RAVNA GORA, 17. JUL: Parastos Draži Mihailoviću. foto: a. anđić

Dragoljub Draža Mihailović >

Draženje Srbije

Kada od nečije smrti prođu 63 godine, teško je naći razlog da se ta godišnjica obeleži na neki poseban način, ma kako smrt bila misteriozna, značajna i tragična. Ipak, 63. godišnjica streljanja generala Dragoljuba Draže Mihailovića ostaće upamćena po dve stvari: po tome što je na parastosu na Ravnoj gori bilo jedva pedesetak ljudi i što je venac na spomenik Draži Mihailoviću položila delegacija Bezbednosno-informativne agencije

Detalj sa gornje slike, spomenik

U petak 17. jula, na 36 stepeni, u crkvici na Ravnoj gori, pored pedesetak najupornijih poštovalaca Dražinog lika i dela, našli su se još i funkcioner Srpskog pokreta obnove Spasoje Krunić, ekipa "Vremena" i trojica sveštenika koji su držali opelo. Pred sam kraj parastosa, u kompleks su pristigla dva luksuzna automobila sa zatamnjenim staklima, iz kojih su izašla četvorica muškaraca u odelima i utrčala u Memorijalni centar, od crkve udaljen tridesetak metara. Desetak minuta kasnije, ista ekipa ponovo je izašla, zaputivši se sa dva venca ka spomeniku Draži Mihailoviću. Tek kada su se sasvim približili, prisutnima je postalo jasno da se ne radi o Vuku Draškoviću, kako su pretpostavljali, već o dve delegacije, zajedničkoj Demokratske stranke i Srpskog pokreta obnove, i delegaciji Bezbednosno-informativne agencije. Prvu su činili funkcioner DS-a Srđan Milivojević i direktor SPO-a Aleksandar Jugović. U drugoj, onoj daleko zanimljivijoj delegaciji BIA, ekipa "Vremena" prepoznala je šefa kabineta direktora BIA Jovana Stojića i Dejana Lazarova, koji je u ovoj agenciji zadužen za međunarodnu saradnju.

Nakon što su položili vence – političari veliki od raznobojnih ruža, sa plavom trakom, a BIA nešto manji, od ljiljana sa trakom u bojama srpske zastave – Aleksandar Jugović kratko je rekao da se nada da će sledeće godine biti u prilici da venac polože na Dražin grob. Nakon toga, iznenadni posetioci vratili su se u Memorijalni centar, a za njima je ostao samo žamor i negodovanje prisutnih zbog "političara koji samo dolaze da se slikaju".

Spomenici

Spomenici

OBELEŽJE: Spomenik D. Mihailoviću
u Lapovu

Ravna gora – podignut 1992.

Niš – dvorište Gradskog odbora Srpskog pokreta obnove. U avgustu 1999. je oboren, a počinioci su ostali nepoznati.

Ivanjica – podignut 2003. povodom 110. godišnjice rođenja Draže Mihailovića.

Lapovo – podignut 2006. povodom 60 godina Dražinog pogubljenja (na slici)

Subjela kod Kosjerića – podignut 2008.

Udrulje (Draževina) kod Višegrada – postavljen 2004, pre toga je u decembru 2003. podignut u Brčkom odakle je uklonjen na osnovu Zakona o spomenicima i simbolima, prema kome na javnim površinama ne mogu ostati simboli i spomenici za koje ne postoji saglasnost sva tri naroda koji žive u BiH.

Petrovo na Ozrenu, Republika Srpska – u aprilu 2005. otkrivena spomen-ploča Draži Mihailoviću.

