Više od 35 godina senator Džozef Bajden putuje vozom 160 kilometara od Vilmingtona, država Delaver, u kome stanuje, do Kapitol Hila u Vašingtonu, gde radi. Ta skoro svakodnevna vožnja železnicom za američke pojmove otprilike je toliko egzotična, kao kada bi, na primer, potpredsednik Demokratske stranke Dušan Petrović iz Šapca dolazio vespom na posao u Beograd.
Umesto da, kao skoro svi senatori, koristi apartman u Vašingtonu – noćni život u senatorskim apartmanima je neiscrpna tema trač rubrika američkih medija – senator Bajden se uveče vraća u svoju kuću ofarbanu u belo, izgrađenu u kolonijalnom stilu, da bi večerao sa ženom i decom. Zdanje je, kako su neki novinari pisali, toliko tipično američko koliko je to uopšte moguće za južnu obalu SAD, kao stvoreno za proslavu 4. jula uz vatromet, roštilj i pivo.
Od kako je kao „čudo od deteta“ sa 29 godina prvi put postao senator omalenog Delavera – potom još pet puta biran na tu funkciju – Bajden neguje imidž porodičnog čoveka koji potiče iz naroda. Kako sam kaže, poznaje sve konduktere na relaciji Vilmington–Vašington, upoznat je sa njihovim brigama, problemima, a njegova trpeza nije drugačija od trpeze većine Amerikanaca koji mukotrpno rade kako bi mogli da izdržavaju svoje porodice.
PRAVI AMERIČKI ŠERIF: Upravo njegovo „narodsko“ poreklo – otac mu je bio prodavac automobila – jedan je od razloga što se predsednički kandidat Demokrata Barak Obama opredelio da njegov Running Mate bude baš Džo Bajden, da se u kampanju upusti sa njim kao svojim kandidatom za mesto potpredsednika. Ostali bitni argumenti su što je on jedan od najiskusnijih senatora, koji Vašington poznaje još iz doba Ričarda Niksona, autoritet za spoljnu politiku i ustavno pravo, što je katolik i, naravno, belac, tj. što je sve ono što Obama nije. Bajden je trebalo da privuče sve one glasače, skeptične zbog Obamine mladosti, neiskustva i boje kože. To je, kako su izborni rezultati pokazali, i učinio. S jedne strane, stajao je tamnoputi profet promena, vesnik nade sa dečačkim osmehom; s druge 65-godišnji prekaljeni, plavooki senator, sa čvrstim stiskom ruke, koji bi mogao da reklamira bilo koji proizvod namenjen beloj srednjoj klasi, od paste za zube do polovnih automobila. Ili da u nekom vesternu glumi pravog američkog šerifa, koji sprovodi zakon negde između zapadne Virdžinije i Roki Mauntinsa. „Nije važno koliko puta padneš, već koliko puta ponovo ustaneš“, citirao je Bajden legendarni filmski lik Rokija Balbou. „Ja sam ovde zbog policajca, vatrogasca i učitelja, kako bismo spasili američku dušu.“ Za Bajdena se posle svih tih decenija u senatu ne vezuju nikakvi skandali, nikakva bogatstva i prekomerna raskoš.
Predizborna strategija Obaminog tima očigledno je bila da takva poštenjačina treba da neutrališe predsedničkog kandidata republikanaca Džona Mekejna. Pogotovo što njih dvojica važe za prijatelje. „Bajden je angažovan kao Mekejnov ubica. Njegova snaga je pri tom visok stepen verodostojnosti, kada govori o stvarima koje su u Vašingtonu krenule naopako“, pisao je publicista Karl Bernstin, poznavalac vašingtonskih prilika.
I Bajden je zaista polako ubijao Mekejna, dok se Obama dostojanstveno držao svojih ideja i programa. „Za sve ove godine nisam video da je Vašington ovako razbucan“, rekao je tada sadašnji potpredsednik. A Bušova administracija pokušava da pobegne od odgovornosti kao đavo od krsta. Bajden je govorio kako je bio razočaran „svojim prijateljem“ Mekejnom, koji doduše hoće da uradi pravu stvar, ali se ne može ispravno postupati kada neko podržava „95 odsto Bušovih odluka“. Bajden je govorio da, dok on i ostali Amerikanci razmišljaju šta da iznesu da jedu, Mekejn razmišlja o tome za koji od svojih sedam trpezarijskih stolova da sedne, aludirajući time na njegovo bogatstvo i otuđenje od glasača. „Mi sebi ne možemo da dozvolimo još četiri godine poreskih olakšica za velika preduzeća, dok američka srednja klasa sve više pada u ponor“, govorio je u izbornoj kampanji. Ukratko, Bajden je demolirao svog „prijatelja“ Mekejna, dok je za Obamu govorio da „nema samo viziju već da ima i hrabrosti za promene“.
