USTAVOTVORCI: Boris Tadić i Vojislav Koštunica

Reforma političkog sistema >

Šta je Tadić stvarno mislio

Da li je ideja o promeni Ustava, kojoj su se usprotivili i opozicija, ali i koalicioni partneri demokrata, zaista samo marketinški trik za privremenu upotrebu ili iza cele priče stoje ozbiljnije namere

Ako se sve odigralo po uobičajenoj matrici – da inicijativi koja stiže od DS-a politička konkurencija automatski lepi etiketu "marketinškog trika", da li to onda znači je priča o promeni Ustava koju je lansirao predsednik Srbije Boris Tadić:

Pod jedan, zaista marketinški trik, čiji je cilj skretanje pažnje javnosti sa "ozbiljnih tema", kao što, uglavnom, tvrdi opozicija;

Priprema pod dva, prevremenih izbora, čije je raspisivanje valjalo obrazložiti nekim razlozima za javnost prihvatljivijim od pukog priznanja da je vladajuća koalicija procenila kako joj je izlazak pred birače sada potreban (jer se nalazi pred raspadom, ili zato što ocenjuje da je sada zgodan trenutak da produži mandat, po receptu vlasti u Crnoj Gori, ili zbog toga što njena stožerna stranka želi da se oslobodi nekog od neprijatnih partnera);

Ili je, kao treće, reč o otvaranju teme u javnosti, sa ciljem da se inicira rasprava u kojoj bi učestvovali relevantni činioci, a nakon nje i reforma političkog sistema, u skladu sa potrebama zemlje u promenjenim okolnostima?

Šta smo, tačno, imali ovoga puta?

Takoreći iznebuha, Tadić je u prazničnom, prvomajskom intervjuu "Večernjim novostima", ocenio da je "potrebno promeniti izborne zakone, zakone o registrovanju i finansiranju stranaka, kao i Ustav u nekim delovima kao što je deo koji definiše broj poslanika". O promeni izbornih zakona, doduše, već se govori, a neki su stigli i do poslanika Skupštine Srbije (Zakon o izboru odbornika), ali je ideja o promeni Ustava i smanjenju broja poslanika, uprkos ranijim primedbama na postojeće stanje, u ovom trenutku potpuno nova, barem u tom smislu da stiže iz "vrha države".

DOVOLJNO I PRIRODNO: "Ne vidim razlog da Srbija ima 250 poslanika jer je za zemlju ove veličine dovoljno 150", rekao je Tadić, objašnjavajući da važeći izborni zakon omogućava "mnoštvu stranaka da s lakoćom ulaze u parlament i postavljaju uslove za ulazak u vladu". Predsednik Srbije je dodao i da bi izmena Ustava bila prilika za rešavanje pitanja regionalizacije i decentralizacije Srbije jer "nije prirodno da samo Vojvodina bude regija s definisanim pravima u Srbiji, kada i druge regije žele ista takva prava".

Baš onako kako se moglo očekivati – opozicija je Tadićevu izjavu dočekala na nož. I baš kao što se moglo pretpostaviti – gunđanja su se čula i iz redova ne previše homogene vladajuće koalicije. Usledio je i zaključak – koji je takođe bilo moguće predvideti pre lansiranja ideje – da se šansa za skupljanje dvotrećinske većine glasova, potrebne za promenu Ustava, u ovom trenutku nalazi samo u domenu teorije.

Činjenica da su reakcije na inicijativu mogle biti unapred predviđene, međutim, ne pojačava argumentaciju nijednog od različitih odgovora na pitanje zašto je ideja o promeni Ustava sada lansirana – od kojih su tri najčešća pomenuta na početku teksta. Nepobitno je samo da u ovom trenutku nijedna od tri škole mišljenja nema nepobitne dokaze za tumačenje pozadine priče o izmeni najvišeg pravnog akta – donete pre nešto više od dve godine, uz saglasnost Demokratske stranke i njenog lidera, aktuelnog predsednika Srbije.