Povodom informacije da je u petak na Ravnoj gori venac na spomenik Draži Mihailoviću položio i predstavnik BIA i da je ministar za dijasporu Srđan Srećković prisustvovao pomenu u Crkvi svetog Marka u Beogradu, reagovao je potpredsednik Sandžačke demokratske partije Meho Omerović, koji je u izjavi agenciji Beta zapitao da li je za rehabilitaciju Draže Mihailovića nadležan sud ili BIA, dodavši je da je Dražu Mihailovića "osudio srpski sud i da ga još nijedan sud nije rehabilitovao". Negodovanje zbog prisustva pripadnika BIA na Ravnoj gori izrazila je i Socijalistička partija Srbije. Na pitanje otkud BIA na Dražinom pomenu jedini koliko-toliko precizan odgovor stigao je od Jovana Stojića, koji je izjavio da je delegacija tamo otišla po nalogu direktora Saše Vukadinovića. Poslednjih meseci, otkako je počela potraga za Dražinim ostacima, Vukadinović je više puta u svojim izjavama za javnost isticao svoje četničko poreklo. S druge strane, BIA je Državnoj komisiji koja istražuje okolnosti pod kojima je Mihailović streljan omogućila pristup arhivama i dosijeima bivše Udbe, na osnovu kojih bi trebalo da bude lakše utvrditi gde je Draža sahranjen. Iako se prošlog četvrtka u nekim medijima pojavila informacija o tome da je Komisija došla do pouzdanih dokaza da je mesto za kojim se traga Lisičji potok, a neki članovi Komisije su to i potvrdili, nakon sednice održane u petak, na godišnjicu Dražinog streljanja, Komisija je izdala saopštenje u kom je rečeno da se tačno mesto još uvek ne zna, ali da je realno očekivati da ono ubrzo bude otkriveno.

Čak i kada bi višemesečna potraga, u kojoj su se udružili mediji, potomci, poklonici i država, rezultirala pronalaženjem ostataka Draže Mihailovića, nikakvi bitni odgovori iz toga ne bi proistekli. Neslaganja i razmimoilaženja oko njegovih zasluga i krivice postojala bi i dalje, a jedino novo pitanje bilo bi: gde je u svemu tome Draža.

LJUBA I UČA: Krajem marta, nakon što su predstavnici organizacije Srpska narodna odbrana iz Čikaga ponudili nagradu od 100.000 dolara za informaciju o mestu gde se nalazi grob Draže Mihailovića, u "Glasu javnosti" je nekadašnji podoficir Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ) Ljuba Lazarevski, koji je navodno bio očevidac streljanja Draže Mihailovića, poručio da je spreman da predstavnike Srpske narodne odbrane odvede u zonu u kojoj je streljanje obavljeno. Lazarevski je još u novembru 2005. za nedeljnik "Evropa" rekao da je 15. jula 1946. godine, dan posle izricanja presude, Draža iz zgrade u Đušinoj ulici (današnji Rudarski fakultet) odveden na jedno skrovito mesto, da je u 1.30 posle ponoći streljan zajedno sa još osmoricom osuđenika i zakopan u beogradskom naselju Dedinje, na mestu poznatom kao Lisičji potok, 400 metara od Belog dvora.

S druge strane, "Politika" u izdanju od 17. aprila ove godine objavljuje transkript razgovora koji su upravnik Zadužbine kralja Petra I na Oplencu Miladin Gavrilović i novinar Mile Nedeljković vodili 1991. godine sa Slobodanom Kostićem Učom, navodnim učesnikom u hapšenju Draže Mihailovića i svedokom streljanja osmorice osuđenika 17. jula 1946. godine. Prema njegovom tvrđenju, Draža Mihailović je pogubljen 17. jula 1946. godine u prvim jutarnjim časovima na beogradskoj Adi Ciganliji, a njegovo telo bačeno je u krečanu pokraj ograde zatvora koja je posle nekoliko dana zatrpana.

