Portret savremenika – Oli Ren >

Babica balkanskih integracija

Odlaskom Olija Rena balkanske zemlje gube dragocenog saveznika na evropskom putu

Da prevelika doza Balkana može da ugrozi zdravlje, osvedočio se Oli Ren, evropski komesar za proširenje, tokom prošlonedeljne mini turneje. Nakon što je posetio Beograd, Podgoricu, Prištinu i Skoplje, Ren je bio primoran da otkaže susrete u Sarajevu zbog jake upale grla. Renu, koji se u okviru svog posla bavio Balkanom više nego bilo koji činovnik Evropske unije (izuzimajući, možda, Havijera Solanu), na jesen ističe mandat, tako da je ova turneja praktično predstavljala njegov oproštaj sa regionom. Ren je u Sarajevu, kako je najavila tamošnja štampa, trebalo da "održi važan govor i prenese poruku ohrabrenja" posustaloj BiH. I baš kao što je oproštajna poseta dobila antiklimaktičan kraj, tako je jedan važan deo Renovog posla – integracija Balkana u Evropu – ostao nezavršen tokom njegovog mandata.

S druge strane, nemoguće je poreći da su države nastale raspadom bivše Jugoslavije, koje trenutno više vezuje težnja za članstvom u EU nego zajednička prošlost, danas bliže tom cilju nego u vreme kad je Ren postao komesar. Slovenija je član, Makedonija je odavno kandidat, Hrvatska je praktično na pragu, i ima ozbiljne šanse da ga pređe tokom naredne dve-tri godine, Srbija i Crna Gora su, prema Renovoj oceni, "nepovratno na evropskom putu", pa čak i Kosovo pravi prve, nesigurne korake prema Briselu. Jedino je Bosna u totalnom zastoju, možda čak i u regresiji, ali krivica za to svakako ne ide na Renovu dušu. Tako čovek koji je poslednjih pet godina igrao nezahvalnu ulogu babice evropskih integracija na Balkanu može na odlasku da kaže da ostavlja porodilju u pristojnom stanju, mada je termin još daleko.

DEFANZIVNO, ALI TVRDO: Oli Ren je rođen 31. marta 1962, u Mikeliju, u istočnoj Finskoj, stotinak kilometara od ruske granice. Otac mu je držao radnju za prodaju automobilskih delova, a majka bila nastavnica engleskog. U njegovom životu, fudbal je možda veća strast od politike: igrao je u prvoligaškom klubu (Mikelin Paloijijat), a tokom devedesetih je dve godine bio predsednik finskog fudbalskog saveza. Na zidu njegove spartanski opremljene kancelarije u sedištu Evropske komisije nalazi se svega nekoliko plaketa, koje su sve vezane za ovaj sport, a jedna od njih je sa partije malog fudbala na festivalu Egzit, kada je gostovao na poziv Gorana Svilanovića. Knjige o fudbalu zauzimaju dosta mesta na Renovoj polici, a jedna od njih – monografija povodom stogodišnjice fudbala u Finskoj – sadrži veliku fotografiju s kraja pedesetih na kojoj Josip Broz Tito, tokom posete toj zemlji, svečano predaje pehar finskom državnom prvaku. Oli Ren i dalje igra fudbal, naravno rekreativno, a oni koji su prošle godine učestvovali na egzibicionom meču "Finci iz Evropske komisije protiv novinara iz bivše Jugoslavije" u Briselu, kažu da je Ren na poziciji beka igrao "defanzivno, odgovorno i tvrdo". Nakon utakmice je obukao nacionalni dres Makedonije, uz konstataciju "Volim da navijam za slabije".

Nešto od tog stila, uključujući i suvi smisao za humor, Ren je uneo u politiku, u koju je ušao vrlo mlad, nakon završenih studija (diplomirao je međunarodne odnose i novinarstvo na Makalister koledžu u Minesoti, a magistrirao političke nauke u Helsinkiju). Karijera mu je tekla prilično pravolinijski, uvek uzlazno. Počeo je kao predvodnik omladine Partije centra 1987, izabran u gradsko veće finske prestonice 1988, a već sledeće godine zauzeo je potpredsedničko mesto u stranci. U međuvremenu je stigao i da doktorira na Oksfordu, sa tezom pod naslovom "Korporativnost i industrijska konkurentnost u malim evropskim državama". Dosta materijala za doktorat našao je u domovini, koja je kao jedna od najmanjih evropskih zemalja istovremeno sedište jedne od najvećih svetskih korporacija (Nokia).