A ne tako davno, dok je i sam razmišljao da se kandiduje za predsednika, naglašavao je Obamino neiskustvo i kritikovao mladog senatora. Bajden je poznat po tome da je brbljiv, da u senatu drži govorancije bez konca i kraja i da neretko pravi političke lapsuse. Još 2007. je novinama „Politico“ rekao, kako je Obama prvi Afroamerikanac koji jasno govori, koji je bistar, koji ne zastupa ekstremne poglede i koji je pogodan za prikazivanje. Obama to nije shvatio lično, njemu je upravo bio potreban neko ko će da pridobije glasače sumnjičave prema crncima. Pogotovo što u Bajdenovu lojalnost, kada je već prihvatio mesto potpredsednika, nije imao razloga da sumnja. Na Obaminom sajtu za vreme predizborne kampanje za Bajdena je pisalo da aktuelni predsedavajući spoljnopolitičkog odbora senata ima veliko spoljnopolitičko iskustvo i impresivnu prošlost, pored ostalog, i što se međupartijske saradnje tiče. Za Džoa, koji je kao dete mucao pa su ga zvali „B-B-Bajden“, kaže se da je pošten, da se sam, svojim radom izborio za sve što ima, da je lojalan i da se beskompromisno hvata u koštac s problemima. „Decenijama je menjao Vašington, ali Vašington njega nije promenio“, rekao je Obama za svog potpredsednika.
TRAGEDIJA: Bajdenov život obeležila je porodična tragedija. Oko Božića 1972. pripiti vozač kamiona udario je u automobil Bajdenovih, koji su tražili novogodišnju jelku. Prva žena senatora Delavera i tek nekoliko meseci stara ćerka bili su na mestu mrtvi, dva sina pretrpela su teške povrede. Džo Bajden, koji tek što je senzacionalno dobio izbore za američki gornji dom i čiji je život bio otelovljenje bajkovitog američkog sna, bio je najednom potpuno slomljen. Narednih pet godina sam je odgajao sinove. Dok ga jedan prijatelj nije nagovorio da ugovori sastanak na slepo sa nastavnicom jezika Džil Džejkobs. Ispostavilo se da je upravo ona žena koju je Džo Bajden primetio ranije na reklami za otvaranje nekog novog parka u Vilmingtonu. Kako je pisao „New York Times“ pet puta ju je prosio pre nego što je pristala da se uda za njega. Sa Džil je kasnije dobio ćerku.
Kako bi pokazali do koje je mere Bajden porodični čovek, mediji su naširoko prepričavali gde je Džo saznao da ga Obama hoće za svog potpredsednika: upravo je kod zubara držao ruku svojoj ženi, kojoj je morao da se vadi koren. Nema baš mnogo istaknutih političara od međunarodnog značaja koji se bave spoljnom politikom, a koji svoje žene vode kod zubara, glasili su pohvalni komentari. Ali takvi su Bajdenovi, takav je njihov brak sazdan od čelika i betona, kome Džo može da zahvali što je ponovo srećan.
Tako se Džo i nije mnogo ljutio na Džil kada se u emisiji Opre Vinfri izbrbljala kako je „Džo mogao da bira, da li da bude ministar spoljnih poslova ili potpredsednik“. Ništa nije pomoglo što joj je muž davao signale da promeni temu. „Ja sam mu onda rekla da bih ga kao državnog sekretara veoma retko viđala“, nastavila je Džil. Onda je Džo obrazložio kako je Obami rekao da bi mu od najveće koristi bio kao potpredsednik, jer bi uvek mogao jasno i otvoreno da mu kaže svoje mišljenje. Dugo se pričalo da je upravo Bajden bio predviđen za mesto državnog sekretara, koje je na kraju ipak dobila Hilari Klinton.
