foto: vlada dimitrijević

Autor

iz ličnog ugla >

Pogubna kultura zaborava

"Bilo bi previše nejasnoća kada istina ne bi imala vidljivih oznaka", rekao je francuski filozof Paskal (1623–1662). I posle četiri veka ova misao nas kristalno jasno podseća da se istina ne da sakriti, uvek ostavlja trag i pre ili kasnije savremenici ili potomci otkriće je, sagledati, i po njoj suditi o našim delima i nama samima

Na pitanje koje nekoliko nedelja muči javnost, a posebno jedan njen deo, da li treba i da li je dobro da Tužilaštvo za ratne zločine pokrene istragu o ulozi novinarske profesije u periodu 1991–1999. godine, moj odgovor i odgovor Udruženja koje vodim veoma je direktan i jasan – "da". Da nije reč o ovlaš izgovorenom "da", već o jasnoj poruci, svedoči i to što je Izvršni odbor NUNS-a jednoglasno odlučio da Tužilaštvu za ratne zločine Srbije podnese krivičnu prijavu "protiv N.N. lica (odgovornih lica i novinara u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, dnevnim listovima ‘Politika’, ‘Večernje novosti’ i dr.) zbog krivičnog dela organizovanja i podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina iz člana 145. KZ SRJ)".

Sigurna sam da će i prijava i razlozi za nju narednih dana biti u žiži javnosti pa ih neću podrobno iznositi, navešću samo dva stava iz obrazloženja: "Smatramo da su pre izbijanja oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, na tom istom prostoru u medijima, govorom mržnje i širenjem lažnih informacija vršene političko-propagandne pripreme da se u javnosti stvori uverenje o opravdanosti oružanog sukoba i u njemu grubih kršenja normi međunarodnog humanog i ratnog prava. Smatramo, takođe, da su to bili pravno nedozvoljeni oblici propagande i da su samim tim predstavljali krivična dela.

Ovom prilikom želimo da pre svega ukažemo na to kako su u tim aktivnostima učestvovala pojedina odgovorna lica i novinari nekih medija u Srbiji. Smatramo da su se oni otvoreno stavili u službu tada aktuelnog režima podstičući i šireći, pre svega međunacionalnu i versku mržnju, ali i nedozvoljenu propagandu. Sa još većim intenzitetom nastavili su svoju aktivnost i u toku opštepoznatih oružanih sukoba na ovim prostorima u vremenu od 1991. do 1999. godine."

O ulozi medija i medijskih poslenika u krvavom raspadu SFRJ govoreno je u više navrata, na raznim mestima i forumima, a NUNS je tokom ovih 15 godina bio njihov stalni učesnik ukazujući na flagrantno kršenje profesionalnih normi. Sigurna sam da se relevantan broj ljudi koji su upućeni u medijska zbivanja u Srbiji lako može setiti da je nakon višegodišnje neuspešne borbe da profesiju otme pogubnoj politici razaranja grupa novinara istupila iz UNS-a i 1994. formirala NUNS. Pripremajući se da ove godine obeležimo i sumiramo rad, kroz naš "Dosije o medijima" u više navrata smo analizirali i to vreme i razloge koji su nas naterali da se iz ugodnog zagrljaja države odvažimo na otvoreno suprotstavljanje njenoj rušilačkoj politici. Zašto smo onda tako postupili, a danas postupamo ovako, vrlo precizno objašnjava jedna Pekićeva sentenca iz "Morala i demokratije": "Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikada nijednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života."

Da li je kasno, kako mnogi zameraju preporučujući sud istorije i vremena? I tu je odgovor kratak: istorija je suviše spora, a mi smo već izgubili mnogo vremena, zahvaljujući zaboravnosti i olakom opraštanju neoprostivog, srozali smo novinarstvo na propagandizam svake vrste, bez imalo odgovornosti za napisano i izgovoreno.

Moram podsetiti da je još krajem 2000. godine Sud časti UNS-a, isključujući ga iz članstva, Miloradu Komrakovu taksativno zamerio podsticanje na oružane sukobe. Nemam odgovore na pitanje zašto nisu otišli dalje kad su ga označili krivim za taj zločin, zašto mi nismo otišli dalje i tražili istragu, zašto nije bilo lustracije, zašto tada nadležno tužilaštvo (ne za ratne zločine pošto je ono nastalo nekoliko godina kasnije) nije reagovalo... Ali znam da je krajnje vreme da se devastirana merila vrate u redakcije, da novinari opet postanu novinari a ne jednokratni tužioci i porotnici bez morala. Istraga koju je Tužilaštvo pokrenulo, a u tom smislu i naša prijava, nesumnjivo može doprineti sveobuhvatnoj revitalizaciji novinarstva. Ako ništa drugo, nateraće nas da se ponovo latimo kodeksa i da onima koji počinju da žive za ovaj posao i od njega bar pokušamo da objasnimo da nije sve dozvoljeno i nekažnjivo. I da je poslušništvo nespojivo sa časnim poslom koji su odabrali.

Da li je Slobodan Milošević, pa makar bio i najmoćniji mađioničar politike, mogao sam da zavede, anestezira srpske političare, intelektualce, akademike, novinare? Odgovor je NE. Njegov pogubni koncept nacionalne mitologije i mitomanije nije mogao da bude ostvaren bez brojnih poslušnika i pomagača, pre svega iz tzv. elite. Neću se posebno baviti poslušnicima i pomagačima ovog puta, reći ću samo da su pomagači zajedno sa Miloševićem kreirali i sprovodili dogmatsku nacionalističku ideologiju, a dogmatizam, kao i mnogi, smatram suštinskim zlom, bilo u kom obliku da se propagira i ostvaruje.

