caricaTours vladimir stankovski

Privatizacija (ne)stvara kapitaliste >

Probisveti pod zaštitom

Po veoma raširenoj teoriji, aktuelna "kriza preduzetništva" posledica je činjenice da je svetska kriza "presekla" mehanizam preprodaje (naravno, uz debelu maržu) otkupljenih preduzeća strancima, to jest likvidnim preduzimačima iz inostranstva, pa su se "prezaduženi" kupci društvenih firmi našli u raskoraku

Tokom čitavog ovog leta naši mediji se zdušno bave štrajkovima radnika protiv poslodavaca koji ne dele plate, ne uplaćuju zdravstvene i penzione doprinose, teraju firme u gubitke, a radnike na ulicu. Istina, trenutno, reč je o 32.000 štrajkača u pedesetak firmi, što čak ni za Srbiju ne bi trebalo da bude podloga za zaključak o nadolazećoj "vrućoj jeseni" i o pretećem državnom privrednom kolapsu, pošto protestuje manje od 0,2 odsto zaposlenih. Pri tome, po podacima koje prenose "Večernje novosti" (10. avgusta), samo oko 8300 radnika u 29 firmi štrajkuje zbog okasnelih plata (ponekad i više godina), a čak 15.672 radnika, u 11 firmi, štrajkuju zbog "nezakonite privatizacije", to jest štrajkuju jer se osećaju prevarenim ili prikraćenim kao "suvlasnici" privatizovanih firmi, pa traže da se novi vlasnici zamene nekim solidnijim.

Ono što zabrinjava, više od realne snage štrajkačkog talasa, to je što sami predstavnici države ističu da oni nemaju načina da reaguju, jer je reč o "privatnim vlasnicima" i o privatnom kapitalu (a valjda i o "privatnim radnicima"). U stvari, reč je o tome da se država snebiva da pokrene zakonske mehanizme protiv takvih "privatnih vlasnika", koji ne ispunjavaju ugovore o privatizaciji i kolektivne ugovore sa nameštenicima, navodno zato što bi, po slovu zakona, to ekspresno vodilo u likvidaciju mnogih privatizovanih preduzeća, te do gubitka na hiljade radnih mesta. Tako se stiče utisak da država štiti novu "kapitalističku klasu", pod izgovorom da štiti radnike, to jest njihova radna mesta.

foto: reuters/marko djurica

A zapravo je reč o tome da mehanizam uklanjanja iz tržišnog sistema propalih firmi, to jest njihovih vlasnika sa poslovne čaršije, bolje reći prevaranata ili propalih preduzimača – ne funkcioniše, pa se cela nova kapitalistička klasa doima samo kao skupina probisveta pod političkom zaštitom. Jer, među "novim kapitalistima Srbije" doista ima suviše stranačkih donatora i ideoloških prijatelja koji nemaju sreće na tržištu i u normalnim poslovima, ali imaju na vezi i nekoj vrsti reketa – moćne političare i "udbaše", koji voluntarno sprečavaju pravnu državu da očisti "ekonomsko razbojište" prepuno starih i novih privrednih lešina koje očigledno trunu i šire nepodnošljiv socijalni smrad.

VRZMANJE OKO KAMŠNI: U tom smislu, mnogi među "novim srpskim kapitalistima" doista deluju kao banda ambicioznih amatera i primitivnih profitera, preinvestiranih mafijaša i ratnih lopova. U krajnjoj konsekvenci, na to da su oni doista takvog porekla, upućuje i "arhitektura" njihove svakodnevice – to jest stil njihovih kuća i vikendica, automobila i džipova, restorana i jelovnika u tim kafanama, pa sve do galerije devojaka iz "sveta estrade" koje se vrzmaju oko njihovih kamašni. No, sve bi to bio samo njihov problem, koji bi smetao samo tankoćutnim i siromašnim malograđanima, kada masovnost takvih "volšebnih preduzetnika" ne bi upućivala na tajnovitost "puteva uspeha" u Srbiji, na putu ka ozbiljnom kapitalizmu. Naime, čovek se nekada upita kakva je to država u kojoj najčešće takvi imaju toliko uspeha.

