Pisanje pisama

Pisanje pisama možda je izašlo iz mode u vreme telefonske i elektronske komunikacije, ali još može da bude izvor intimnog zadovoljstva. Ne, više ne važi pravilo da lična pisma moraju da se pišu rukom, starinskim nalivperom, pisaća mašina je sasvim prihvatljiva i za privatnu prepisku, a, naravno, i kompjuter sa štampačem koji se, uostalom, danas proizvodi sa letter quality ispisom – znači valja i za pisma, i to ne samo kancelarijska. Danas je na redu poslati privatno pismo i telefaksom, sutra već i elektronskom poštom iz kompjutera preko modema i telefonske linije u elektronsko poštansko sanduče, to jest, kompjuter posrednik, a zatim u kompjuter adresata. Pismo brže stiže a za njim i odgovor. Možda će tako poslato pismo neko pročitati i pre nego što dospe do primaoca, ali to se dešava i sa pismima u zapečaćenoj koverti. Uostalom, ako uvek pretpostavljate da vaša pisma čitaju i oni kojima nisu namenjena i ako jednom to prihvatite kao činjenicu života, ova okolnost više ne deluje inhibitorno.

Ko ne voli da dobije pismo? Ako ne pišete pisma, teško da ćete ih često dobijati, sem standardnih reklamnih letaka i drugih masovnih cirkulara za koje verovatno ne marite (junk mail). Ipak, za prave epistolarne tipove uživanje je pre u pisanju pisama, a ne u dobijanju odgovora. Reciprocitet nije toliko važan. Pisanjem pisama održavate kontakte s ljudima koji su vam bliski a fizički su daleko, koje retko srećete a na koje često mislite. Pisati vredi i osobama blizu vas ako ih retko viđate i sa njima ne uspevate da se ispričate telefonom. Pre rata Isidora Sekulić slala je pisma svojim kolegama piscima sa Topčiderskog brda u grad. Pisma su možda brže putovala nego danas, ali stara gospođa znala je da je to savršeno diskretan način komunikacije i zato ga je pretpostavljala telefonu. Pismom nikoga ne uznemiravate, a telefonom to gotovo neizbežno činite. Adresat sam bira kada će vaše pismo otvoriti i pročitati i kada će i da li će na njega odgovoriti.

Često se tvrdi da danas ljudi nemaju vremena za pisanje pisama. Koješta. Za pismo skromnog opsega ne treba vam više od dvadeset minuta. Šta drugo korisno a nadasve ugodono možete da učinite za to kratko vreme? Fini papir za pisanje i elegantne koverte nisu više toliko važni, pogotovo ako ne pišete krasnopisom. Starinske forme obraćanja, fraze na početku i završetku pisma nalaze se samo još u onim dirljivim priručnicima koji bi da vam ponude formule za pismo kojim rezervišete hotelsku sobu na moru, čestitate rođenje unuke staroj prijateljici, ili se žalite stambenom servisu zbog slabog održavanja lifta u vašoj zgradi – ovo poslednje će skoro sigurno ostati bez odgovora, ali možda će vam biti lakše ako im sve skrešete u lice. Zato je najbolje službena pisma, rutinske poruke, zvanične zahteve i proteste pisati ujutro, bar počinjete dan s osećanjem da ste neke obaveze već obavili.

Uveče je vreme za privatnu korespondenciju, prilika ne samo da se prijateljski obratite dragom udaljenom biću već da saberete misli, rezimirate svoj dan, proteklu sedmicu, mesec ili sezonu, koliko je proteklo od poslednjeg javljanja. Šta se događalo i šta vam se događa, šta ste radili i o čemu ste razumišljali. Dok neki vode dnevnik, drže svoje misli tobož za sebe, iako možda razmišjaju da ih jednom objave u knjizi (znači, nisu baš tako samozatajni), pisanje pisma je čin razmene, deljenja, saučestvovanja, gest naglašene socijabilnosti. Istovremeno, to je prilika za autorefleksiju, koja se odmah prosleđuje drugom na komentar, mišljenje, reakcije. Pismo sadrži pogled na svet i na sebe samog, nekad i usputno ogovaranje zajedničkih poznanika, komentar političke situacije, mini prikaz viđene pozorišne predstave ili je sve to zajedno, kao glisando kroz razne literarne obrasce i postupke od pasusa do pasusa.

Kao vrsta teksta, kao diskurs, kako se to danas kaže, pismo je oslobođeno retoričkih obrazaca davnine i strogih stilističkih okvira, ono je poput moderne literature i samo na razmeđi žanrova, pastiš, melenaž, protivrečna postmodernistička tvorevina. Ispovedni ton zamenjuje radoznalo raspitivanje, cinički komentar prelazi u zabrinutost, a ona u kritički osvrt, novinski izveštaj, bilten o zdravstvenom stanju (ili meteorološkim prilikama). Jedno pismo od tridesetak redova prilika je da sredite misli, odredite se prema nagomilanom iskustvu ubrzano promenljivog sveta, pozabavite se onim što vas raduje ili uznemirava, a da istovremeno nekoga obradujete... Pogrešno je reći da nekoj osobi dugujete pismo. Ne, vi ga dugujete sebi, jer ono je pre svega potvrda vaše lične kreativnosti i osvešćenosti, izvor vašeg sopstvenog zadovoljstva.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net