Ren je izabran za člana finskog parlamenta 1991, bio je specijalni savetnik premijera Eska Aha, a 1995. je prešao u Evropski parlament, gde se svrstao među liberale. Nakon toga je postao šef kabineta Erka Likanena, finskog člana Prodijeve komisije, zaduženog za preduzetništvo i informatiku, da bi kasnije (u julu 2004) zauzeo Likanenovo mesto. Na tom položaju ostao je, međutim, samo šest meseci, jer je u novembru, nakon što je Barozo zamenio Prodija, dobio portfelj proširenja. Finci su, inače, bili pomalo razočarani zbog toga, jer su očekivali da njihov predstavnik dobije položaj vezan za privredu i finansije. Sem toga, Ren je postao komesar za proširenje taman nakon završetka procesa koji je zaključen prijemom Mađarske, Poljske, Češke i Slovenije u EU, što je značilo da mu je do sledećeg kruga predstojao dug i neizvestan posao.

BALKANSKO DRIBLANJE: Izazov se sastojao u tome što su, za razliku od zemalja iz prethodnog kruga, sve samih odlikaša evropske školice za centralne i istočne Evropljane, države koje je Ren nasledio na startu bile problematične, u svakom pogledu daleko od evropskih standarda. Bugarska i Rumunija batrgale su se u mukama tranzicije, Albanija jedva da je i bila država, zemlje bivše Jugoslavije još su lizale ratne rane, a u vezi sa Turskom su postojale (i još postoje) ozbiljne nedoumice da li uopšte spada u evropsku porodicu. Prijem Rumunije i Bugarske 2007, pod Renovim tutorstvom, mnogi u Briselu danas smatraju preuranjenim. Ovo se negativno odražava na šanse zemalja iz bivše Jugoslavije za skori prijem u EU, jer su evropske birokrate rešene da svoju "grešku" ne ponove, i najavljuju da će budući kandidati biti podvrgnuti strožim testovima od Bugara i Rumuna. Kada je o Turskoj reč, Ren je još početkom mandata naglasio da spada među one koji Tursku vide u Evropi, ali je procenio da je potrebno "najmanje deset do petnaest godina reformi" da bi Turska postala zrela za članstvo.

Zapadni Balkan se, međutim, ispostavio kao mnogo klizaviji teren, a pogotovo Srbija, gde je bivši premijer Vojislav Koštunica, izabran kao političar nesumnjive evropske orijentacije, tokom mandata evoluirao u možda najvećeg evromrsca na srpskoj političkoj sceni. Prelomni trenutak u odnosima Rena i Koštunice nastupio je u aprilu 2006, kada je EU, na zahtev Karle del Ponte, zamrzla pregovore sa Srbijom zbog Ratka Mladića. Koštunica je pre toga, prema tvrdnjama Del Ponteove, i njoj i Oliju Renu obećao da će Mladić biti uhapšen (Koštunica je demantovao da je bilo kome išta obećao). Od tada su se odnosi između srpskog premijera i evropskog komesara našli na postojanoj nizbrdici. U jednom trenutku, na dnevnom redu se našao i fudbal: kad je Koštunica u julu iste godine u jednom govoru osuo drvlje i kamenje na EU, optužujući je ne samo zbog nepravednog uslovljavanja zbog Mladića već i zbog priznavanja navodno neregularnog crnogorskog referenduma o nezavisnosti, Ren je prokomentarisao da je samo falilo da Koštunica okrivi EU za fijasko (6:0) u fudbalskom meču sa Argentinom. Koštunica je preko vladinog portparola Srđana Đurića uzvratio da se Finska nije ni kvalifikovala za svetski kup, i da se niko ne seća kad su zadnji put prošli.

Sledeća kriza između Koštunice i Rena (a time i između Srbije i EU) nastupila je dve godine kasnije, nakon proglašavanja nezavisnosti Kosova, a uoči srpskih izbora. Tada je Koštunica rekao da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ponuđen Srbiji kao podsticaj proevropskim strankama, "falsifikat", jer se odnosi na Kosovo bez Srbije. Driblajući kroz kosovsko minsko polje, Ren je ipak izbegao da doživi sudbinu svog zemljaka Martija Ahtisarija, u Srbiji temeljno satanizovanog kao arhitekte kosovske državnosti. U tome je uspeo zahvaljujući i činjenici da ga funkcija, s obzirom na to da nisu sve članice EU priznale Kosovo, obavezuje da bude statusno neutralan.

