Đorđe sa Mikom Alasom u Francuskoj 1917. godine

Autor

vek od abdikacije đorđa karađorđevića >

U senci Nikole Pašića
i Josipa Broza

"Đorđe je moja krv, a Aleksandar krv njegovog dede" (crnogorskog kralja Nikole, prim. Z. J.), poverio se kralj Petar svom ađutantu

Abdikacija ili odricanje od prestola nije nepoznat pojam u viševekovnoj istoriji srpske države. Zapravo, ona je bila prisutna od samog njenog početka, jer je u martu 1196. godine rodonačelnik državotvorne dinastije Stefan Nemanja dobrovoljno predao vlast svom sinu Stevanu. Na Saboru u Rasu, koji je sazvao da bi objavio svoju nameru da napusti presto, Nemanja je sledećim rečima predstavio sina, u čiju korist abdicira: "Uzmite ovoga mesto mene. On je plemenita grana moga stabla. Ja ga postavljam na presto, koji je Hristos meni podario."

U novovekovnoj istoriji srpske države (posle ustaničke 1804. godine) bilo je više abdikacija. Prvo je 1839. knez Miloš Obrenović pod pritiskom abdicirao u korist starijeg sina Milana, da bi ovaj vladao samo 26 dana, a zatim umro od tuberkuloze. Tri godine kasnije pod pritiskom je abdicirao drugi Milošev sin Mihailo, koji je od Milana preuzeo presto, a 1858. abdicirao je knez Aleksandar Karađorđević. Prvi koji se dobrovoljno odrekao prestola bio je kralj Milan Obrenović: iz razloga njemu znane političke kombinatorike abdicirao je 1889. godine u korist maloletnog sina Aleksandra.

Kada je posle Majskog prevrata 1903. godine vlast preuzeo Petar I Karađorđević, za prestolonaslednika je, po pravilu primogeniture, odredio prvorođenog sina Đorđa. Sledi priča o tom princu i njegovoj, danas zaboravljenoj abdikaciji.

Đorđe kao prestolonaslednik

PRESTOLONASLEDNIK: Princ Đorđe Karađorđević bio je prvi sin kralja Petra I i Zorke, kćeri crnogorskog kralja Nikole I. Rođen je na Cetinju 1887. godine, gde je proveo detinjstvo u kući svoga dede. Porodičnu sreću prekinula je prerana smrt kneginje Zorke (26), pa se Petar sa decom – Jelenom, Đorđem i Aleksandrom – preselio u Ženevu, gde će zajedno provesti naredne četiri godine. Đorđe je školovanje nastavio u vojnoj školi u carskoj Rusiji, da bi nakon Majskog prevrata i dolaska njegovog oca na vlast napustio Kadetski korpus cara Aleksandra II u Petrogradu, došao u Srbiju i postao prestolonaslednik. Bio je to njegov prvi dolazak u Srbiju, zemlju slavnih predaka o kojoj je od oca ponajviše slušao.

Đorđe je ime dobio po slavnom pradedi Crnom Đorđu – Karađorđu, voždu Prvog srpskog ustanka i osnivaču dinastije. Na njega je imao i neukrotivu narav, koja ga je često dovodila u neprilike. Za razliku od Đorđa, njegov mlađi brat Aleksandar imao je više diplomatskog duha, što ga je činilo prihvatljivijim, pre svega za ljude sa dvora i vlade. "Đorđe je moja krv, a Aleksandar krv njegovog dede" (Nikole, prim. Z. J.), poverio se kralj Petar I svom ađutantu.

ABDIKACIJA: Jedan događaj bio je preloman u Đorđevom životu – smrt dvorskog poslužitelja Stevana Kolakovića. Naime, 14. marta 1909, u izlivu besa zbog nepredatog pisma jednoj devojci, prestolonaslednik je nogom po donjem stomaku snažno udario svog posilnog, okrivljujući ga za propust. Kolaković se prethodno pravdao da pismo nije mogao predati jer ga nije ni našao u prestolonaslednikovoj sobi, što je Đorđa navelo na "osećanje nesigurnosti u rođenoj sobi, pod rođenim krovom" (Đorđe Karađorđević, Istina o mom životu), imajući u vidu brojne negativne napise u štampi o njegovom kretanju i ponašanju. Đorđe dalje kaže: "Moji protivnici imali su, dakle, saučesnika u osobi kojoj sam se poveravao, koja je bila stalno pored mene, u mojoj službi." Teško povređeni Kolaković je narednog dana operisan, ali je posle nekoliko dana preminuo.

Događaj je izazvao veliku buru u domaćoj, a naročito u austrougarskoj štampi. Danima tvrdeći da se u Dvoru desilo ubistvo, "Radničke novine" su postepeno uobličavale zahtev za prestolonaslednikovom abdikacijom. Ništa manje agresivna nije bila ni bečka štampa koja se, tražeći Đorđevu abdikaciju, svetila srpskom prestolonasledniku zbog njegovog javnog podsticanja nacionalnih osećanja i neodmerenih izjava prilikom austro-ugarske aneksije Bosne i Hercegovine (1908). Ali, neraspoloženje prema prestolonasledniku pothranjivali su i bivši zaverenici (Majski prevrat, 1903) sa kojima je Đorđe došao u sukob zbog jasno izraženog protivljenja njihovim preteranim ambicijama. Pre svih, protiv Đorđa su bili Antonije Antić, Dragutin Dimitrijević Apis i Petar Živković, koji su smatrali da je on nepodesan za vladara i da bi prestolonasleđe trebalo da pređe na mlađeg kraljevog sina Aleksandra. Ubrzo su oficiri pridobili uz sebe nekoliko uticajnih političara (Triša Kaclerović, Kosta Kumanudi, Jaša Nenadović), u čijem se "zaleđu mogla naslutiti silueta predsednika vlade Nikole Pašića" (Dragutin Ilić, "Umorstvo" Stevana Kolakovića).

