foto: igor salinger

Muke sa ženskim jezikom >

Autorke protiv supruga

Buka koja se podigla povodom objavljivanja zbornika "Rod i jezik", u kome je objavljeno 2386 imenica koje označavaju ženska zanimanja pokazuje da je Srbija konačno postala mirnodopska zemlja, u kojoj se leti ne dešava ništa važnije od pojave knjige koja može da bude vest na naslovnim stranama novina

"Afera" je otkrila i da u Srbiji postoji duboko ukorenjen strah od sindroma "čistog hrvatskog jezika" i da se naše društvo užasava mogućnosti da mu neko dekretom propisuje kako će govoriti. Svenka Savić, redovni profesor psiholingvistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i jedna od priređivačica zbornika, kaže da ova knjiga nije nikakav državni projekat i da ona nema za cilj da propisuje kako neko treba da govori.

"Izdavači knjige su ‘Ženske studije i istraživanja’ i ‘Futura publikacije’, nije finansirana državnim novcem. Ona je nastavak Kodeksa neseksističke upotrebe jezika u medijima u kome smo analizirale kako mediji izveštavaju o ženama. U ovoj knjizi smo prikupile one reči koje označavaju ženska zanimanja a nalaze se u rečnicima SANU i Matice srpske, reči koje se koriste u medijima, kao i termine koji se koriste u časopisima i literaturi koja se bavi rodnim studijama", kaže Svenka Savić.

Prema njenim rečima, u srpskom jeziku danas pulsiraju dva toka. Prvi je da neke reči dobijaju nova značenja a drugi je smena značenja neke reči.

"Objasniću ovo na primeru dve reči. Prva je reč ‘menjač’. Ona je u početku označavala deo automobila, a potom je počela da označava i radnika u menjačnici novca, tu imamo slučaj da je reč pored starog dobila i novo značenje. Drugi primer je reč ‘ministarka’. Donedavno je ministarka bila ministrova supruga, a sada se ona koristi za ženu koja ima zvanje ministra i danas ministrovu ženu niko neće nazvati ministarkom. Dakle, reč je dobila novo značenje. Promena značenja reči ministarka je samo pratila promene u društvu i ta reč nije promenila značenje jer su feministkinje zasukale rukave. Slični procesi se dešavaju i sa drugim rečima koje označavaju ženska zanimanja i mi smo samo prikupile te reči."

Svenka Savić podseća da je proces prilagođavanja reči koje označavaju ženska zanimanja tradicija srpskog jezika navodeći kao primere reči učiteljica, lekarka, novinarka... "Strahovanja da će uvođenjem reči za ženska zanimanja koje su nekada označavale supruge muškaraca koji su se bavili tim poslom dovesti do toga da će naša starija književnost postati nerazumljiva mlađim naraštajima, po mom shvatanju nisu opravdana. Đaci će uvek razumeti Nušićevu Gospođu ministarku, a kada u nekom starijem delu naiđu na reč oficirka oni će shvatiti da to nije žena koja ima čin, već oficireva supruga. Kontekst je taj koji određuje značenje reči."

foto: a. anđić

Kontekst će omogućiti da reč trenerka bude shvaćena kao odevni predmet, ali i kao oznaka za ženu koja se bavi trenerskim poslom, smatra naša sagovornica.

Na primedbu da je reč vojnikinja neprihvatljiva kao oznaka za ženu-vojnika jer ta reč u žargonu označava ženu koja spava sa vojnicima i sa tim značenjem nalazi se u rečnicima žargona, Svenka Savić odgovara:

"Mi nismo koristili posebne rečnike prilikom sastavljanja zbornika, već samo dva najveća rečnika, a u njima reč vojnikinja ne postoji. Ukoliko javnost smatra da je ta reč neprihvatljiva, niko joj je ne može nametnuti. Sve reči u ovom zborniku su samo predlog za diskusiju. Bilo bi najbolje da svako koga zanima ova tematika prvo pročita knjigu, razmisli o tome šta u njoj piše i potom kaže svoje mišljenje. Diskusija je jedini način da kao društvo dođemo do zaključka hoćemo li koristiti neku reč ili ne."