MILOŠEVIĆ JE ZLOČINAC: Kako bi istakao spoljnopolitičko iskustvo američkog potpredsednika, Barak Obama je rekao da je Bajden „gledao Miloševiću u oči i nazvao ga ratnim zločincem“. On je bio pobornik aktivne američke politike na Balkanu i nije prezao od primene sile. Među prvima je Slobodana Miloševića okarakterisao kao ratnog zločinca, zalagao se da se ukine embargo na uvoz oružja protivnicima Srbije koja je sprovodila Miloševićevu politiku i da pripadnici oružanih snaga SAD obučavaju muslimane u Bosni. Iskusni demokratski senator bitno je uticao na tadašnjeg predsednika Bila Klintona da donese odluku da NATO prvo interveniše u Bosni, a potom i da zbog Kosova bombarduje Srbiju. To mu je u nekim srpskim medijima donelo titulu „najžešćeg albanskog lobiste“ u senatu SAD.
Posle terorističkih napada na američkom tlu 11. septembra 2001. Bajden je podržao odluku predsednika Džordža Buša da pošalje kopnene trupe u Avganistan i složio se da Sadam Husein treba du bude eliminisan. Tada je u senatu podržao rezoluciju o ratu u Iraku da bi se, kasnije, zbog toga, kao i sve druge vodeće demokrate, pokajao. Za razliku od bombardovanja Srbije, za koje se, naravno, nije pokajao, jer ta akcija koja je dovela do proglašenja nezavisnosti Kosova u Americi važi za politički korektnu, opravdanu i uspešnu.
TVORAC ZAKONA: Ipak, od daleko većeg značaja je uticaj doktora pravnih nauka Bajdena na donošenje nekoliko ključnih zakona i odluka senata o nekoliko unutrašnjopolitičkih pitanja. Kao predsedavajući pravnog odbora senata odigrao je presudnu ulogu za donošenje najobimnijeg paketa zakona u novijoj istoriji SAD 1994. godine. Tu spada i Violent Crime Control and Law Enforcement Act, koji pored ostalog zabranjuje posedovanje automatskog oružja i nanovo definiše čitav niz krivičnih dela iz nadležnosti saveznih vlasti, kao što su zločin iz mržnje (Hate Crimes), zločini bandi, seksualni zločini, nasilje nad ženama, zakon koji je značajno proširio prava žena. Učestvovao je u osnivanju saveznog organa koji koordiniše borbu protiv širenja i prodaje narkotika u SAD.
Presudan je bio i Bajdenov uticaj da se 1987. odbije nominacija konzervativnog kandidata za sudiju ustavnog suda Hendrika Borka, što je bio najveći unutrašnjopolitički poraz predsednika Ronalda Regana. Bajden je u sudiji Borku video predstavnika mišljenja da se država identifikuje sa svojim vrhom. „Ja smatram da samim tim što sam rođen, imam svoja prava“, govorio je Bajden. „Prava uprkos, a ne zahvaljujući vladi. Sudija Bork misli da većina snagom Ustava individui dodeljuje prava, što je stav koji ja odbijam.“ Bio je to preokret u konzervativnom tumačenju Ustava u svetlu izvornih namera tvoraca Sjedinjenih Američkih Država, a ne kao živog pravnog nasleđa koje može da se prilagođava aktuelnim temama.
Jedina mrlja u Bajdenovoj karijeri je što su ga prilikom jednog od pokušaja da se kandiduje za predsednika Amerike uhvatili da je bezočno plagirao neki od govora britanskog političara Nila Kinoka. A problem sa njegovim demokratama – što je katolik u partiji koja svoj identitet delom zasniva na zalaganju na pravo na abortus. Što je, opet, republikancima dalo povod da ga označe kao „smokvin list“ liberalno-levog Obame, kao „železničkog senatora“ iz državice drugog reda Delavera, čije mišljenje po bitnim pitanjima nije većinsko mišljenje demokrata. Takođe je pomalo problematično što je Delaver poreska oaza za američke koncerne, dok se Obama zalaže da se velikim preduzećima ukinu višegodišnje poreske olakšice.
Za Bajdena kažu da je pravo čudo, jer mu i pored njegove sklonosti da se pravi važan veruju i poštuju ga i demokrate i republikanci, te za 36 godina na mestu senatora nije stekao nijednog pravog neprijatelja u senatu. To će posle njegovih napada na „prijatelja“ Mekejna sigurno da se promeni.
