Nađa Higl. foto: reuters

Nezapamćeno sportsko leto >

Balkon lepše Srbije

Pošto smo navikli da, uglavnom, idemo u kontrasmeru od onog kojim korača sav normalan svet, uspeli smo da u jeku najveće ekonomske krize postignemo odlične rezultate u takozvanim bazičnim sportovima poput plivanja i atletike, što nam nije bila odlika ni u daleko boljim vremenima

Prošle godine, nekako baš u ovo vreme, posle Olimpijade u Pekingu, malo sam "gledao u zube" trima medaljama koje su doneli naši sportisti i konstatovao da dve, one Milorada Čavića i Novaka Đokovića, iako nesumnjivo srpske, nisu proizvod osmišljene politike u srpskom sportu, već spleta (srećnih) okolnosti i porodičnih ulaganja, od Miloradove bake koja je leti gostila unuka iz Amerike do Novakovih roditelja koji su ga teniski školovali u Minhenu. Jedina autentična srpska medalja bila je bronza vaterpolista, overena tučom Šefika i Šapića, koji su završili u gipsu.

Godinu dana kasnije, u uslovima koji su (mnogo) gori od tradicionalno loših, imamo apsurd da je Srbija postala sila u plivanju (8. na svetu na šampionatu u Rimu po broju medalja!), da je osvojila tri medalje na junuiorskom prvenstvu Evrope u atletici u Novom Sadu i da, valjda već po navici, proizvodi nove šampione u košarci (juniori su prvaci Evrope) i tenisu (Nikola Milojević je postao najbolji u Evropi u kategoriji do 14 godina). Istovremeno, vaterpolisti, ovoga puta bez "boksera" Šapića i Šefika, ali takođe i bez veterana Vujasinovića, Savića, Ćirića... popeli su se na krov sveta. Vaterpolo Savez je, za razliku od Partizana, umeo da sačuva trenera Vanju Udovičića što se i te kako isplatilo. Ne pamti se takva smena generacije, umesto očekivane krize, sa trećeg stepenika na podijumu odoše na prvi sa koga već "šacuju" zlatnu medalju i na Olimpijadi u Londonu 2012.

TRENER I TAKMIČAR, BRAT I SESTRA: Porodica Higl

HIGL KAO BJEDOV: Ipak, srpska sportska senzacija leta 2009. zove se Nađa Higl, 22-godišnja Pančevka, koja je zlatnom medaljom na 200 prsno u Rimu uplivala direktno u istoriju. Njena zlatna medalja je jedno od onih sportskih čuda koja se dešavaju jednom u 40 ili više godina. Plivanje je, kao i atletika, prilično egzaktan sport u kome oni sa slabijim rezultatima imaju samo teoretsku šansu da osvoje medalju. U fudbalu je najlakše i najčešće da neki autsajder uzme bod ili čak pobedi velikog favorita, dešava se to i u drugim kolektivnim sportovima, ali u plivanju i atletici to je (gotovo) nemoguće. Prevrćući po (dugom) prisećanju sportskih čuda jedino što mi pada na pamet jesu zlatna i srebrna medalja Đurđe Bjedov na Olimpijadi u Meksiku 1968. I to na 100 i 200 metara prsno, disciplinama koje pliva Nađa Higl. Legendarna Splićanka otišla je u Meksiko više kao član odlične ženske štafete 4x100 mešovito nego kao pojedinačna nada, a onda je uzela dve medalje. U trci na 100 metara startovala je u drugoj stazi, baš kao Higl u Rimu, a scena sa kraja trke bila je antologijska. Pogledala je u nekoga pored bazena, uprla kažiprst u svoje grdi i upitno rekla "Ja?" Onda je, ne verujući, odmahnula glavom... Mala Nađa Higl lupila se šakom o čelo, valjda da se probudi iz sna iz koga je upravo izronila, ali semafor, mnogo brži od onog u Meksiku 1968, neumoljivo je pokazivao da je baš ona, Pančevka Nađa Higl, nova svetska prvakinja i evropska rekorderka sa vremenom 2:21,62. U kasnijim izjavama otkriće se da je to vreme bilo planirano tek za 2012, ali bože moj, desilo se... Đurđa Bjedov je u Meksiku na 200 metara bila druga sa vremenom 2:46,4, dok je njen rezultat na 100 prsno bio 1:15,8 što je u to vreme bio olimpijski rekord. Nađa Higl pliva 100 metara za 1:07,80. Osam sekundi za 41 godinu... Mali korak za svetsko, ali ogroman za srpsko plivanje.

HAJMO, HAJDE: Bodrenje pred pobedu

Logičnog objašnjenja za podvig simpatične Pančevke jednostavno nema. Njena priča liči samo na onaj vic o Srbinu na letovanju u inostranstvu koji, objašnjavajući kako živi, negde već na trećoj stavki od bar deset neophodnih mesečnih troškova počinje da prevazilazi svoja ukupna primanja, a kada ga pitaju kako je to moguće sledi sleganje ramenima i tipično srpski odgovor: "Jebem li ga..." Kad čovek pročita Nađinu priču o zimskim jutrima sa temperaturom "minus beskonačno" i vodom u bazenu koja je tek malo toplija, kad čuje da u Pančevu postoji samo 25-metarski zatvoreni bazen u kome ne trenira još od 2007. i da, o trošku roditelja, naravno, četiri puta nedeljno putuje u Beograd, objašnjenje njenog podviga prevazilazi sve što staje (i) u prosečnu ljudsku pamet. Od osam olimpijskih bazena u Beogradu rade samo tri, stari dobri Tašmajdan vraćen je iz mrtvih zbog Univerzijade, koja nas je koštala i para i živaca, ali se ipak isplatila, od spektakla na otvaranju do utisaka oko 10.000 sportista, koji su postali najbolji turistički agenti Srbije. A ostao nam je i Taš u kome će možda već ovih dana zaplivati neka nova Nađa Higl.

