Glas naroda – Dvadeset pitanja o dvadeset izgubljenih godina (1) >

Odgovori čitalaca »Vremena«

"Zar je išta od toga važno naposletku svega?", piše naš čitalac Branislav Poledica u odgovoru na pitanja o naših dvadeset izgubljenih godina ("Vreme" br. 964, 25. jun 2009), postavljenih povodom dvadesete godišnjice mitinga na Gazimestanu 1989, na kome je Slobodan Milošević ustoličen za nacionalnog vožda. Većina čitalaca koji su se odazvali na tu anketu, međutim ne misli tako i upušta se u detaljnu i veoma uravnoteženu analizu uzroka tog sunovrata. Od mnogih obimnih pisama koja su stigla u redakciju "Vremena", u našem štampanom izdanju, za početak, biramo dve lične ispovesti, zato što one upečatljivo i autentično, bolje od svake analize, govore o drami tog vremena. To su delovi dirljivog dnevnika naše čitateljke Kose Pakuševskij o danima koji teku i nose strepnje, rastanke, bolesti, oskudicu i poneku radost u smutnim vremenima; i beleška Gorana Vladisavljevića o tome kako je njegov otac jednom, 1987, došao kući sa posla i rekao: "Sutra vozim Slobodana Miloševića u Grčku!", i kako su šest godina kasnije u Japanu pomešali prezime Milošević i Vasiljević.

Nastavak u sledećem broju "Vremena".

Širi izvodi iz sadržaja ankete dostupni su na ovom linku
(Povezani članci (sa strane) – "Vox populi")


Tako su tekli zemaljski dani
(dnevničke beleške)

Jesen 1993. Snabdevamo se, kao nekad, pričali nam naši stari, na tačkice. Nama, ima nas četvoro, pripada 25 kg brašna, 2 kg šećera, 1 kg soli, 2 kg praška za pranje veša i 3 litra ulja. Hleb košta 500 miliona. U minusu sam oko 40 milijardi. Sutra ću dobiti deo plate, pokriću samo deo minusa. Radnje avetinjski prazne. Zjapilo tuče u mozak. Šta je Orvel za naš jad!?

Januar 1994. Deda Avramov dinar stupio na snagu. Dobijam platu i žurim na pijacu. Kupujem banane, jabuke, mandarine... jedva vučem prepune kese. Dobila sam preko sto dinara plate, prebogata sam. Tatina penzija je 42 dinara i on misli da je prebogat. Primećujem da se ljudi osmehuju, da je narod živnuo i da se sa radošću izgovara ime Avramovo.

Mart 1995. Dva meseca nije bilo plate. Sad se stabilizovalo. Pa ipak, da ne pripremam đake za prijemni, bilo bi čupavo. Glava porodice već mesecima na prinudnom odmoru. I on radi svašta. Inženjer na pijaci prodaje sitnarije, domaćinstvu neophodne, iz Rumunije, šegrtuje kod poznanika u stolarskoj radionici, i veruje da njegova fabrika neće propasti jer je neophodna ovoj zemlji. Mrzim reči sankcije, rat, politika... Deca dobro uče. Često gunđaju. Nemaju više živaca za ono naše: "Strpite se samo još malo".

Godina ista, jesen. Stigle izbeglice iz Bosne. Ujak i ujna kod mog tate na selu. Koliko tuge u očima devedesetogodišnjeg starine, mog ujaka. Jedinac sin mu se, da ne bi ratovao, iselio u Australiju, sa porodicom. Ujak danima ćuti. Ujna tuguje za cukom. Sva imovina izgorela, kuća, staje, stoka, a ona plače za psom. Razumem njihovu tugu, ali pomoći slabo mogu. Idem da ih vidim povremeno, otćutim sa ujakom neko vreme, prisetim se letnjih raspusta kod njih, divnih slika moje Bosne, nestašluka sina njihovog dok je bio dete, i... Kako smo dozvolili da nam se sva ova zla dese? Zašto u ovoj zemlji uvek bude kasno za razgovor, kako se boriti sa zlom koje se uvek, još jače nego pre, obrušava na ljude i zaustavlja život, jednostavni, mali, obični, kao što je moj, i život ljudi oko mene.

April 1997. Operisana sam. Rak dojke. Stigla na vreme, kažu. Nema ni citostatika, ni zračenja! Porodica i prijatelji su uz mene. To me čini jakom. Idemo dalje. Kontrole, redovne, i život bez stresa, i to kažu. To, u ovoj zemlji ne može. Sve je stres, sve je politika, sve je daleko od normale. Probaćemo, velim sebi, da se manje jedimo, da...

Januar 1998. Badnje veče. Spremam večeru. Nema više baka da idemo kod njih, a činili smo to godinama. Ceo blok miriše na ribu. Postavila sam sto, muž uzeo stari molitvenik svoje mame i čita na staroslovenskom i ukrajinskom prigodne molitve i tako hoće da obraduje sinove i podseti ih na baku, dok ja nestrpljivo iščekujem da se pojave. Kradem trenutak od zaborava. Napolju petarde i dečji glasovi.