Suočen s koordinisanom akcijom protivnika, prestolonaslednik Đorđe Karađorđević je u popodnevnim časovima 27. marta 1909. godine abdicirao. Sutradan su zvanične "Srpske novine" objavile kraljevu Proklamaciju o Đorđevom odstupanju od prestola i prenošenju prava prestolonaslednika na mlađeg kraljevog sina Aleksandra.

PAŠIĆ: Đorđe je Kolakovićevu smrt smatrao nesrećnim slučajem, a optužbe protiv sebe neosnovanim. U pismu svom prijatelju, čuvenom matematičaru Mihailu Petroviću – Miki Alasu, on je abdikaciju objasnio rečima: "L’honneur avant tour" ("Čast pre svega"), smatrajući svoju odluku ispravnom i patriotskom. Kasnije će Đorđe objaviti i knjigu Istina o mom životu, detaljno analizirajući okolnosti koje su dovele do njegovog odricanja od prestola. Kao ključnu ličnost u tom činu, on navodi Nikolu Pašića.

Đorđe nam u knjizi otkriva manje poznatu Pašićevu stranu. Za njega kaže da je "uvek hteo da bude prvi" i da ima "vlast nezavisnu ni od čije volje – ni od naroda, ni od kralja. Prvi na njegovom putu nije bio kralj – prvi sam bio ja. Otac star, pre vremena iznemogao i bolestan, nije predstavljao opasnog protivnika. Ja sam bio mlad, energičniji, i moje je vreme tek dolazilo. Trebalo je, zato, prvo slomiti mene." I zaista, lukav po prirodi, Pašić je vešto, intrigama i uticajem na štampu, polako dovodio prestolonasledika u položaj da se sam odrekne prestola (Ustav nije predviđao promenu prestolonasleđa, već dobrovoljnog odstupanja od prava na presto). "Doduše, i sama igra slučaja pripomogla mu je u tome, ali i da nije bilo onog tragičnog slučaja sa Kolakovićem, Pašić bi se već snašao", zaključuje Đorđe.

ALEKSANDAR: Izgleda da Pašić Đorđevom abdikacijom nije postigao svoj cilj, jer se vremenom pokazalo da novi prestolonaslednik želi vlasti više nego što mu pripada. S druge strane, lukav kao Pašić, Aleksandar je prikrivao svoje prave namere, što je Pašića, naročito kao predsednika vlade, veoma ljutilo. Aleksandrovu žeđ za vlašću primetili su i njegovi savremenici, a čega je bio svestan i kralj Petar, govoreći za sinovljevu narav da je "podmukla i prikrivena". Pojedini savremenici su u Aleksandru videli podstrekača i inspiratora akcije koja je dovela do Đorđeve abdikacije. Ima svedočenja koja govore da su u Nici, u martu 1908. godine, po Aleksandrovom nalogu, Petar Živković i Josif Kostić pripremali plan za uklanjanje Đorđa sa prestola. Živković je za tu sramnu ulogu dobio od Aleksandra pisano obećanje da će mu budućnost biti osigurana, te otuda i potonja Živkovićeva moć (kada je 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar suspendovao Ustav, svog vernog oficira je postavio za predsednika Ministarskog saveta i ministra unutrašnjih dela). Istoriografija o Aleksandrovom pismu nije dala konačnu reč, kao i o Živkovićevoj homoseksualnosti, na šta je Đorđe mlađem bratu više puta ukazivao.

Kao zatočenik u Toponici

U NEMILOSTI: Iako se odrekao prestola i bio aktivni učesnik oba balkanska i Prvog svetskog rata (ranjen na Mačkovom kamenu), Đorđe nije ostavljen na miru. Nakon više sukoba sa bratom, koji je posle smrti kralja Petra (1921) postao vladar, podmetnutih požara u njegovom stanu i pokušaja trovanja, prvo mu je zabranjen ulaz u Dvor (1922), da bi posle montiranih lekarskih izveštaja o njegovoj neuračunljivosti bio izolovan na Belju (1925/26), a potom u specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici kod Niša. Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. godine u Marselju očekivao je puštanje na slobodu, ali mu to sada nije dozvolio knez Pavle (na nagovor Živkovića), te je tako zatvoren dočekao i Drugi svetski rat. Posle 16 godina zatočeništva, oslobodili su ga Nemci.

U poznim godinama

MIR U POZNIM GODINAMA: Posle Drugog svetskog rata princ Đorđe je živeo u Beogradu kao slobodan građanin. Nova vlast mu je dodelila penziju. Ima živih svedoka koji su ga više puta videli u Topčiderskoj šumi u šetnji sa Josipom Brozom. U poznim godinama se oženio Radmilom Radonjić. Umro je u Beogradu, 17. oktobra 1972. u svojoj osamdeset petoj godini. Počiva u zadužbini svoga oca na Oplencu.

autorka je istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Brend

Iz štampe je izašla knjiga Zorice Janković Istorija s povodom, izbor tekstova objavljenih u "Vremenu" 2007. i 2008. godine. Na 140 stranica knjige autorka pokazuje kako se i od srpske novije istorije može napraviti – brend. Izdavač je IP Beograd.

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net