Sem toga, Ren je neuspešno pokušao i da posreduje u hrvatsko-slovenačkom sporu oko Piranskog zaliva i (manje direktno) u grčko-makedonskom sporu oko ustavnog imena Makedonije. Treba verovati i da je diskretno (bio bi skandal da je to činio javno) pokušavao da omekša tvrdokorne Holanđane koji trenutno blokiraju evropski put Srbije.

SEVER, ISTOK, ZAPAD: Oli Ren retko sebi dozvoljava da izviri iza diplomatske fasade. Istine radi, pri kraju mandata je počeo da pokazuje simptome blage demagogije (možda je i tu uzrok nekakav balkanski virus). Tako je nedavno, na primer, odgovarajući na pitanje o tome da li priznavanje nezavisnosti Kosova predstavlja kršenje Helsinškog akta (koji državama garantuje suverenitet i teritorijalni integritet), Ren je odvratio da ta povelja sadrži i odredbe o ljudskim pravima, koje je Slobodan Milošević prekršio kada je Kosovu ukinuo autonomiju, a zatim nastavio anegdotom po kojoj je "KGB savetovao Brežnjeva da ne potpiše završni Helsinški akt upravo zbog ljudskih prava, ali ih Brežnjev srećom nije poslušao (sic!)." A ove nedelje je, pravdajući se pred novinarima sa Balkana zbog ekspresnog primanja Islanda u EU, poput Bože Đelića mahao počasnim srpskim pasošem uz priču da je ukidanje viznog režima za Makedoniju, Srbiju i Crnu Goru "korak napred prema Evropi". Ren bi bolje od bilo koga drugog morao da zna da proces pristupanja nema nikakve veze sa viznim režimom, inače bi se i za Ameriku moglo reći da je na putu ka članstvu u EU.

I pored toga, može se reći da su balkanske zemlje imale sreće što su tokom poslednje četiri i po godine imale posla sa ovim promišljenim, pristojnim i ozbiljnim čovekom, nesklonim političkim smicalicama. Da je ulogu komesara za proširenje dobio neko iz velike zemlje (Italije, Francuske, ili Nemačke), takva bi osoba možda imala veću političku težinu, ali bi nesumnjivo nailazila na veće otpore unutar i van Evrope. Finska, osim što je mala i neutralna, ima i jednu veliku prednost, koju je Ren sam definisao u intervjuu koji je još 2003. dao tokom gostovanja na Berkliju. "Finska je na zanimljivoj razmeđi između ‘stare’ i ‘nove’ Evrope... Iz ekonomskih i bezbednosnih razloga, Finska pokušava da se veže za evropsko jezgro, i da bude blizu velikim silama. Istovremeno, iako je nordijska zemlja, Finska je u podeli istok–zapad na liniji zemalja kao što su Estonija, Poljska, Mađarska i Slovačka. U stvari, možda je čak malo istočnija od tih zemalja." Na Balkanu, preko koga se takođe prelamaju razne političke, kulturne i verske linije, ovo mu je svakako bilo od pomoći.

Za to što posao ni izdaleka nije završen, i što Balkan ni dvadeset godina posle pada Berlinskog zida nije integrisan u Evropsku uniju, krivicu najpre treba tražiti u zemljama Balkana. Ipak, ni Evropa nije tu nevina: činjenica je da danas većinu klipova u točkove integracije podmeću zemlje članice EU: Slovenija blokira Hrvatsku, Grčka Makedoniju, a Holandija Srbiju, dok Nemci i Francuzi najavljuju moratorijum na proširenje do ratifikacije Lisabonskog sporazuma, a možda i duže. Ali, to je već problem kojim će se baviti Renov naslednik.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Knjige o fudbalu zauzimaju dosta mesta na Renovoj polici, a jedna od njih – monografija povodom stogodišnjice fudbala u Finskoj – sadrži veliku fotografiju s kraja pedesetih na kojoj Josip Broz Tito, tokom posete toj zemlji, svečano predaje pehar finskom državnom prvaku

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net