Po veoma raširenoj teoriji, aktuelna "kriza preduzetništva" posledica je činjenice da je svetska kriza "presekla" mehanizam preprodaje (naravno, uz debelu maržu) otkupljenih preduzeća strancima, to jest likvidnim preduzimačima iz inostranstva, pa su se "prezaduženi" kupci društvenih firmi našli u raskoraku. Naime, obaveze prema pozajmicama sa kojima su (po zakonskoj mogućnosti) u pet rata kupili preduzeća radi dalje prodaje ili "preimenovanja" poslovnog prostora u građevinsko zemljište (pa opet dalje prodaje stanova) – pristigle su, pa su se takvi investitori našli raskrečeni i paralisani, jer nisu stigli da unovče preuzete firme i njihove zalihe, pošto je "sekundarna privatizacija" u zastoju. Oni su, naime, putem hipoteka na svoju i novostečenu imovinu već stigli da uzmu i nove kredite za svoje stare firme i nove vile i jahte, a spoljni investitori, koji bi trebalo da doista oporave njihova preduzeća, ne pojavljuju se.

Ciljajući, verovatno, na takve slučajeve, potpredsednik vlade i ministar za nauku Božidar Đelić je prošle sedmice ("Blic", od 8. avgusta) izjavio da je "neophodno proveriti ugovore o privatizaciji u kojima kupci ne ispunjavaju obaveze", pa ima slučajeva da je "neki imućan čovek kupio dvadeset preduzeća u Srbiji i na jednoj strani pravi veliki profit, a na drugoj strani otpušta radnike". Dr Zoran Zec zbog svega toga smatra da je mogućnost kupovine društvenih preduzeća u pet rata (i po ceni koja može biti i 20 odsto knjigovodstvene vrednosti preduzeća) otvorila brešu kroz koju je u klub "novih kapitalista" grunula bulumenta ljudi koji nemaju nikakve veze s biznisom i koji su otuda te svoje firme i konačno upropastili.

PODUPIRANJE "PIRAMIDE": Moglo bi se svemu tome dodati i da su naše banke (sada u rukama stranog kapitala, a često pod palicom domaćeg menadžmenta) podupirale "piramidalni sistem" sticanja čitavih lanaca društvenih preduzeća, svojim pravilima "obezbeđenja" otplate kredita. U stvari, sistem hipotekarnog obezbeđenja (često i u četvorostrukoj vrednosti odobrenog kredita) pokazao se kao varljiv kod većine nekretnina, osim, možda, kod obradivog zemljišta, a potpuno varljiv kod drugih oblika imovine. Po uverenju pisca ovih redova, to je i podsticalo ulaganja u obradivu zemlju. Naime, radi povećanja "kreditnog kapaciteta" kod banaka, ali i zbog niske cene društvene zemlje, a i aljkavosti države u korišćenju obradivog zemljišta u državnoj svojini – imamo tendenciju stvaranja novih veleposeda u Vojvodini. Tako sada, što u svom vlasništvu, što pod arendom državne zemlje, Đorđije Nicović obrađuje 25.000 hektara, Miodrag Kostić 24.000, Miroslav Mišković 16.000, Predrag Matijević 12.000, i Mile Jerković između 12.000 i 14.000 hektara. U stvari, radi provere ove hipoteze, trebalo bi proveriti da li je ta zemlja već potpuno pod bankarskim hipotekama.

Na primer, kako drugačije razumeti slučaj Mila Jerkovića, (koji je trenutno osuđenik na robiju zbog šverca cigareta), nego kao imitaciju "Dafiment patenta". Prema rečima samog Jerkovića ("Blic–novac", od 23. maja), on je svoju preduzimačku karijeru i počeo tako što je pod hipoteku stavio 500 hektara zemlje (ne kaže tačno kako ih je stekao), pa je zatim, u kratkom roku kupio 19 društvenih firmi, a devet je već uspeo da preproda (navodno, sedam transportnih firmi jednoj švajcarskoj kompaniji, a dve subotičkom partneru, dok mu je šest oduzela Agencija za privatizaciju). Čovek koji je stalno prodavao tek privatizovane firme, morao je stalno i da kupuje neke nove kako se lanac uvećanja imovine ne bi prekinuo, a bankarska podrška ne bi presahnula. Istina, on se sada žali na direktne konkurente (Viktorija ojl, MK komerc i Dijamant) koji, navodno, u većini banaka, direktno ili indirektno imaju vlasništvo, te utiču na politiku odobravanja kredita – ergo, za njega su krediti presušili, pa je otuda i dopao zatvora.

RAZVOJ ILI PROPAST: To, naravno nije samo Jerkovićev slučaj – većina naših izvikanih novih kapitalista naprosto je prinuđena da bude "alava" i da stalno dokupljuje sve više preduzeća ("razvoj ili propast"), naprosto zbog toga da bi dobila sve novije kredite iz kojih pokriva prethodne akvizicije i troškove koji ih prate. Prema nedavnoj analizi "Ekonomist magazina", novi preduzimači Srbije su zbog toga navozali dug kod naših i stranih banaka težak dve milijarde evra. Ako se taj dug ne bude dalje uvećavao (ili bar revolvirao), on će se jednog trenutka sručiti na nejaka pleća novih kapitalista Srbije, pa će i država morati da ih spasava, makar nekom novom renacionalizacijom.