TAJNE I ĆUTANJE: Nakon višenedeljne medijske kampanje, Vlada Srbije osnovala je 27. aprila Državnu komisiju za rasvetljavanje okolnosti i činjenica o izvršenju smrtne kazne nad Dražom Mihailovićem. Na zahtev koordinatora komisije, republičkog javnog tužioca Slobodana Radovanovića, vlada je skinula oznaku državne tajne sa dosijea o izvršenju te smrtne kazne. Radovanović je zatražio i skidanje zakonske obaveze ćutanja osobama koje su učestvovale u procesu izvršenja likvidacije i licima koja na bilo koji način imaju saznanja o tome, kako bi eventualno bili saslušani u svojstvu svedoka. Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen rekao je da je komisija već došla do konkretnih saznanja: "Od nekoliko desetina svedoka koji su se javili Državnoj komisiji, samo njih desetak imaju prave informacije o egzekuciji i mestu na kome je Mihailović sahranjen", rekao je Homen za "Danas".

PRAVI ČETNICI I DRAŽA MIHAILOVIĆ: Iz drugog svetskog rata

On je dodao da prikupljeni dokazi pokazuju da je mesto na kome je Mihailović pogubljen i sahranjen najverovatnije Lisičji potok, ali da i pored toga predstavnici Komisije još rade na pregledanju dokaznog materijala i druge dokumentacije.

Na jednoj od sednica Državne komisije rečeno je i da srpske službe bezbednosti ne znaju gde se nalazi grob Draže Mihailovića. Saša Vukadinović, direktor Bezbednosno-informativne agencije, rekao je da ne postoji nijedan valjani razlog da se prikrivaju bilo kakvi papiri u vezi s tim događajem. "Tako će biti dok sam ja šef te kuće, tim pre što je i moj deda bio pripadnik tog pokreta u svom mestu. Nažalost, nisam siguran da možemo mnogo da pomognemo, jer, po našim saznanjima, te građe zaista nema kod nas", rekao je Vukadinović za "Politiku". I Svetko Kovač, šef Vojnobezbednosne agencije, takođe smatra da se u njihovom posedu ne nalazi tražena građa.

Na pitanje zašto je važno pronaći Mihailovićev grob, odgovora ima bar onoliko koliko je onih koji se smatraju pozvanima da na to pitanje odgovore. Nanovo oživele priče u udarnim vestima, blogovi i sajtovi usijani od komentara na ovu temu, naizgled pokazuju da je Draža Mihailović važan i javnosti zanimljiv, ali u kom smislu, i šta je njegova politička, istorijska i ideološka zaostavština teško je proceniti.

Mada se poklonici Draže Mihailovića trude da ga današnjoj omladini predstave kao tragičnog heroja i veliku istorijsku ličnost, za većinu mladih Dražinih obožavalaca on je neka vrsta nacionalističke pop-ikone, starovremska mešavina Arkana i Ramba. Dok je košarkaš Milan Gurović, koji na ramenu ima istetoviran Dražin lik, sipao trojke američkom "drim timu" na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002, navijači okupljeni ispred video-bima na beogradskom Trgu republike horski su pevali: "Čiča Dražo, čiča Dražo, naša tetovažo!!!"

Vojin Dimitrijević, profesor međunarodnog prava na univerzitetu Union i direktor Beogradskog centra za ljudska prava, kaže za "Vreme" da je pitanje da li je u četničkom pokretu uopšte bilo ideologije. "Možda je pogrešno koristiti reč ideologija jer je taj pokret na početku bio jasno protivljenje oficira koji su izbegli zarobljavanje, oslanjanje na srpsku tradiciju slobodoljubivosti, otpora okupatoru itd. Vremenom je sukob sa komunistima i rivalitet sa njima počeo da jede energiju tog pokreta, da mu oduzima neku jasnoću i da ga pretvara u čisto antikomunistički pokret. Antikomunizam je postao mnogo važniji od borbe protiv okupatora i takav pogled na svet i sada u Srbiji postoji u izvesnoj meri."

"Ravnogorski pokret nije nastao sa idejom da bude politički pokret, jer nije hteo da sa njim posle rata dođe na vlast", smatra publicista i istraživač Ravnogorskog pokreta u Drugom svetskom ratu Slobodan Ćirović. Ćirović dodaje da je Draži Mihailoviću kasnije, u novijoj srpskoj istoriji dat jak ideološki prizvuk, da bi se napravio paralelizam sa komunističkom ideologijom i likom Josipa Broza.