Najoštrije zamerke upućene autorkama knjige bile su da se u njoj pojavljuju reči koje ne postoje u rečnicima i koje zvuče nakaradno.

"Rečnici po svojoj prirodi kasne za govornim jezikom i u njima se ne nalazi 60 odsto aktivne leksike. Zbog toga smo kao jedan od izvora koristili i literaturu koja se kod nas obično naziva feminističkom iako to nije pravilan naziv. Reči koje su nekima zasmetale najčešće smo pronašle tamo. Ukoliko široka javnost, posle argumentovane rasprave, zaključi da su te reči nepodesne ne mora ih koristiti."

Kao alternativa za prostitutku u zborniku je ponuđen izraz seksualna radnica, što je izazvalo podsmešljive komentare o tome da treba uvesti i izraz seksualna udarnica.

foto: igor salinger / aermedia.com

"Taj izraz ima svoju predistoriju. Svojevremeno su nas iz Sekretarijata za rodnu ravnopravnost pozvali da sastavimo listu ženskih zanimanja. Kada smo stigli do prostitucije kao ženskog zanimanja, počela je polemika jer u Sekretarijatu nisu bili sigurni da li je reč ‘prostitutka’ uvredljiva. Kao kompromisno rešenje ponudile smo ‘seksualnu radnicu’. Smatrale smo da je bitnije da žene koje se bave prostitucijom ostvare pravo na socijalno i penziono osiguranje nego da se isterujemo oko toga da li je prostitutka pogrdna reč ili nije", objašnjava Svenka Savić.

Namesto korišćenja reči "lice" autorke su predložile korišćenje reči "osoba", što je izazvalo komentare da one žele da kroatizuju srpski jezik jer u Srbiji postoje lične a ne osobne karte. "Smatrale smo da je reč osoba prihvatljivija jer smo smatrale da je osoba neko ko ima sve osobine ljudskog bića."

U delu zbornika koji se zove "Predlog uputstava za upotrebu rodno osetljivog jezika u sferi javne komunikacije" data su uputstva novinarima koja treba da im pomognu da izbegnu diskriminaciju žena kada o njima izveštavaju. Kao jedan od primera dat je naslov "Laureati Šekarić i Pantelić".

Uz objašnjenje da je na taj način umanjena vidljivost Jasne Šekarić kao žene, predloženo je da bi bolji naslov bio "Laureati Jasna Šekarić i Marko Pantelić". Na konstataciju da je predloženi naslov predugačak jer je pravilo da naslovi imaju četiri, eventualno pet reči, Svenka Savić je odgovorila:

"Niko od nas koji smo radili na ovom zborniku nije novinar, pa tako nismo znali za to pravilo. Vi ste argumentovano ukazali na grešku, što znači da se tog pravila ne morate pridržavati. Nadam se da će nam i drugi uz pomoć argumenata ukazivati na eventualne propuste da bismo kroz diskusiju pronašli najbolja rešenja."


 

Rodu o jeziku: Žene u političkom životu Srbije

Rodu o jeziku: Žene u političkom životu Srbije

PRE RODNOG JEZIKA: Drug Tito sa delegacijom Saveza ženskih društava Jugoslavije, 1960.

Rasprave o jeziku obično odražavaju neku društvenu napetost – ili bar neku konfuziju promene. Tako je i sa predlogom neseksističkog rečnika, za koji se ovog leta javnost čini se zainteresovala, a koji predstavljamo u ovom broju "Vremena". Dve reči, "ministarka" i "poslanica", zasigurno odražavaju problem zastupljenosti žena u politici. Zbog toga na ovom mestu pod naslovima "Srpske ministarke", "Žene u skupštini Srbije" i "Srbija sedamnaesta", držeći se originalnog teksta, predstavljamo istraživanje koje je 2007. sprovela Ana Vuković i pod naslovom "Žene u političkoj eliti Srbije" objavila u časopisu "Nova srpska politička misao" broj 3-4 za 2008. godinu. Iz njega se vidi da stanje nije idealno, ali da se učešće žena u javnom životu polako uvećava i dobija na značaju. Kad nešto postoji u stvarnosti, pre ili kasnije nađe mesto u jeziku. Vreme je za jezik najbolji putokaz. Mada neki misle da je obrnuto. Što se ministarske funkcije tiče, u političkoj istoriji Srbije ona je ženama do sada poverena samo sedamdeset tri puta! Dvadeset devet puta drugaricama i četrdeset četiri puta gospođama i gospođicama.