VELIKI SKOK: Dve medalje Milorada Čavića

Doduše, od naših ispražnjenih olimpijskih bazena bilo je i ranije koristi, u onom na Novom Beogradu, u nedostatku dvorane, trenirala je svojevremeno Ana Ivanović. Doduše tenis... Pa sad, objasnite nekom kako se kod nas stvaraju šampioni. Lepo reče Žarko Paspalj, potpredsednik Olimpijskog komiteta Srbije: "Svet ne zna za našu čudesnu formulu: plivači treniraju na suvom."

Milorad Čavić je ponovo izgubio od Majkla Felpsa, ali kapu dole pred Čavketom. Prvo je oborio svetski rekord, zatim je dan kasnije bio brži i od sebe samog spustivši čarobnu granicu za 100 metara delfin ispod 50 sekundi, ali Felps je bio brži i tu se ništa ne može. Čaviću ostaje zlato na 50 metara i sasvim realna nada da će kad-tad zameniti mesta.

Pančevo i Beograd su se već "isprsili", Nađa Higl i Milorad Čavić dobiće ključeve stana koje, kako primeti Boža Maljković, baš i ne moraju da im uručuju političari.

ATLETSKLA BAJKA: Ivana Španović je još svetska juniorska prvakinja, ali je u Evropi "samo" druga. Oplakala je to svoje srebro jer je u Novom Sadu, pred svojim navijačima, želela zlato, ali ni sa ličnim i državnim rekordom od 6,71 m nije mogla do njega jer je jedna konkurentkinja bila bolja. Njene suze su razumljive i svedoče o zdravoj sportskoj ambiciji, ali mora biti ponosna na sebe. Njena priča je slična onoj Higlove. U Zrenjaninu, kao i nigde u Srbiji, ne postoji atletska dvorana, tokom zime trenirala je u košarkaškoj sali...

UZDANICE: Juniorski prvaci Evrope
u košarci

Srbiji je u Novom Sadu zlatnu medalju donela bacačica koplja Tatjana Jelača, ista ona koja je u Pekingu, zbog neiskustva, tri puta prestupila i ostala bez plasmana. Bacila je koplje do 60,35 metara, a stručnjaci kažu da u rukama ima potencijala za svetski juniorski rekord i medalje sa velikih takmičenja. Obradovala nas je i Mila Andrić srebrnom medaljom na 400 metara sa preponama (lični rekord, 57,55). Kažu da je ponekad trenirala trčeći oko sportskog centra "11. april" na Novom Beogradu, onog istog čiji je zatvoreni plivački bazen "proslavila" Ana Ivanović. U Novom Sadu je bilo još nekoliko finala. Nešto se mrda i u atletici. Ne verujem da ćemo se posebno radovati na predstojećem seniorskom prvenstvu sveta u Berlinu, ali juniorske medalje su više od utehe: one su osnov da jednog dana budemo uspešni i među seniorima. Kao u plivanju.

Čudesno sportsko leto srpskog sporta počelo je odličnim rezultatima na Mediteranskim igrama i Univerzijadi, ali pošto smo tradicionalno skloni potcenjivanju svega što nije ostvareno u najjačoj konkurenciji, mnogi vredni rezultati (Nađa Higl je, recimo, osvojila dve srebrne medalje) prošli su nezapaženo. U isto vreme odbojkašice su sa B ekipom osvojile prvu Evropsku ligu a odbojkaši su krajem jula u Beogradskoj areni odigrali još jedno istorijsko finale Svetske lige sa Brazilom. Izgubili su sa 2:3, ali bože moj... Mladi fudbaleri do 18 godina bili su polufinalisti Evropskog prvenstva u Ukrajini, a košarkaši istog uzrasta nastavili su zlatnu nit koja, sa malim izuzecima, traje već prilično dugo. Istina, igrači do 20 godina, posle tri uzastopna zlata, završili su svoj šampionat na 11. mestu, ali titula juniora sasvim je dovoljna sa stanovišta perspektive i kao uvod u probuđena očekivanja o povratku seniora na nekadašnje pozicije.

Svi ti rezultati postignuti su u uslovima koji su daleko od idealnih, što znači da neko nešto ipak radi. I nadležno ministarstvo, i sportski savezi i olimpijski komitet, i klubovi... Para nema, ili bar ne dovoljno, ali ima talenta, entuzijazma, stručnjaka.

Slika sa balkona starog dvora već postaje "brend", mesto na kome se okuplja lepša i uspešnija Srbija. Ona gore koja je svojim rezultatima dovela one dole da se dive tim ostvarenjima i sanjaju da jednog dana i sami, ili bar njihova deca koja sa tatinih ramena pozdravljaju srpske sportske heroje, budu gore, među zvezdama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net