SAVA I POTOMCI: Osamdesetih godina prošlog veka, nekako baš u vreme uspona Slobodana Miloševića, četnički pokret je posle višedecenijske prokaženosti postao ponovo popularan kod Srba. Za većinu organizacija, ideologa i pokreta koji se oslanjaju, ili bar tvrde da se oslanjaju na delo Draže Mihailovića, majka je, po predanju, bila Državna bezbednost, a rodno mesto Nova Pazova. Tamo je početkom 1989. osnovano Kulturno društvo "Sava". Najistaknutiji članovi bili su Vuk Drašković, Vojislav Šešelj i Mirko Jović. "Sava" je iznedrila mnoge potomke. Šešelj je u januaru 1990. osnovao stranku koja se zvala "Srpski slobodarski pokret", a Mirko Jović i Vuk Drašković "Savu" pretvaraju u stranku "Srpska narodna obnova". Drašković i Jović se razilaze u martu 1990, kada Drašković osniva Srpski pokret obnove. Šešelj u junu 1990. osniva Srpski četnički pokret, a u februaru Srpsku radikalnu stranku. Šešelj se dugo dičio titulom vojvode koju je dobio od popa Momčila Đujića, da bi mu je Đujić 1998. oduzeo "zbog saradnje sa komunistima".

Tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni četničke vojvode i jedinice su se namnožile u enormnom broju, a iza ovog bašibozuka mahom su ostajali leševi civila, popaljene i opljačkane kuće. I izgledom i ponašanjem su potpuno odgovarali predstavama četnika iz partizanskih filmova, a od ideologije im je bila poznata samo mržnja.

Iako je rat davno završen, nosioci titule četničkog vojvode se i dalje množe velikom brzinom, mada to sada spada u kategoriju bizarnih vesti koje ne izazivaju mnogo pažnje. U martu 2007. proglašeno je čak 15 novih vojvoda, među njima i tadašnji pomoćnik ministra za dijasporu Srbije Miodrag Božović. U maju 2008. usledio je novi talas vojvodizacije, kada je, između ostalih, vojvoda postao i Luka Karadžić, brat Radovana Karadžića.

Nisu se svi slagali sa ovim mirnodopskim talasom. Neke starije vojvode, poput Rada Čubrila, predsednika Udruženja ratnih vojnih invalida Republike Srpske Krajine, ocenile su da je to "devalvacija tog zvanja" koje se može isključivo dodeljivati "za ratne zasluge". Slično je mislio i izvesni vojvoda Želimir Jovanović iz Udruženja srpskih četnika "Ravna gora", koji je tvrdio da su nove vojvode "četnici u pokušaju, jer ta zvanja nisu dobili u ratu".

ROBA I VAŠARI: Tačan broj ravnogorskih i četničkih pokreta i udruženja je gotovo nemoguće utvrditi. Jedna od njih ima sedište u Dečanskoj ulici u Beogradu i zove se Srpski četnički pokret. Na sajtu SČP piše da je predsednik pokreta Miroslav Čele Vuković (v.k.v. – penzioner), zamenik predsednika je takođe srpski četnički vojvoda Zdravko Abramović. Od aktivnosti koje sprovodi pokret navodi se, između ostalog, i da je vojvoda-predsednik na praznik oce, 4. januara 2009, "podelio slatkiše i igračke mališanima koji detinjstvo provode u blizini železničke stanice u Čačku", kraju gde SČP ima mnogo simpatizera. Organizacija je izdala i knjigu Kuvar srpskih četnika (videti okvir).

NEKA VRSTA FOLKLORA...: Tetovaža Milana Gurovića...