Srpske ministarke

Prva žena ministar u Vladi Srbije bila je Mitra Mitrović-Đilas, koja je dobila resor prosvete u Vladi od 18. novembra 1944. do 9. aprila 1945. Ona je taj resor zadržala i u sledećim vladama. Uz Mitru Mitrović, u vladi Blagoja Neškovića (9. april 1945 – 5. septembar 1948), ministarka za rad bila je još jedna žena, Spasenija Cana Babović. U prvoj vladi Petra Stambolića (5. septembar 1948 – 10. april 1951) ministarke su bile, u svojim ranijim resorima, Spasenija Cana Babović i Mitra Mitrović (do podnošenja ostavke, 8. marta 1949), kao i Milka Minić, ministarka bez portfelja zadužena za naučne ustanove, univerzitet i više škole.

U drugoj vladi Petra Stambolića (10. april 1951 – 5. februar 1953) ministarke su bile Spasenija Cana Babović (za zdravlje) i Mitra Mitrović (za prosvetu, nauku i kulturu). U trećoj vladi Petra Stambolića (5. februar 1953 – 16. decembar 1953) članice Izvršnog veća, kako se tada nazivala republička vlada, bile su Spasenija Cana Babović i Bosa Cvetić. U vladi Jovana Veselinova (16. decembar 1953 – 12. april 1958) bile su Spasenija Cana Babović i Milka Minić. U vladi Miloša Minića i Slobodana Penezića (12. april 1958. – 26. jun 1963) bile su Spasenija Cana Babović, Mileva Planojević i Bosa Cvetić.

U vreme socijalizma ministarke u Vladi Srbije još su bile Katarina Patrnogić (u vladi Slobodana Penezića i Dragog I. Stamenkovića, od 26. juna 1963. do 6. maja 1965; i u vladi Dragog I. Stamenkovića, od 6. maja 1965. do maja 1967; Marija Križnar i Katarina Milosavljević, u vladi Đurice Jojkića od 6. maja 1967. do 7. maja 1969; Zora Protić-Sučić, u vladi Milenka Bojanića, od 7. maja 1969. do 6. maja 1974; Olga Nikolić, u vladi Dušana Čkrebića, od 6. maja 1974. do 6. maja 1978; Živana Olbina (bez portfelja) i Marija Todorović, Republički sekretar za rad u vladi Ivana Stambolića, od 6. maja 1978. do 5. maja 1982; Milka Šćepanović (bez portfelja), Živana Olbina, direktor Republičkog zavoda za društveno planiranje, i Marija Todorović, republički sekretar za rad u vladi Branislava Ikonića od 5. maja 1982. do 6. maja 1986; Ljubica Bujanić, predsednik Republičkog komiteta za zakonodavstvo u vladi Desimira Jeftića, od 6. maja 1986. do 5 decembra 1989; i Sojka Đorđević, republički sekretar za rad u vladi Stanka Radmilovića, od 5. decembra 1989. do 11. februara 1991.

Nakon obnove višestranačkog poretka, u vreme vladavine Slobodana Miloševića, ministarke su bile: Branka Ješić, ministarka za rad, boračka i socijalna pitanja u vladi Dragutina Zelenovića od 11. februara 1991. do 23. decembra 1991, koja je taj resor zadržala i u vladi Radomana Božovića od 23. decembra 1991. do 10. februara 1993, s tim da je u Božovićevoj vladi, kao ministarka nauke i tehnologije, radila i Divna Trajković; u vladi Nikole Šainovića od 10. februara 1993. do 18. marta 1994. nije bilo žena ministara.

