BEZ POKAJANJA: Milan i Sredoje Lukić

Ratni zločini >

Svirepost i tišina

Ko je Lukića 1992. poslao u Višegrad kao komandanta i održavao ga tamo godinama, uprkos jasnim dokazima da je čovek masovni ubica? Ko je sve učestvovao u organizovanju i zataškavanju zločina u Sjeverinu i Štrpcima

Nijedan mišić na licu Milana Lukića nije se pomerio dok je sudija Haškog tribunala Patrik Robinson izricao kaznu: doživotna robija za Milana i trideset godina za njegovog rođaka Sredoja zbog zločina protiv čovečnosti u Višegradu tokom rata u Bosni. Nešto ranije, tokom čitanja presude, Milan je vrteo glavom dok ga je Robinson proglašavao krivim po ukupno dvadeset jednoj tački optužnice, a u jednom trenutku je nešto opsovao sebi u bradu. Međutim, dok se stiglo do izricanja kazne već se bio smirio, i odslušao ju je ležerno zavaljen u stolici, u pozi u kojoj je proveo veći deo suđenja. Zanimljivo je da Robinson, suprotno pravilima Tribunala, nije zatražio od optuženih da tokom izricanje presude ustanu; kao da je i sam sudija u završnici želeo da izbegne svaki kontakt sa Lukićima.

Ovim je 20. jula 2009, posle malo više od godinu dana, završen glavni pretres jednom od najozloglašenijih aktera bosanskog rata. Onima koji imaju makar i ovlašnu predstavu o tome šta je Lukić radio tokom krvavog višegradskog leta 1992, Robinsonovo odmicanje od Lukića mora biti shvatljivo. Čak ni u Srbiji, u kojoj se haške presude sunarodnicima po pravilu dočekuju na nož, izostale su uobičajene žalopojke o svetskoj nepravdi, a mediji su se ograničili na prenošenje suve agencijske vesti, bez komentara. Srbija je presudu Lukićima ispratila u tišini, kao što je, uostalom, u tišini pratila i njegove mnogobrojne zločine.

VATRA, VODA, NOŽ: Milan Lukić rođen je 6. septembra 1967. u selu Rujištu kod Foče, petnaestak kilometara od Višegrada. Kao mnogi iz tog siromašnog kraja, jedno vreme je gastarbajterisao u Švajcarskoj i Nemačkoj, da bi se pred rat skrasio u Obrenovcu. Povremeno je obilazio familiju i prijatelje u rodnom kraju; oni koji ga pamte iz tog doba kažu da se ni po čemu nije razlikovao od ostalih mladića, nije se petljao u politiku i nije bio nacionalista. Početkom rata, međutim, nakon što je Užički korpus bez mnogo otpora zauzeo Višegrad, Lukić se vratio u zavičaj na čelu paravojne formacije sastavljene delom od lokalnih rođaka i prijatelja, a delom od ekipe koju je doveo iz Obrenovca. Ova grupa menjala je imena i oznake – predstavljali su se kao "Beli orlovi" i "Osvetnici" – ali Lukić je, uz rođaka Sredoja u svojstvu ađutanta, sve vreme ostao na njenom čelu.

U Višegradu je pre rata živelo oko dvadeset hiljada ljudi, od toga skoro dve trećine Muslimana. "Oslobođenu" teritoriju trebalo je očistiti, i Lukićevi "Orlovi" su se u taj krvav posao upustili sa teško shvatljivim oduševljenjem. Citiramo jedan od glavnih delova optužnice (tačke 11–17): "Četrnaestog juna 1992, Milan Lukić, Sredoje Lukić, Mitar Vasiljević i drugi prisilili su otprilike 65 žena, dece i starijih muškaraca bosanskih Muslimana, od kojih je većina bila iz sela Koritnik, da uđu u jednu sobu u kući Adema Omeragića u Pionirskoj ulici u Višegradu, u naselju Nova Mahala. Dok je Sredoje Lukić čekao napolju, Milan Lukić i jedan drugi muškarac naredili su svim ljudima da uđu u sobu i prisilili ih da im predaju sav svoj novac i nakit. Dok se to odvijalo, svi ljudi, uključujući i žene i decu, bili su pretreseni do gola. Milan Lukić, Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević zaključali su i zabarikadirali ove ljude u kuću kako bi sprečili njihov beg. Kasnije, dok su Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević stajali iza njega, Milan Lukić je otvorio vrata, na pod stavio zapaljivu napravu i zapalio fitilj. Celu kuću je za nekoliko sekundi zahvatio plamen i ona je nastavila da gori sledećih sat vremena. Neki ljudi pokušali su da iskoče kroz prozor, ali Milan Lukić i Sredoje Lukić stajali su napolju i pucali na njih dok je Mitar Vasiljević osvetljavao žrtve. Povici i vrisak ljudi u kući mogli su se čuti još otprilike dva sata nakon što je započeo požar. Svi ljudi zaključani u kući, osim njih šestoro, izgubili su život. Žrtve su ili poginule u požaru ili su ustreljene pokušavajući da pobegnu. Među žrtvama je bilo nekoliko male dece i beba, i 46 članova jedne porodice..." Dve nedelje kasnije, "Osvetnici" su po istom receptu spalili oko sedamdeset Muslimana u naselju Bikavac.

