Autor

polemika povodom teksta vojina dimitrijevića "sloboda štampe u medijskoj somaliji", vreme br. 964 >

Netačni navodi profesora Dimitrijevića

Zar postoje studije prava koje polaznike uče metodi koju je profesor u prošlom broju "Vremena" demonstrirao? Imao je pred sobom ono što sam ja napisala i potpisala, ali je odlučio da, umesto onog što sam objavila, napadne ono što tobož "mislim" i "verujem"

"Ljiljana Smajlović očigledno nije studirala pravo." Vojin Dimitrijević u prošlom broju "Vremena" počinje tekst ovom istinitom tvrdnjom, da bi ga odmah zatim nastavio izvrtanjem i lažnim predstavljanjem mojih misli i reči. Napisao je kako ja "verujem" da je ratna propaganda "sasvim i uvek legitimna" i da "izvinjava sva krivična dela učinjena u njeno ime, u službi Otadžbini". Napisao je kako ja "mislim" da je ratna propaganda "možda novinarska dužnost najsvetija". Napisao je kako "tvrdim" da "upotreba reči ne može biti krivično delo".

Ništa od toga, naravno, niti tvrdim, niti mislim niti verujem. Ono što tvrdim, mislim i verujem, objavljeno je u broju 963 lista "Vreme" pod mojim imenom, pod naslovom "Tužilaštvo za kukolj, žito i merila profesionalizma", i može se naći na onom istom internetu za koji profesor Dimitrijević s pravom kaže da ne može da nadomesti studiranje prava. Ali, zar postoje studije prava koje polaznike uče metodi koju je profesor u prošlom broju "Vremena" demonstrirao? Imao je pred sobom ono što sam ja napisala i potpisala, ali je odlučio da, umesto onog što sam objavila, napadne ono što tobož "mislim" i "verujem". Pa zar se iskrivljavanje tuđih rečenica i netačno citiranje uče na studijama prava? Valjda se na sud ne ide sa dokazima tipa "evo šta ja mislim da ona misli, nasuprot onome što je rekla i napisala"? Valjda je za sudske optužbe potrebno više od tvrdnji da neko nešto "misli" i "veruje"?

"Vremenu" treba čestitati što ustupa znatan prostor razgovoru o nameri Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu da pred specijalni sud izvodi srpske novinare za koje sumnja da su, pre 18 godina, u medijima podsticali na ratne zločine. Redakcija time čini važnu uslugu javnosti, što je značajan deo novinarske misije. Istovremeno, baca dodatno svetlo na inicijativu koju zaista treba sagledati pod najjačim mogućim reflektorima. Iako mi nije drago što deo prostora moram trošiti na odbranu od napada Vojina Dimitrijevića i na demantovanje neistina.

Ne samo što ne mislim, ne tvrdim i nisam rekla ni napisala da upotreba reči ne može biti krivično delo, već sam umesto toga u "Vremenu" objavila sledeće:

"Kao što se razlike u mišljenju i tumačenju istorije prepuštaju istoričarima, novinarstvo se prepušta sudu javnog mnjenja i novinarima. Osim, naravno, ako novinarstvo predstavlja krivično delo ili ratni zločin, kada imamo posla sa novinarima koji su planski, lažima, navodili na ratni zločin."

Vojin Dimitrijević netačno navodi kako ljude koji su aktivni u nekim za društvo važnim zanimanjima smatram "imunim od države", i kako držim da je za njih "dovoljno da će odgovarati pred organima svog esnafa". Naravno da to nigde nisam rekla: bila sam glavni urednik "Politike" i išla sam na sud skoro uvek kada je neki novinar tog lista optužen za klevetu ili drugo krivično delo. Dobro mi je poznato da novinari nisu iznad zakona. Obratila sam se Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu zato što je jedna novinarka "Politike" krivično osuđena samo zbog toga što je prenela jednu rečenicu iz članka vodećeg američkog časopisa o Nataši Kandić. Još se nadam pravdi na tom sudu, budući da je predstavku Strazburu pro bono pisala čuvena američka advokatska firma Kovington and Berling. Čitalac "Vremena" se možda seća: to je ona ista ugledna firma koja je 1998. pro bono sastavila ubitačnu kritiku Miloševićevog Zakona o javnom informisanju, koju su nezavisni mediji i civilni sektor u Srbiji prihvatili kao svoju. Taj zloglasni zakon, kog se čitaoci ovog lista svakako sećaju, iskorišten je kako bi se uništio "Evropljanin", čiji sam spoljnopolitički urednik bila.