Mediji su bili jedna od sudbinski važnih karika u realizaciji tog projekta. Sećate li se imena: Živorad Minović, Aleksandar Prlja, Živorad Đorđević, Dušan Mitević, Ratomir Vico, Rade Brajović, Hadži Dragan Antić, Slobodan Jovanović, Đorđe Martić, Milorad Vučelić, Dragoljub Milanović, Dragan Radević, Goran Kozić... Oni i još mnogi bili su na ključnim mestima u državnim medijima, a istovremeno dobar deo njih bili su članovi najviših partijskih i državnih tela. Dok su se predstavljali javnosti kao urednici i novinari, bili su šefovi poslaničkih klubova u nekom od parlamenata, članovi Glavnog odbora SPS-a, predsednici raznih partijskih komisija... Možemo li onda govoriti o nesvesnosti, neznanju ili neodgovornosti? (Ne)odgovornost, naravno, može biti profesionalna, pravna, etička, moralna u suštinskom značenju te reči, a svaka pojedinačno carovala je u njihovom zatvorenom krugu paklenog delovanja.

Pokušaji da se oni i drugi zaštite od direktnih pitanja kada je reč o njihovoj profesionalnoj i moralnoj, ali i pravnoj odgovornosti vodi nas ka nečemu što je danas veoma moderno, a možemo ga nazvati politikom kulture zaborava. To je, nakratko, politički zahtev i praksa da se, navodno, zbog budućnosti odričemo razlika iz prošlosti. Lično, kulturu zaborava doživljavam kao uvredljivu, ali i pogubnu, jer zamagljivanje, kamufliranje, manipulacija zarad lažnog mira uvodi život u prostor nestvarnog, a profesiju u stanje straha. Koliko su strahovi pogubni mogu da odgovore psiholozi, a mi sami možemo da potražimo u istorijskom sećanju koliko su zla doneli. Nema sumnje, međutim, da otvaranje i razotkrivanje sudbinskih pitanja i otklanjanje straha pružaju šansu nadi da naša profesija može da bude i profesionalna i moralna.

U Srbiji danas ima više od osam hiljada onih koji kažu da su novinari, publicisti, tu su i snimatelji, montažeri, tonci... U NUNS se tokom ovih 15 godina učlanilo 3159 njih i većina je i dalje u Udruženju. Imamo pravo da tražimo razjašnjenje i osudu, pa i presudu, jer zašto bismo svi bili zatočenici i taoci onih koji su osramotili profesiju i ogrešili se o mnoge sudbine? Naravno, to pravo imaju i oni koji nisu u NUNS-u, ako žele da ga iskoriste.

Da li će Tužilaštvo uspeti da dokaže postojanje ratnih zločina i zločinaca sa novinarskim beležnicama i uređivačkim konceptima, stvar je istražitelja i sudija: neka se oni bave svojim poslom. Mi čuvamo sopstveni obraz jer nije velika mudrost, a ponajmanje pesnička figura kada kažemo: svetlo javnosti sve zatamnjuje.

Svi smo živeli u surovom i mračnom vremenu koje je bilo ali je još naša sadašnjost i bliska, nedavna prošlost. Šta je, u stvari, sadašnjost? Rekla bih minimalna, ali beskrajna crta između prošlosti i budućnosti. Ne verujem u stvarnu snagu ljudskog uma koji zagovara tezu ili stav da moramo prepustiti istoričarima pravo da analiziraju, sude i procenjuju vremenski period o kome govorimo. Reč je o našoj sadašnjosti, bliskoj prošlosti i budućnosti. I ko bolje od nas samih može da je promišlja i sudi o njoj? Bili smo na licu mesta i svedoci događanja.

Istoričari su uvereni da je uvek neophodna istorijska distanca, uspevali su da samo na osnovu jednog papirusa dešifruju kakvo je bilo egipatsko carstvo, ili na osnovu dokumenata ulogu Napoleona i Cezara... Moći će, verovatno, za 50 ili 100 godina, na osnovu dokumenata i sa distance da analiziraju istoriju naše sadašnjosti, uključujući i našu profesiju. To će, nema sumnje, pomoći istoriji publicistike i novinarstva, ako ih bude posle guranja istine i profesije pod tepih lažne istorije.

Protiv sam teze da se o profesiji sudi na osnovu iluzornih faktičkih istina. Ozbiljne novinske kuće u Americi i na Zapadu zapošljavaju ljude kojima je posao da proveravaju činjenice i neretko se na pojedinim delovima teksta, često na najbitnijem delu, na margini, nalazi "prema autoru". Naši "autori" su javni, poznati i dalje prisutni na kulturnoj i javnoj sceni Srbije.

Živeli smo u iščašenom, surovom, mračnom vremenu, svedoci smo neljudskosti, intelektualne i političke monstruoznosti. Treba priznati i reći da su u svemu učestvovali i medijski poslenici, jer kako bi inače zlokobne ideje postajale izvedive ili namere koje su objašnjavali i kojima su se ponosili postajale vlasništvo najšire javnosti? Verujem da je mnogima i danas mučno od prezrenja takvog njihovog delovanja.

Znam da će mene i moje istomišljenike mnogi osuđivati, da će zamenom teze i potezanjem patriotizma nas gurati na optuženičku klupu umesto onih koji su se ogrešili o profesiju i život, ali šta da se radi. Ova je profesija kao voda koja postojano teče i uvek nađe put, ali da bi valjala, mora biti čista.

autorka je predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net