Oni koji su izbegli da budu živi spaljeni sistematski su klani i bacani u Drinu; postoji svedočenje da se upravnik brane u jednom trenutku žalio da preti opasnost od poplave, jer su leševi zapušili ispuste. Prema navodima iz teksta "Sjeverin, drugi put" Jovana Dulovića ("Vreme" broj 629, 23. januar 2003), "Milan Lukić negde na nekom fudbalskom igralištu priredio je takmičenje u brzom klanju Muslimana i osvojio prvo mesto: za tri minuta prerezao je grkljan dvanaestorici, dok je drugoplasirani za isto vreme zaklao devet žrtava". Ove epizode nema u optužnici: tužilac je tokom suđenja rekao da se koncentrisao samo na one zločine za koje je mogao da obezbedi dovoljno dokaza i svedoka. Procenjuje se da je Lukićeva jedinica tokom proleća i leta 1992. ubila oko četiristo ljudi, sve odreda civila.

ORLOVI I ORLIĆI: U optužnici nije bilo mesta ni za dva zloglasna slučaja kojima se srpsko pravosuđe godinama nevoljno bavilo: otmice i ubistva sedamnaest putnika iz autobusa u Sjeverinu i osamnaest putnika iz voza na stanici Štrpce. U prvom slučaju, sandžački Muslimani koji su 22. oktobra 1992. putovali na posao izvedeni su iz autobusa na deonici puta koji prolazi kroz Bosnu, odvedeni u hotel "Vilina Vlas" kod Višegrada i pobijeni; u drugom, iz februara 1993, stradali su putnici muslimanske nacionalnosti iz voza Beograd–Bar. Postoje indicije da su otmice naručene iz Beograda, sa idejom da se oteti Muslimani razmene za neke srpske specijalce koje je Armija BiH zarobila; nakon što su pregovori o razmeni propali, taoci su naprosto pobijeni. S obzirom da su i u Sjeverinu i u Štrpcima stradali građani Republike Srbije, kao i zbog pritiska javnosti, istražni organi su bili primorani da povedu kakvu-takvu istragu, sve pazeći da ne povrede svete državne interese. Nakon više dugih i traljavih sudskih procesa, o kojima je "Vreme" opširno pisalo, Milan Lukić je tek 2003. godine pravosnažno osuđen na dvadeset godina zatvora (tadašnji maksimum). Suđeno mu je u odsustvu, jer vlasti nisu bile raspoložene da ga privedu, iako je držao kafić u Višegradu i često dolazio u Beograd i Obrenovac. U Srbiji je tokom devedesetih tri puta bio hapšen po raznim osnovama, i uvek "izručivan" organima Republike Srpske, koji su ga promptno puštali na slobodu. Kad je treći put uhapšen i izručen, Radovan Karadžić ga je odlikovao.

Tužilaštvo Haškog tribunala izbeglo je, sem toga, da Lukića optuži za sistematsko silovanje višegradskih žena i devojaka, od kojih su mnoge jedva zašle u pubertet. Pomenuti hotel imao je tokom rata dvostruku namenu: bio je sedište Lukićevog štaba i logor za silovanje. Jedna žrtva, koja je 1992. imala šesnaest godina, priča: "Ja i dve maloletne rođake smo 7. juna 1992. bili u stanu u Višegradu kada je došao Milan Lukić u pratnji još jednog vojnika. Odveli su nas u hotel ‘Vilina Vlas’, navodno da im pomognemo da identifikuju neke zarobljenike koji nisu hteli da kažu kako se zovu. Zatvorili su nas u sobu sa još nekim devojkama koje nisam poznavala. Lukić je ušao i rekao vojnicima da odvedu ostale devojke na ispitivanje, ali da paze da ne preteraju. Pri tom se smejao. Ostala sam sama dok se Lukić nije vratio, zaključao vrata i navalio sto na njih. Pitao me je šta mi je otac po zanimanju i ko od komšija ima oružje... Rekla sam mu da je sve oružje predato. On se skinuo go i rekao mi da se i ja skinem i da legnem. Poslušala sam, a on je legao kraj mene i pokušao da me siluje. Branila sam se i vrištala. Rekao je da budem dobra, inače će pozvati deset ‘orlića’ da me raščereče, baš tako je rekao. Rekao je da imam sreće što sam njemu zapala, jer bi inače završila u Drini. Onda sam prestala da vrištim, a on me je uzeo kao muškarca."