U vreme dok je zvanična politika podržavala braću iz preka, centar Beograda je bio preplavljen prodavcima standardne "četničke robe" – šajkače sa kokardama, Dražine slike, srpski barjaci, kasete sa četničkim pesmama… Danas su retki prodavci potisnuti na Kalemegdan, dobro je opremljen jedan kiosk na autobuskoj stanici, nađe se toga i u crkvenim prodavnicama. Jedan od prodavaca na Kalemegdanu kaže da ova roba još ide, "ali traljavo", uz slike, majice i postere Radovana Karadžića i Ratka Mladića, i da se ništa ne može porediti sa početkom devedesetih, kada je "na četnicima zaradio za stan".

...i vašarska roba

Četnička obeležja se poslednjih godina najviše viđaju na majskim skupovima na Ravnoj gori koji se održavaju u spomen "početka trećeg srpskog ustanka". Vuk Drašković je bio najredovniji gost (domaćin) ovog događaja, ali su se poslednjih godina i ravnogorci podelili u više kolona. Sabor SPO-a se održavao 15. maja, a dan ranije su na Ravnu goru pristizali simpatizeri Srpskog demokratskog pokreta obnove (SDPO) Veroljuba Stevanovića i Vojislava Mihailovića. Država je prvi put 2005. učestvovala u organizovanju ovog događaja.

ČETNIČKI CUNAMI: Mada se za vreme vladavine Slobodana Miloševića namigivalo i levo i desno ne bi li se svi Srbi konačno ujedinili oko jednog vođe, rehabilitacija četništva nikada nije dobila zvaničnu formu. Slobodan Milošević je početke buđenja četništva u folklornoj novopazovačkoj formi koristio da pokaže kako i od njega postoje gori, ali su novi četnici obilato korišćeni tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni. Tih četnika i njihovih zločina Miloševićeva se vlast odricala tvrdeći da su u pitanju bili pojedinci van kontrole, mada se dobro znalo da se u to vreme sve jedinice bile pod svevidećim okom Miloševićevog DB-a.

Kako god, do zvaničnih zahteva za rehabilitaciju četnika i Draže Mihailovića došlo je nekoliko godina posle pada Miloševića, kada se očekivalo da je "četnički cunami" već davno prošao. Zakon o izjednačavanju prava partizana i četnika usvojen je u Skupštini Srbije 23. decembra 2004, na predlog SPO-a. Za njega je glasalo 176 poslanika, a protiv su bila 24 poslanika SPS-a i SDP-a. Kao pandan partizanskoj spomenici uvedena je "ravnogorska spomenica 1941", preostalim četnicima omogućeno je da dobiju penziju, spomenice, priznanja.

DIVERZIJA SUBNOR-a: I pored čvrste vere Vuka Draškovića da će usvajanje zakona staviti tačku na podele kod Srba, ova vizionarska ideja se u praksi nije potvrdila. U decembru 2006. mediji su preneli da "ravnogorci" još ne dobijaju penzije, jer četiri člana SUBNOR-a iz sedmočlane Republičke komisije za utvrđivanje prava na boračku penziju sabotiraju zakon. Situacija se za ravnogorce nije poboljšala ni u narednim godinama.

Za zakon o rehabilitaciji je u aprilu 2006. u Skupštini Srbije glasalo 107 poslanika od 130 prisutnih. Protiv su opet glasali socijalisti dok su radikali u vreme izjašnjavanja bili van sale. Glasanje protiv zakona socijalisti su objašnjavali principijelnom politikom partije moderne levice, koja se zasniva na antifašizmu, negirajući da je SPS ikada zvanično koketirao sa četništvom.

Po formulaciji ovog zakona se kao ključni uslov za rehabilitaciju propisuje da je neko lice osuđeno iz ideoloških ili političkih razloga, ali u zakonu nema merila kojima sud treba da utvrdi da li je neko lice osuđeno iz tih razloga ili zbog drugih krivičnih dela.

