čovek malo zamisli ne bi li shvatio o kakvim mi relacijama govorimo. Šta možete da uradite za jedanaest stotinki, jedanaest stotih delova sekunde? Već je sekunda nešto munjevito, jedva dostižno oku, a ovi još dodatno umanjeni, fraktalizirani (da li se tako kaže?) delovi su nešto što ide u ravan onostranog, nečega što samo možda napregnuti um može da razabere.

U redu, mi smo videli trku "na televizoru" i to je bilo sramotno brzo – kako inače izgledaju te trke na sto metara. Da biste se u to uverili, nije potrebno da gledate ove nenormalno brze pripadnike ljudske rase – mogli ste ovog leta da vidite na Univerzijadi gde se trči "skandalozno sporo", daleko iznad deset sekundi, da je to poprilično nečuvena pojava.

Neki se zapne nogama u poseban aparat za start, onda onaj sudija opali iz pištolja i dok ste probali da svoje ime i prezime izgovorite slovo po slovo, onaj prvi već trči pobednički krug! A taj što je trčao na Marakani je malo dete za ovog najboljeg koga zovu munja i koji je najpoznatiji sunarodnik Slobodana Bobe Marlija, jer ga "kolje" skoro za sekundu, ej, za sekundu!

Ako posmatramo u kontekstu "novog vremena", u kome se prelazi iz "društva nadziranja u društvo kontrole" i u kome se priča u ravni "brzine protoka" a stvari mere bitovima, onda bismo novog šampiona na sto metara (prsno) mogli da uporedimo sa solidno brzim protokom za "spuštanje dokumenta" (download rate), pa bi neki pesnik, neki novi Ovidije (koji je opevao pobede na Olimpijadama) mogao da kaže: brz kao download od deset megabita.... ili trebalo mu je do cilja kao meni da skinem jednu pesmu sa brzinom od deset megabita.....

Opet, sve je u oblasti onostranog, jer je toliko atomizovano (valjda je ovo prava reč), ali je takav zaitgeist (ovo sam video da koriste neki novinari kao reč kojim se opisuje duh vremena), a siroma običan čovek strpljivo sedi pored televizora i raduje se jer mu tehnika pokazuje po sto puta istu trku iz različitih uglova, usporeno i još usporenije, da bi on mogao da razume šta se zapravo dogodilo.

Dok mi sedimo i pokušavamo da pojmimo te fraktale, atome, stote delove stotinke koje su odvojile šampiona od mase prosečnih, stižu sa ekrana nove analize, novine su pune podsećanja na ranije šampione, objašnjavaju naučnici da je to najteža disciplina, da moraš da imaš posebne mišiće, da znaš kako polaziš, kad se dižeš i koliki ti je korak a kako ti ruke rade. Šampion posle slavlja govori da može još brže, da su njegove mogućnosti negde oko devet sekundi i pedeset stotinki.

Sedim i pokušavam da zamislim, da napravim sliku koliko je to pet stotinki, ali usled ograničenosti ne uspevam da materijalizujem, da napravim sliku na nekom zamišljenom lenjiru koji je podeljen na stotinke, a ne na centimetre, jer kada i to uradim onda ne mogu proporcionalno da postavim čitav svet u tu perspektivu, tako da mi ostaju samo bitovi i njihovi stariji i veći rođaci megabitovi.

A nekad je, priznajem, sve bilo lakše. Eno, kada je Karl Luis harao ("Baš lep crnac", govorili su u mom komšiluku), uopšte nisam razmišljao na taj način. Gledali smo u neko zlo doba trku na OI u Los Anđelesu, a onda bismo svi ujutro istrčali na ulicu, zauzeli pozu na zamišljenom startu i sjurili se niz džadu koliko nas noge nose. I nikog nije bio blam da bude crnac! Recimo, moj komšija Vlada, puno je polagao u trkačke sposobnosti svog starijeg sina Marjana, u to vreme desetogodišnjaka. On je tvrdio, u spora nedeljna popodneva, da će njegov sin, ako treba i ako ima ko da stavi pare, da istrči na sto metara ispod šest sekundi. On je zaista verovao u to i to je bilo moguće, ali njegovih sto metara je zapravo bilo četrdesetak, prostor između tri bandere u ulici.

Smejali smo se takvim pričama, ali bismo, kada bi se matori povukli u hlad da piju pivo, opet istrčali na ulicu i udarili da trčimo i svi smo tada hteli da budemo Karl Luis. Uopšte nismo znali za drugog atletičara niti nas je zanimalo, kao što nas nije bilo briga da li je naših sto metara zaista sto metara – svako od nas se trudio da obori rekord i da pobedi. Kada nas je bilo više, onda je bilo i povreda jer bi se neko obavezno sapleo o nekog drugog, pa bi nastalo dranje, ovaj u prašini bi počeo da kuka i da zove mamu, pa bi ona došla, pa ko mi sapleo dete.... Tu se naša olimpijada završavala, ali smo svi bili srećni nekako (normalno), zajapureni, izlomljenih kolena i laktova i verovali smo da je moguće trčati kao Karl Luis.

Kasnije smo ovo naše dečačko iskustvo primenili u korišćenju gradskog prevoza, jer je bio jedan period u devedesetim koji je trajao osam godina kada su brze noge bile važne ako si želeo da obezbediš mesto u javnom prevozu. Tada više niko nije mislio na Luisa i njegova ostvarenja.

Danas gledam ponovo nagovešteni "trila in Berlina" na jutjubu i pokušavam da razumem. Zašto ljudi trče i kako uopšte mogu da trče tako brzo (ako je uopšte istina ili je samo zavera korporacija koje kontrolišu sve i potrebno im je da neprestano drže ljude prikovane za ekran ne bi li im još nešto prodali). Moju brzinu sa ulice zamenila je hitrina upravljanja daljincem, pa kada mi dosadi cela ova filozofija u koju sam upao, prebacim na narodnjake. Da se opustim.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net