Što me dovodi do još jedne neistine u Dimitrijevićevom članku. Netačno je da su autori članka "Ćuruvija dočekao bombe" "oslobođeni svake moralne odgovornosti odlukom odgovarajućih etičkih organa Udruženja novinara Srbije, kako on u prošlom broju "Vremena" tvrdi. Ne znam iz kog razloga Dimitrijević govori o autorima, umesto o autoru članka, ali istina je sledeća: autor teksta u "Ekspres politici" nije isključen iz UNS-a zbog toga što je utvrđeno da nije ni bio član UNS-a. (Za razliku od osmorice glavnih i odgovornih urednika vodećih medija u Srbiji, koje je 2000. isključio Sud časti UNS-a.)

Šta je izazvalo reakciju profesora Dimitrijevića? Doskora sam mislila da se barem u jednom slažemo: reč je o teško dokazivim zločinima. Razlika je bila u tome što sam ja smatrala politički sumnjivom nakanu tužilaštva da se upušta u posao za koji samo priznaje da nema izgleda da će biti uspešno okončan, dok je Vojin Dimitrijević odobravao nastojanja tužilaca u želji da se "protrese savest ljudi i podseti na prošlost". Pisala sam da je novinarsko podstrekavanje na ratni zločin teško dokazivo na sudu zbog toga što je prvo potrebno dokazati da je do konkretnog ratnog zločina došlo pod uticajem konkretnog članka ili TV emisije konkretnog novinara. Novo je to da Dimitrijević sada, u istom kontekstu, kaže da "kod pozivanja na izvršenje neke zabranjene radnje, posledica ne mora da se desi: dovoljno je da je neko nešto izrekao ili napisao". To razumem kao njegovu tvrdnju da će dokazivanje ići lako, jer je izrečeno mnoštvo laži u propagandne i destruktivne svrhe.

Međutim, pre nekoliko dana glavni tužilac za ratne zločine u Srbiji Vladimir Vukčević rekao je za julski broj srpskog izdanja "Plejboja" nešto upravo suprotno: "Problem je što moramo da povežemo posledicu za uzrok, da je određeni lažni medijski izveštaj za direktnu posledicu imao izvršenje ratnog zločina. Bez toga nema odgovornosti medija."

Inicijativa Tužilaštva za ratne zločine stavlja srpsku javnost pred krupnu dilemu. Nije sve u vezi s njom onoliko jasno koliko bi moralo biti. Za srpsku javnost bi, dabome, bilo korisnije da smo prostor u "Vremenu" utrošili na iskrenu razmenu mišljenja o važnom pitanju: da li aktivnost tužilaštva, u poslu za koji i ono samo kaže da nema preterano velikog izgleda na uspeh, zapravo doprinosi stvaranju atmosfere straha i nesigurnosti među novinarima. Tvrdim da se može opravdano sumnjati da je akcija Tužilaštva politički motivisana, jer nam se unapred saopštava da će se isleđivati samo novinari, a ne i političari podstrekači, kojih možda i sada ima na funkcijama u vlasti. (Drugim rečima, neće se isleđivati "pola države Srbije", za koje je tužilac Bruno Vekarić na B92 rekao da je devedesetih godina podsticalo na zločine.) Takva selektivnost upućuje na pitanje: jesu li novinari ovde izabrani kao laka meta, posebno osetljiva na političke turbulencije? To je, po meni, pravo pitanje. Ratnu propagandu ne treba zaboravljati, ratne zločine treba goniti, oni ne zastarevaju. Ali nije svaka lažljiva ratna propaganda sama po sebi ratni zločin. Da jeste, neki bi revnosni tužioci sada svakako ispitivali da li je Irak razoren zbog lažljive ratne propagande, a Bruno Vekarić ne bi tvrdio da je pitanje o američkoj ratnoj propagandi "relativizacija" srpskih zločina.

Sloboda je uvek i svagde u opasnosti, i mora da se brani. Katkad mora da se brani i od ljudi koji za sebe misle da su najveći borci za slobodu i ljudska prava. Katkad slobodu moramo da branimo čak i ako to podrazumeva odbranu ljudi koji nam nisu ni moralno, ni politički bliski. Nesreća je Srbije i u tome što se i levica i desnica, i liberali i konzervativci, toliko trude da prepadnu i ućutkaju one sa kojima se ne slažu. Slobode nema ni za koga ako je nema i za naše protivnike. Kad bi u ovoj stvari meta bili samo ratni zločinci, ne bi svi koji dižu glas protiv preko noći i sami postajali predmetom lažljive propagande. Sloboda izražavanja podrazumeva da i loše novinare treba braniti od optužbi za ratne zločine, ako nisu počinili ratne zločine i ako su optužbe protiv njih aktuelizovane iz političkih razloga.

autorka je predsednica Udruženja novinara Srbije


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Tvrdim da se može opravdano sumnjati da je akcija Tužilaštva politički motivisana, jer nam se unapred saopštava da će se isleđivati samo novinari, a ne i političari podstrekači, kojih možda i sada ima na funkcijama u vlasti

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net