Vojislav Mihailović, unuk Draže Mihailovića, podneo je zahtev za njegovu rehabilitaciju decembra 2006. godine, a 26. februara 2009. Okružnom sudu u Beogradu isti zahtev podneli su i Srpska liberalna stranka, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima i profesor međunarodnog prava dr Smilja Avramov. Krajem marta 2009. u Okružnom sudu u Beogradu je rečeno da će se rehabilitacija razmotriti pošto se podnosilac zahteva Vojislav Mihailović upozna sa prikupljenom dokumentacijom, koju je sud dobio od Vojnog arhiva. Posle toga će biti zakazano ročište na kome će zahtev biti razmotren, nakon čega će sud doneti odluku.

foto: a. anđićDANAŠNJI ČETNICI: Okupljanja na Ravnoj gori svakog 13. maja

Zahtev su propratile žučne rasprave, koje traju i danas. Direktorka Istorijskog arhiva Srbije Branka Prpa izjavila je da sud nije kompetentan da u takvom slučaju donosi ispravnu odluku jer nema istorijska saznanja koja su mu za to potrebna. Na protestnom skupu koji je organizovao SUBNOR 19. maja ove godine, Aleksandar Sekulović, član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije, između ostalog je rekao: "Činjenično i pravno stanje je i danas isto onakvo kakvo je bilo u vreme suđenja Draži Mihailoviću i drugim pripadnicima četničkog pokreta. Jedino šta se promenilo u odnosu na to vreme jeste vrednosni sud: skupštinska većina koja je usvojila ovaj zakon očigledno smatra da masovni pokolji civilnog stanovništva, detaljno opisani u presudi Draži Mihailoviću, nisu ratni zločini ako to ‘naši’ rade ‘njihovim’." Sekulović je rekao i da ovaj zakon krši jedno od osnovnih načela krivično-pravne rehabilitacije, a to je da rehabilitacija zavisi od težine izvršenog krivičnog dela. "Kada bi ovaj zakon mogao da se primenjuje u inostranstvu, onda bi po njemu bilo moguće tražiti i dobiti rehabilitaciju za Musolinija, za nacističke vođe kojima je suđeno u Nirnbergu, za Ajhmana i za druge osuđene zbog ratnih zločina. Jer, oni koji su njima sudili bili su ideološki i politički protivnici fašizma", navodi Sekulović.

Vojin Dimitrijević kaže da nije protiv toga da se rehabilituju ljudi koji su stradali od terora posle Drugog svetskog rata. "Prva faza ratnog komunizma je bila vrlo surova. Međutim, ta rehabilitacija mora da se sprovede na neki način koji je blizak sudskoj rehabilitaciji, znači svaki postupak mora da se vodi posebno, svako suđenje mora da se ispita", navodi Dimitrijević. "Ovakvo rehabilitovanje na brzinu omogućava neku vrstu pravnog haosa. I drugo, kod žurnalistike niže vrste izaziva pogrešne efekte. Sada izgleda da je mnogo važnije utvrditi gde je Draža Mihailović sahranjen nego napraviti ozbiljan uvod u evoluciju četničkog pokreta od njegovih antifašističkih početaka pa do konačne kolaboracije sa okupatorima, koja se može isto nečim objasniti, razvojem međunarodnih odnosa, ali na miran i trezven način."

PUZEĆI PO SALONIMA: I pored tenzija koje na prvi pogled prate i sadašnje rasprave o četnicima i partizanima, naboj je očigledno splasnuo, primereno godinama još živih učesnika događaja. Za većinu ljudi, naročito one mlađe, ta priča spada u deo davne i dosadne istorije. U tom smislu ni otkrivanje mesta gde je sahranjen Draža Mihailović ne bi ništa promenilo, i sigurno je da to što se još uvek ne zna gde je tačno grob nije zato što se vlast plaši da bi narod dolazio na to mesto i odavao Draži počast, kako tvrde neki simpatizeri četnika. Vlast nema od te priče štete, ali ni koristi, osim možda činjenice da je lakše pričati o tome nego o gorućim problemima.