U prvoj vladi Mirka Marjanovića od 18. marta 1994 do 24. marta 1998. ministarske pozicije zauzimale su Nada Popović-Perišić, kao ministarka kulture, Radmila Milentijević, kao ministarka informacija, do 11. februara 1997, Mirjana Stanković, kao ministarka turizma do 11. februara 1997, i Bratislava Morina, kao ministarka za brigu o porodici, od obrazovanja tog ministarstva, do 11. februara 1997.

Najveći broj ministarki u ovom razdoblju bio je u drugoj vladi Mirka Marjanovića od 24. marta 1998. do 23. oktobra 2000, kada je ministarka za lokalnu samoupravu bila Gordana Pop-Lazić, Jorgovanka Tabaković je bila ministarka za ekonomsku i vlasničku transformaciju, Rada Trajković ministarka za brigu o porodici, Nada Popović-Perišić ministarka kulture, do 20. oktobra 1998, Leposava Milićević, ministarka zdravlja, i Maja Gojković ministarka bez portfelja.

Nakon pada Miloševićevog režima u prelaznoj vladi Milomira Minića, od 23. oktobara 2000. do 25. januara 2001, bilo je takođe dosta žena: Biserka Matić-Spasojević bila je koministarka informisanja (računata je kao trećina jednog ministarskog mesta), Gordana Matković je bila ministarka za rudarstvo i energetiku, Slavica Đukić-Dejanović je bila ministarka za brigu o porodici, Nada Kostić je bila ministarka zdravlja, Mila Rosić ministarka za zaštitu životne sredine i Gordana Aničić je radila kao ministarka vera.

U vladi Zorana Đinđića od 25. januara 2001. do 12. marta 2003. ministarske funkcije obavljale su: Gordana Matković, ministarka za socijalna pitanja, Marija Rašeta-Vukosavljević, za saobraćaj i telekomunikacije, Kori Udovički, za rudarstvo i energetiku (od 19. juna 2002), i Anđelka Mihajlov, za zaštitu životne sredine (od 19. juna 2002). U vladi Zorana Živkovića, od 18. marta 2003. do 3. marta 2004, bile su sve ministarke iz prethodne vlade sa istim resorima.

U prvoj vladi Vojislava Koštunice, od 3. marta 2004. do 15. maja 2007, bile su samo dve ministarke i to Ljiljana Čolić, ministarka za prosvetu (ali samo do 19. septembra 2004), i Ivana Dulić-Marković, za poljoprivredu i šumarstvo.

U drugoj vladi Vojislava Koštunice, od 15. maja 2007. do 7. jula 2008, ministarska mesta zauzimale su: Aleksandra Smiljanić, ministarka za telekomunikacije i informatičko društvo, Ana Pešikan, za nauku, Snežana Samardžić-Marković, za omladinu i sport, i Milica Čubrilo, za dijasporu.

Konačno, u aktuelnoj vladi Mirka Cvetkovića (od 7. jula 2008) nalaze se Diana Dragutinović kao ministarka finansija, Snežana Malović kao ministarka za pravdu, Snežana Samardžić-Marković kao ministarka za omladinu i sport, Jasna Matić kao ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo i Verica Kalanović kao ministarka za Nacionalni investicioni plan...

Žene u skupštini Srbije

Prva žena koja je predsedavala skupštinskoj sednici bila je Milka Minić na zasedanju Velike antifašističke narodnooslobodilačke skupštine 12. novembra 1944. Zlatija Đukić-Veljović je bila prva žena koja je imala funkciju potpredsednika Narodne skupštine (1982–1984), a Perka Vitorović je bila prva žena predsednik jednog skupštinskog veća – Socijalno-zdravstvenog veća (1963–1965). Prva predsednica Skupštine Srbije bila je Nataša Mićić (2003–2004), a i od 2008. funkciju predsednika Skupštine obavlja žena – Slavica Đukić-Dejanović.