Juli 1998. Naše mlađe čedo položilo prijemni na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Prvi na rang-listi. Maksimum bodova. Osećam da su mi pluća tesna. Radost, radost, telefoni, čestitanja, stres. Računa li se i ova vrsta stresa, pitam svog doktora dok se hvalim uspehom deteta, i obavljam redovnu kontrolu zdravlja.

Jesen, iste godine. Naš stariji sin prvi put kumovao. Troškovi. Čitam knjigu i beležim: "Dobro je imati novac i one stvari koje se za novac mogu kupiti, ali dobro je takođe zaustaviti se bar jednom i biti siguran da nismo izgubili one stvari koje se za novac ne mogu kupiti." Drugarstvo koje prerasta u kumstvo. Šta ima vrednije i lepše od toga!? Neću da brinem što smo se, po našem običaju, isprsili. Bilo je čekova dosta, pisala sam i pisala. Vredelo je. Nije kum dugme!

Februar 1999. Diplomirao naš stariji sin na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu. Odbrana diplomskog, čista desetka. Dan za pamćenje. Lepote radi kojih vredi živeti.

Utorak, 30. mart 1999. godina. Noćas su opet tukli oko Novog Sada. Mala Sofija u skloništu proslavila rođendan. Ponašam se kao kvočka. Samo da su svi moji u mom vidokrugu. Ponovo pišem stihove. Sami se izlivaju iz mene. "Sve strahom dotaknuto, drukčije poruke šalje/Tišina najjače u mraku tuče, izmešali se strahovi od danas i juče i kad ćutimo, muče." Sofiji, umesto rođendanske čestitke, šapućem: "Spavaj, mrvice, vreme je stalo, čovečanstvo je noćas palo." Tih ratnih dana drugovala sam i sa poezijom Matije Bećkovića. Zabeležila, 22. maja, pa još markirala, ovo Matijino: "Osećalo se da jeste, mada se videlo da nije. Sve je bilo zbog nečega, samo se nije znalo zbog čega."

kosa pakuševskij

Kako me je okarakterisao gospodin Verner

Za Slobodana Miloševića sam prvi put čuo negde 1987. kada je moj otac došao kući sa posla i rekao: "Sutra vozim Slobodana Miloševića u Grčku!" Tada sam se prvi put upitao ko je taj Slobodan Milošević. Vozio ga je kasnije i na Gazimestan, istina samo do Prištine, nakon čega je ovaj nastavio put helikopterom i tu se otprilike, zbog njegove penzije, prekida svaki kontakt mog oca i Slobodana Miloševića.

Prvi put sam imao problema zbog Slobodana Miloševića već nekoliko godina kasnije, 1991. Tada sam dobio stipendiju holandske vlade i taman kada sam se spremao da otputujem na specijalizaciju, holandski konzul u Beogradu, izvesni gospodin Verner, mi je rekao: "Vaša stipendija se ukida. Vi ste žrtva sankcija."

Pretposlednji put sam imao problema sa Slobodanom Miloševićem 2003. godine. U jednoj japanskoj banci sam pokušavao da pošaljem novac u Srbiju, ali su mi rekli da novac ne može biti poslat.

– Zašto?

– Ne možemo vam reći razlog, to je naša poslovna tajna.

– Ali molim vas, recite mi, koji uslov ne ispunjavam.

– Zabranjeno nam je da vršimo novčane transakcije članovima porodice Milošević!

– Ali ja se uopšte ne prezivam Milošević.

– Izvinite molim vas, gospodine, za nas Japance Vladisavljević i Milošević je veoma slično, pa smo mislili...

Poslednji problem sa Miloševićem sam doživeo svega nekoliko dana kasnije. Iako sam živeo u Japanu mesecima, nikada do te večeri nisam čuo da se na njihovom japanskom dnevniku spominje reč Beograd. Te večeri na dnevniku sam prepoznao čak dve reči: Beograd i Đinđić. Ostatak vesti nisam razumeo, ali sam video kola hitne pomoći ispred Urgentnog centra. Sećam se da cele noći nisam mogao da zaspim, da nisam imao internet u stanu, da sam prvi došao na posao sledećeg dana, da sam odmah upalio kompjuter i otvorio jedan naš sajt. Nadao sam se naslovu "U Beogradu ranjen...".

Nažalost, naslov je glasio "Metak u srce". Setio sam se odmah Slobodana Miloševića i pomislio da će se plodovi zla koje je posejao po Srbiji osećati još decenijama.

Između ovog poslednjeg i onog prvog problema koji sam spomenuo, smestilo se još bezbroj drugih većih i manjih problema koje sam imao zbog tog čoveka: od čekanja u redovima, preko Dafine, do bombi nad Beogradom i ukradene mladosti. Od za mene nepoznatog putnika u salonu Falkona postao je Balkanski krvnik koga po zlu pamte u čitavom svetu. A šta se desilo u međuvremenu sa mnom, "žrtvom sankcija", kako me je okarakterisao gospodin Verner? Dobio sam neke druge stipendije, "veće i bolje", kako je govorio Milošević za naše srušene mostove.

goran vladisavljević


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net