Pravi problem je, međutim, antikomunizam salonskih nacionalista kome je od svega najviše stalo da rehabilitacijom relativizuje zločine protiv komunista i "onih drugih". Protiv njih se, "zbog neizmirenih računa", moralo ponovo i u ovim poslednjim ratovima. Takvi ne govore o krvavim tragovima koji su ostali iza pokreta, a ako ih nevoljno pomenu pravdaju ih uobičajenim arsenalom – svetili su se pa preterali, nisu bili pod kontrolom, i partizani su ubijali i sarađivali sa Nemcima... A takvo preskakanje u istoriji i biranje onoga što uhu i duši prija lako dovodi do toga da se istorija ponavlja, i to njeni najgori delovi, u šta smo se, ne tako davno, ponovo uverili.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> "Sada izgleda da je mnogo važnije utvrditi gde je Draža Mihailović sahranjen nego napraviti ozbiljan uvod u evoluciju četničkog pokreta od njegovih antifašističkih početaka pa do konačne kolaboracije sa okupatorima, koja se može isto nečim objasniti, razvojem međunarodnih odnosa, ali na miran i trezven način" – Vojin Dimitrijević

Kuvar srpskih četnika

Kuvar srpskih četnika

"Nadolazeći redovi samo su delić mozaika kako su Srbi preživeli te teške godine sa svojom četničkom vojskom hraneći se i lečeći skromno, a duhom bogato", piše u uvodu Kuvara srpskih četnika. Pomenuti mozaik sastoji se od predloga za doručak, ručak i večeru, a s obzirom na to da oni obiluju jajima, slaninom, sirom i drugim u vremenima krize deficitarnim namirnicama, reklo bi se da Drugi svetski rat, bar po pitanju hrane, nije bio ništa u poređenju sa 1993. godinom.

"Od stare Srbije preko Ravne gore uz Drinu i Dinaru ostalo je četničko geslo: gibanica – draga okrepnica", kaže autor kuvara u komentaru uz priloženi recept: "U kilogram brašna staviti malo soli i zamesiti ga sa mlakom vodom. Testo ostaviti da odstoji jedno pola sata. Nadošlo testo oklagijom razviti u što tanje kore, koje posle treba pravougaono iseći i peći na plotni od šporeta. U jednu posudu razbiti pet jaja, dodati pet kašika kajmaka, isitnjene četiri kriške sira, isto toliko masti i dve šolje mleka. Sve to dobro izmešati i po potrebi posoliti. Isečene kore staviti u veliku tepsiju i filovati prethodno pripremljenom smešom, red po red, dok ne potrošiš sve. Zadnju koru premazati žumancetom i odneti na pečenje. Posle sat vremena pečenja originalna četnička gibanica je spremna."

Za ručak se preporučuje četnički pasulj, a uz recept sledi i komentar: "Jednostavno k’o pasulj, al’ sa slaninom i alevom paprikom po četnički, rek’o bi neki kulinarski znalac. Naravno, u gore navedenim merama ne može se napraviti onako ukusan pasulj, kao kad ga četnički kuvar razbaškari u vojničkom loncu, pa u količinu dobije onaj čuveni šmek i ukus. Pasulj je tradicija svih balkanskih vojski, al’ nama je najbolji ovaj naš četnički."

Predlog za večeru je riba "po četnički", koja se priprema sa slaninom i sirom, a evo zašto: "Hvataj ribu, drž’ se obale, tj. slanine i sira. То је verovatno najprecizniji opis kako je razmišljao četnički kuvar, autentični brđanin i gorštak, kad mu se pred kazan dopremi gomila sveže rečne ribe. Riba možda i omane, al’ slanina i sir sigurno neće."