U poslednje vreme žene su redovno zastupljene i kao potpredsednice Narodne skupštine: od februara do oktobra 2004. to je bila Gordana Pop-Lazić, a od februara 2007. do maja 2008. Nataša Jovanović. Danas su potpredsednice Nataša Jovanović, Gordana Čomić i Judita Popović...

Istorijski posmatrano, postoji jasan trend porasta zastupljenosti žena u telima i organima vlasti u Srbiji. Do 1945. godine žene nisu imale pravo glasa, pa ih nije ni bilo u skupštinama i vladama Srbije i Jugoslavije. U Ustavotvornoj skupštini NR Srbije 1946. godine bilo je devet žena narodnih poslanika, da bi na skupštinskim izborima 1963. godine bila izabrana čak 71 žena narodni poslanik, što je do sada najveći broj...

Beogradski ženski javni lobi javno je tražio od stranaka i pokreta da unesu u svoje programe zahteve žena koji se odnose na rad, reprodukciju, socijalnu politiku, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, kao i da se poštuje procentualna zastupljenost žena u izvršnim telima partija i parlamentima (opštinskim, saveznim), kao i da se otvori Ministarstvo za ženska pitanja. Ipak, ove akcije i inicijative za autoritarni režim nisu predstavljale nekakav osobito velik pritisak, tako da udeo žena u srpskom parlamentu tokom devedesetih nikada nije prešao devet odsto.

Nakon političkih promena izvršenih 5. oktobra 2000. došlo je do ubrzane demokratizacije političkog života. Ipak, udeo žena u Skupštini nakon izbora u decembru 2000. i 2003. još uvek je bio znatno ispod 15 odsto. Kao rezultat pritiska na vladu i parlament da se poveća zastupljenost žena u srpskoj skupštini, 2004. godine izmenjen je Zakon o izboru narodnih poslanika. Ovim izmenama je propisano da jedna trećina kandidata za poslanike na izbornim listama moraju da budu žene. (Posle člana 40 dodat je novi član 40 a, koji glasi: "Na izbornoj listi među svaka četiri kandidata po redosledu na listi /prva četiri mesta, druga četiri mesta i tako do kraja liste/ mora biti po jedan kandidat – pripadnik onog pola koji je manje zastupljen na listi, a ukupno na izbornoj listi mora biti najmanje 30 odsto kandidata manje zastupljenog pola na listi.")

Iako su stranke nakon izbora u parlament delegirale srazmerno znatno manje žena nego što ih je bilo na kandidatskim listama, ipak je došlo do znatnog povećanja zastupljenosti žena u Skupštini, ali i u Vladi. Tako je već od izbora 2007. udeo žena u Skupštini prešao 20 odsto, a nakon izbora 2008. zastupljenost žena u Vladi se takođe približila granici od 20 odsto.

Na republičkom nivou u okviru Vlade Republike Srbije takođe je obrazovan i Savet za ravnopravnost polova (2004), kao stručno savetodavno telo, a u okviru Narodne skupštine formiran je i Odbor za ravnopravnost polova. Ovaj odbor je zamišljen kao radno telo koje razmatra i predlaže mere za unapređenje politike postizanja ravnopravnosti polova i daje inicijative za izmene zakona, prati primenu odredbi zakona i predlaže mere za sprovođenje i unapređivanje rodne jednakosti, i analizira primenu odredbi zakona i ratifikovanih međunarodnih dokumenata protiv polne diskriminacije.