Sada zapravo imamo čitav talas kritika procesa privatizacije u Srbiji, koji je bio pre svega zamišljen kao brz proces – da bi bio nepovratan. Da je ispao brz, verovatno bi mu se moglo štošta oprostiti. Nažalost, privatizacija se otegla, a i nije opravdala preterana očekivanja. I danas, sedam godina posle otpočinjanja "sistema prodaje" društvenih firmi (prema podacima koje prenosi "Politika" od 6. juna), ostalo je neprodato 287 društvenih preduzeća (47.000 zaposlenih) i 108 u preduzeća u državnom vlasništvu, a 332 preduzeća je pred likvidacijom. Inače, na tenderima i aukcijama u tom razdoblju prodato je 1828 firmi – ali je u 420 slučajeva došlo do poništavanja ugovora o privatizaciji, jer novi vlasnici nisu ispunili ugovore. Znači, moglo bi se reći da je svaka četvrta privatizacija poništena, a kako su prošli njihovi kupci – to niko ne zna. Da li su izgubili svoju imovinu u tim neuspelim poslovima, ili su stigli, pre poništenja privatizacionog ugovora, da premeste imovinu kupljenih preduzeća u druge svoje firme?

ĆUTLJIVI VLASNICI: Mi, ozbiljno rečeno, zapravo samo slutimo kakva je nova kapitalistička klasa Srbije, jer čak i njeni najkrupniji predstavnici "ne vole da istupaju u javnosti" (Mišković, Ranković, Beko, Lazarević, Hamović, Matić, Babović, Mandić, Rodić i drugi), što je, naravno, legitimno, a možda i uputno u jednoj "razbrbljanoj sredini" podeljenoj na "političke klanove" koji ne praštaju "nelojalnost" i u kojoj se svako ko progovori preko ekrana doživljava kao pretenciozni kritičar "postojećeg stanja" ili borac za vlast nad Srbijom. Ipak, privređivanje je javna stvar (za razliku od sticanja) i ono podrazumeva punu komunikaciju sa javnošću povodom "partnerstva sa državom i društvom", a naročito povodom onoga što se prodaje toj javnosti, kao i povodom sudbine ugovora sa građanima koji su zaposleni u njihovim registrovanim preduzećima (u liberalnim društvima, država po definiciji štiti ugovore).

Elem, po ugledu na svoje najistaknutije predstavnike, i sva ostala divizija "novih industrijalaca" Srbije ignoriše zahteve javnosti, jer je ona to i postala zahvaljujući netransparentnosti privrednog sektora u Srbiji. Zato i nije čudno da oni koji izveštavaju o ovogodišnjim radničkim protestima, najčešće ne mogu da čuju i "drugu stranu" koja je hronično "nedostupna", a često i anonimna, to jest niko i ne zna ko je zapravo stvarni vlasnik neke firme, jer imena oficijelnih vlasnika nikom ništa ne znače. Oni malobrojni "novi preduzetnici" koji se u kriznim situacijama smiluju da se obrate novinarima, obično teško sastavljaju rečenice, a nos im se krivi i tokom najkraćih izjava. I, što je najzanimljivije, i sami traže državnu pomoć za firmu koju su netom privatizovali, kao da su to učinili iz nekih viših patriotskih razloga, a ne, prevashodno, radi sopstvenog interesa, uz nekakvu računicu.

Činjenica da gotovo svi vodeći kapitalisti Srbije danas imaju gotovo prezriv odnos prema javnosti, da joj se uopšte ne obraćaju, na neki način usporava i formiranje kapitalističke, preduzetničke "klase" u ideološkom smislu i upućuje na sumoran zaključak da ta klasa i nema nameru da se stavi na čelo nekog modernizacijskog procesa u Srbiji, kako je to bilo u istoriji većine razvijenih zemalja sveta, kada je buržoazija tražila vodeću društvenu ulogu, po cenu parlamentarne demokratije. Naši valjda očekuju da čari kapitalizma i ideal zlatnog teleta šire podmićeni političari, analitičari i novinari, radi svojih sopstvenih sitnih privilegija i društvene slave – ali to nikada nije dobro uspevalo, jer malograđanski sloj nikada nije napravio ništa veliko.

ZLATNI MILIONI: Šarm kapitalizma u svetu su stvorili lično genijalni industrijalci i tehnički inovatori, veliki inženjeri i hemičari, odvažni istraživači nepoznatih zemalja i njihovog rudnog blaga, ljudi neverovatnih uspona i padova, smelosti i hazarda, zaljubljenici u posao i uspeh. Zlatni milioni i prateće udobnosti su dolazili kao kolateralna korist koju "očevi poslovnih imperija" nisu ni koristili (osim "novih žena"), o čemu je ostalo niz anegdota.