O krivici i porazu – Draža u književnosti

O krivici i porazu – Draža u književnosti

Nema precizne evidencije koliko je knjiga u poslednjih dvadesetak godina napisano o Draži Mihailoviću i ravnogorskom pokretu. Ono što se obilaskom knjižara može utvrditi jeste da je broj takvih knjiga koje se nalaze u prodaji još uvek impozantan, samo su nekako skrajnute, nema ih na centralnim mestima. Većinu knjiga o ovoj tematici izdaju kragujevački "Pogledi", koji su sa tom aktivnošću počeli još krajem osamdesetih. Reč je, uglavnom, o istoriografskim izdanjima koja obrađuju dokumentarnu građu. Draža Mihailović, kao imaginarni lik, retko se pojavljuje. Najpoznatija su dva primera: u Noći đenerala Vuka Draškovića Draža se pojavljuje kao glavni, a u Dvorima od oraha Miljenka Jergovića kao epizodni lik.

"Spavaj, Srbijo, ne probudila se! Za tebe je bič, za tebe je čizma, za tebe je smrt i strah! Uvek si pristajala za krvnikom svojim, kao naklana ovca za kurjakom... Ali, ja sam kriv, ja sam za sve kriv. Cmizdrim kao... kao da ne kažem šta, na suđenju. Ubicama i krvolocima pričam da nikada nisam izdao nijednu naredbu o ubijanju. Da nikada niko nije ni čuo ni pročitao moju zapoved: Ubij zarobljenog, ubij ranjenog, ubij civila... pa bilo da je reč o partizanima, Nemcima ili ustašama. Nikada." (V. Drašković Noć đenerala, 1994)

"Mi svoju krvavu istoriju opevamo kao da testerišemo drva, a Francuzi su iz svoje jednako krvave istorije stvorili lepotu. Zato Francuzi prežive svaki svoj poraz, a mi iz svakoga poraza izlazimo kao sve veća i veća govna." (M. Jergović Dvori od oraha, 2003)

Inače, najnovija potraga za grobom Draže Mihailovića donela je na kioske novo izdanje Noći đenerala, ovoga puta u izdanju Večernjih novosti.

Nekoliko međuratnih pitanja

U skladu sa zapažanjem američkog novinara Sajrusa Sulcbergera da ovdašnji svet voli da sedi po kafanama i beskrajno priča o slavnim bitkama koje smo, sve do jedne izgubili, redakcija "Vremena" bi rado ustupila prostor čitaocima za ozbiljno razmatranje samo naoko šaljivih pitanja koja slede:

Mnogi partizani i četnici više nisu u životu; da li se njihov ideološki i etički sukob iz Drugog svetskog rata prenosi na potomke, a pošto su i oni već prilično stari, da li će se preneti i na njihovu decu, kad zađu u godine za pisanje memoara?

Da li će to ohrabriti potomke obrenovićevaca i karađorđevićevaca da obnove svoju raspravu?

Da li će to možda otići dalje, pa se preneti i na potomke podanika kuća Lazarevića i Brankovića? U skupštini su se ponekad čule i neke rečenice na tu temu, u kosovskom kontekstu.

A, ako neće potomci, da neće savremeni istoričari, pošto vlada moda raznih istorijskih revizija?

Četnici su izgubili 1943–1945, partizani 1989. u Berlinu. Ako istoriju pišu pobednici, ko je zapravo sada piše?

Kako u tom produženom ideološkom sukobu objasniti simbolički paradoks, viđan ponekad, na primer, na stadionu Crvene zvezde, gde navijači s kokardama pevaju "Spremte se spremte, četnici", navijajući za tim koji u svom amblemu ima crvenu zvezdu petokraku? Da li je tačno da je, kako se šaputalo u "ono vreme", taj amalgam zapravo nastao samo zbog mogućnosti da se nekažnjeno skandira "Ua, Partizan!".

Da li taj simbolički galimatijas govori nešto o masovnosti presvlačenja četnika u komuniste od 1944 do 1987. (KP je bila prilično masovna kad je bila na vlasti), i ekskomunista koji su skandirali "bando crvena", devedesetih?

Za Hrvate znamo, ali kako se ta produžena kontroverza odražava na naš odnos, na primer, prema Amerikancima, koji su Dražu posthumno odlikovali 1948, Tita posle 1948. za života finansirali, a nas bombardovali 1999. i ne daju nam ni pare ni medalje?

M. M.

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net