Prema procenama zeničkog Centra za izučavanje ratnih zločina i genocida, kroz hotel "Vilina Vlas" prošlo je nekoliko stotina višegradskih žena i devojaka, od kojih mnoge nisu izašle žive. Nakon protesta bosanskih udruženja žrtava rata, Tužilaštvo je odgovorilo da je od gonjenja Lukića za silovanja odustalo jer se ta vrsta zločina teško dokazuje, a i da bi se skratio postupak. Hotel "Vilina Vlas" je u međuvremenu temeljno renoviran i uključen u turističku ponudu Republike Srpske. "Objekat raspolaže sa 160 ležajeva u jednokrevetnim, dvokrevetnim sobama i apartmanima. Gostima su na usluzi dva restorana sa 370 sjedišta, aperitiv bar, terase i živopisne, netaknute blagodeti prirode", kaže se u prospektu.

POSLERATNA LUTANJA: Nakon uspešnog čišćenja Višegrada, Lukić se smestio u velikoj kući u centru grada, u čijem je prizemlju otvorio kafić. I pored toga što je u Srbiji navodno bio tražen, slobodno je živeo, zahvaljujući reputaciji ratnog heroja i brojnim rođacima strateški raspoređenim u bezbednosnim strukturama Srbije i Republike Srpske. Dejtonski mir u njegovom životu ništa bitno nije promenio, sve do 1998. kad je Haško tužilaštvo podiglo optužnicu protiv njega, Sredoja i izvesnog Mitra Vasiljevića, bivšeg kelnera, a tokom rata jednog od Lukićevih pomoćnika. Čak ni optužnica nije preterano poremetila Milanov život: kafić je dao na upravljanje rođaku, a on se izmestio na manje uočljivo mesto, malo izvan grada. Francuski vojnici SFOR-a na tom području su se, u skladu sa internim uputstvom, pravili da ga ne vide, baš kao i srpske vlasti kada je išao u Beograd.

Stvari za Lukića počinju da se komplikuju tek početkom dvehiljaditih, kada je došao u sukob sa "Preventivom", tajnom organizacijom za podršku Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, čiji je i sam bio član. Ta firma, sastavljena uglavnom od uticajnih funkcionera Karadžićevog SDS-a, se pod plaštom patriotizma u stvari bavila iznudama i švercom droge. Da li je Lukić pao u nemilost zbog nekih para, ili zato što je procenjeno da bi mogao da progovori, nikada nećemo saznati. U svakom slučaju, skrivanje od dojučerašnjih saboraca bilo je teže i opasnije od izbegavanja međunarodnih snaga, a ni u Srbiji više nije bio dobrodošao, naročito nakon što mu se rođak Sreten, načelnik javne bezbednosti, i sam našao u Hagu. Kada je aprila 2004. godine pod sumnjivim okolnostima ubijen Milanov brat Novica, bivši komandant "Orlova", shvatio je da je vrag odneo šalu.

Naoružan gomilom gotovine stečene pljačkom i ubistvima, te lažnim pasošem na ime Gorana Đukanovića, Lukić je sa grupom drugova otputovao u Brazil, gde je u dogovoru sa kolumbijskim kartelima pokušao da uspostavi punkt za šverc kokaina. Kada je zapao u oči tamošnjoj policiji, izmestio se u Argentinu i zakupio luksuzan stan u elitnom delu Buenos Ajresa. Tamo je avgusta 2005. i uhapšen, a zatim isporučen u Hag. Mitar Vasiljević uhapšen je mnogo ranije i 2002. osuđen na petnaest godina zatvora, a Sredoje Lukić se predao nedugo posle Milanovog hapšenja.

Iako je posredstvom svog advokata Duška Tomića Lukić nakon hapšenja pretio da će izneti mnoge neprijatne istine o ljudima za čiji je račun radio ono što je radio, pretnju nije ispunio. Njegova odbrana zasnivala se na tanušnoj tezi da u vreme ključnih događaja nije bio u Višegradu, nego je u Beogradu negovao bolesnu majku. Sud mu nije poverovao, kao ni nekolicini svedoka koji su se kleli da su u vreme višegradskih pokolja s Lukićem pili kafu na Terazijama.

Izricanjem presude slučaj je, što se Srbije tiče, zatvoren, kao i toliki drugi slučajevi iz proteklih ratova. Ipak, neka važna pitanja ostala su bez odgovora: na primer, ko je Lukića 1992. poslao u Višegrad kao komandanta i održavao ga tamo godinama, uprkos jasnim dokazima da je čovek masovni ubica? Ko je sve učestvovao u organizovanju i zataškavanju zločina u Sjeverinu i Štrpcima? Ko ga je i posle pada Miloševića uporno štitio i dao mu lažni pasoš? Lukić je možda bio zver u ljudskom obliku, ali je bio i državna pojava. Čak je i bivši predsednik SRJ Zoran Lilić priznao da su još posle Sjeverina "svi znali da je to počinio neki Lukić". I kao što njegova zlodela nisu samo njegova, tako su i ono odmahivanje glavom u sudnici, tiha psovka i konačno tup pogled u budućnost ono što sve nas povezuje s njim.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Lukić je možda bio zver u ljudskom obliku, ali je bio i državna pojava

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net