Srbija u svetu

Naravno da se današnja situacija sa zastupljenošću žena u najvišim telima i organima vlasti u Srbiji ne može oceniti kao idealna. U tabeli su prikazani podaci o učešću žena u parlamentima u svetu prema izveštaju Programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) za 2007. godinu. S obzirom na to da je izveštaj UNDP-a obuhvatio 177 zemalja, u ovoj tabeli je prikazana pozicija naše zemlje u odnosu na procenat žena u parlamentima razvijenih zemalja, zemalja u regionu i bivših zemalja komunističkog bloka. Kao što se vidi, Srbija zauzima sredinu te tabele, i prema procentu žena zastupljenih u parlamentu nalazi se na 17. mestu (20,8 odsto). Najviši procenat žena u parlamentu imaju Švedska (47,3 odsto), Finska (42 odsto) i Norveška (37,9 odsto), dok je među zemljama u našem regionu Srbija iza Makedonije (28,3 odsto), Bugarske (22,1 odsto) i neznatno iza Hrvatske (21,7 odsto). S druge strane, Srbija ima dvostruko viši procenat žena u parlamentu u odnosu na Sloveniju (10,8 odsto), Rumuniju (10,7 odsto) i Mađarsku (10,4 odsto), i nalazi se ispred zemalja sa znatno dužom demokratskom tradicijom kao što su Britanija (19,3 odsto), SAD (16,3 odsto), Italija (16,1 odsto) ili Francuska (13,9 odsto).

Kod nas je posebno Zorica Mršević analizirala probleme nedovoljne brojčane zastupljenosti (deskriptivna zastupljenost), kao i mogućnosti za suštinsku (supstantivnu) zastupljenost žena u parlamentima. Ona navodi da u svetu ima prosečno 15,6 odsto žena u parlamentima, najmanje u arapskim zemljama šest odsto, a najviše u skandinavskim – 39,7 odsto.

Priredio: Milan Milošević


(Razne tabele u vezi sa ovim tekstom su sa strane)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Reči

Neke od reči koje su se pojavile u zborniku Rod i jezik a izazvale su polemiku:

Advokatkinja, agentkinja, agronomka, akademkinja, akupunkturistkinja, alaskinja, altistkinja, amerikanistkinja, apostolka, arhimandrica, arhitektinja, astrološkinja, astronomka, automobilistkinja, atašeica, avgustinka, bacačica, biološkinja, biskupica, biznismenka, borkinja, braniteljka, defektološkinja, dekadentkinja, dekanica, diplomatkinja, dreserka, ekspeditorka, ekspertkinja, elektromehaničarka, endokrinološkinja, episkopa, etičarka, etnografkinja, filološkinja, geografkinja, gerilka, ginekološkinja, gudačica, hirurškinja, invalitkinja, inženjerka, isporučiteljka, izvoznica, jatačica, kamermanka, kapitalistkinja, kaubojka, knjigovotkinja, koncertistkinja, kongresmenka, konzulka, kriminalistkinja, kuglašica, legionarka, libretistkinja, lingvistkinja, lupeškinja, mandolistkinja, mecosopranka, metafizičarka, meteorologinja, militarka, monitorka, monterka, nobelovka, obaveštajka, oficirka, ombudsmanka, operaterka, pedagoškinja, pešakinja, poslovna pratilja, psihijatrica, psihološkinja, sociološkinja, sopranistkinja, streličarka, sutkinja, teološkinja, violinistkinja, vodičica, veb majstorica.

Četnikuša i jevanđelistkinja

Zbog reči "jevanđelistkinja", autorke zbornika Rod i jezik optužene su za izmišljanje novih reči. Pošto je jedna od reči koje se pojavljuju u ovom rečniku i "četnikuša", oglasili su se oni koji su smatrali da su pošto su već izmislile "jevanđelistkinju" mogle da se potrude da izmisle i novu reč za pripadnice četničkog pokreta. Svenka Savić objašnjava: "Reč ‘jevanđelistkinja’ se pojavljuje u tekstovima Milana Vukomanovića, sociologa religije, tako da je mi nismo izmislile. Kraj reči ‘četnikuša’ piše da ona ima pogrdno značenje, ali mi nismo pronašle drugu koja bi označavala pripadnicu četničkog pokreta. Nismo mogle da izmislimo novu reč jer se nismo bavile izmišljanjem novih reči, već smo prikupljale postojeće."

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net