Zapravo, kao ključno postavlja se pitanje da li se naš preduzetnički sloj stabilizovao na kraju decenije u kojoj Srbija pokušava da stabilizuje demokratski poredak. Iako se, na primer, tabele poslovnog uspeha 2007. i 2008. godine prilično razlikuju i ne uspevaju uvek da prikažu "računovodstvenu strategiju" pojedinih preduzeća, možemo reći da se na toj listi (gore ili dole) ustalila grupa bar onih najvažnijih preduzetnika Srbije. Firme koje su "stvorili" Nikola Pavičić (Sintelon), Miodrag Babić (Hemofarm), Predrag Ranković (Invej) ili Petar Matijević (Industrija mesa) prošle godine su već zabeležile godišnje prijavljene profite između 30 i 50 miliona evra, što bi bilo zapaženo i u razvijenijim državama. Na listi najkrupnijih i najuspešnijih su stalno, naravno, i Miškovićeve, Drakulićeve, Kostićeve, Vukićevićeve i firme drugih poznatih privrednika.

Ako se taj sloj srpskih kapitalista kako-tako stabilizovao, sledeće važno je pitanje da li on ima uticaj na državu veći ili manji od svog značaja za njenu privredu. Meni se čini da je njegov uticaj, zasluženo ili nezasluženo, mnogo manji nego što se to čini narodu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Foto-robot srpskog Glembaja

Iz mnogo razloga, a pre svega zbog toga što je srpska kapitalistička klasa praktično nekonstituisana kao jasna socijalna grupa, već više deluje kao "klan bogatih", gotovo je nemoguće sačiniti "foto-robot" srpskog Glembaja danas. Ipak, da pokušamo.

1. Današnji prosečni srpski kapitalista ima komunističko iskustvo. Zbog toga pažljivo neguje političke veze, respektuje tajnu policiju, mrzi radničku klasu i prezire "filozofe" (intelektualce) i "naivne strance".

2. Prve milione stekao je u Miloševićevo vreme političkog haosa, društvene i ekonomske katastrofe, te sloma državnih mehanizama, što ga gotovo podsvesno čini alergičnim prema ideji pravne države, ali i realističnim i u najtežim okolnostima.

3. Dobro poznaje srpsku "kulturu prevare" i izvanredno se snalazi u pravnim operacijama u jednom nezaokruženom, nedovršenom i nezaštićenom pravnom poretku.

4. Ne zna dobro cenu stvari, ali dobro zna cenu ljudi. Demonstrira bogatstvo neprestano, ukoliko ono nije preveliko, kako bi se prikazao moćniji i solventniji nego što jeste.

5. Izložen je velikoj nesigurnosti i pritiscima, ali retko skače sa nebodera (osim ako ga ne bace), jer obično ima kuraži i đonovske obraze.

Stari junaci kapitalizma

Nažalost, sada već postoji loša tradicija slabašnih svedočenja i tankih pisanih tragova o vodećim preduzetnicima Srbije. Kao što danas zapravo malo znamo o načinima na koji su sticali svoje poslovne imperije naši savremenici, tako malo znamo i o njihovim starim prethodnicima – sa kojima ovi današnji nemaju nikakav porodični kontinuitet (moglo bi se reći i – naprotiv).

Dok u SAD, na primer, imate niz knjiga o Rokfelerima, Morganima, Vanderbiltima ili Fordovima, a mnoge su napisane još za njihovog života, u Beogradu ćete teško naći i najelementarnije podatke o Luki Ćeloviću, Vladi Mitiću, Bogoljubu Šteriću, Dušanu Đorđeviću, Svetoliku Jovanoviću Čičku, Dragomiru i Marku Leko, braći Gođevac, Dragomiru Rakiću, Tasi Stojadinoviću, Milanu Tomiću, Kosti Božiću, Sekuli Zečeviću, Velji Vukićeviću ili Antoniju Grujiću Amerikancu, a u Novom Sadu o Dunđerskima, Popovićima, Adamovićima, Milutinovićima, Tanurdžićima ili Raletićima. Gotovo jedini koji je pokušao da istraži začetnike kapitalizma u Srbiji je novosadski novinar Ljubiša Nikolin (vidi njegovu trilogiju Čaršija, Beogradska čaršija i Stalež Dunđerskih).

Ono što je tipično za stare srpske kapitaliste jeste to što su se uglavnom obogatili na trgovini – istina, nekada na izvozu, a danas na uvozu.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net