VESELI MOMENTI: Pojavili su se, ipak, neki zanimljivi momenti, kao što je činjenica da se opozicione partije u kritici iznete ideje nisu previše bavile njenom sadržinom (broj poslanika koji odgovara potrebama Srbije, broj i raspored regiona), već su se uglavnom zadovoljile tumačenjem njene potencijalne pozadine, propustivši, pri tom, priliku da promovišu sopstvene ideje o optimalnom načinu uređenja zemlje.

Još zanimljiviji je, naravno, način na koji su svoje nezadovoljstvo Tadićevim predlogom izrazili njegovi koalicioni partneri, pre svih – G17 plus ministra ekonomije Mlađana Dinkića. Nešto je u toj reakciji ličilo na pokušaj pretnje kao odgovor na nešto što je, izgleda, doživljeno kao pretnja ("Ako ćemo tako, onda možemo razgovarati i o pitanju imuniteta funkcionera, za koji smatram da je preširok, ali i o načinu izbora predsednika Republike", tako je u izjavi medijima o Tadićevoj inicijativi govorio funkcioner G 17 plus Željko Ivanji).

Izričito protiv izjasnio se Dragan Marković Palma, predsednik Jedinstvene Srbije (JS) i to sa obrazloženjem da bi, u slučaju smanjenja broja poslanika, tzv. "unutrašnjost" bila još slabije reprezentovana u parlamentu nego danas (u ovom trenutku, čak 72 opštine i grada nemaju svoje predstavnike u Skupštini, Beogradski okrug ima 84 poslanika, Vojvodina 58, a ostatak Srbije 108).

Ni reakcija socijalista nije dala razloga za uverenje da u vladajućoj koaliciji vladaju odnosi konstruktivne saradnje. Dačićevci, naime, jesu ocenili da je predlog "koristan" i da o njemu treba razmišljati (Slavica Đukić-Dejanović), ali – ne u godini krize. Sam lider SPS-a, Ivica Dačić, akcenat je stavio na jedan drugi "detalj" najavljene reforme političkog sistema: povodom spekulacija o želji DS-a da se aktuelni proporcionalni izborni sistem zameni većinskim, Dačić je iskusno upozorio da "ne bi trebalo gledati na izborni sistem u Srbiji u zavisnosti od toga ko je u vlasti, a ko u opoziciji, odnosno u skladu sa tim šta nekoj stranci odgovara". Njegova pouka je više nego utemeljena: "Devedesete godine je bio većinski sistem. SPS je osvojio 196 mandata od 250. Cela opozicija je demonstrirala da se ukine većinski sistem i da se uvede proporcionalni. Sad oni koji su došli na vlast posle deset godina traže da se vrate na većinski sistem, protiv čega su bili devedesetih godina", ocenio je Dačić. Lider socijalista je propustio samo da navede cifre, zahvaljujući kojima je njegova pouka još "ubojitija" za sve one koji umeju da pogledaju dalje od aktuelnog trenutka – na izborima 1990. socijalisti su, naime, sa 46 odsto osvojenih glasova dobili 77,6 odsto mandata i priliku da oforme danas nezamislivu jednopartijsku vladu.

UPOTREBA USTAVA: Za cinike bi, ipak, najzanimljivija mogla biti reakcija koja je stigla iz DSS-a, s obzirom na to da je reč upravo o stranci koja se najviše "bavila" Ustavom i na čiju inicijativu je taj dokument 2006. i promenjen, doduše uz neubedljivu podršku građana na referendumu: "Mogući scenario je sledeći: kada vlast dođe u ćorsokak, a zemlja pred kolaps, pokrene se pitanje ustavnih reformi", rekao je Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS-a. Da neko ne bi pomislio da Aligrudić govori na osnovu iskustva, usledio je i nastavak: "Pošto je svima već sada jasno da one (Ustavne reforme) ne mogu proći u Skupštini, biće to odličan alibi za raspisivanje izbora", procenio je Aligrudić (podsetivši još i da su, u vreme usvajanja aktuelnog Ustava, "DS i SRS bili protiv podele Srbije na regione").

U računicu, prema kojoj je nemoguće namaći neophodnu dvotrećinsku većinu u Skupštini Srbije koja bi podržala promenu Ustava, uklopile su se i procene radikala i bivših radikala: Dragan Todorović iz SRS-a odbacio je Tadićevu inicijativu uz ocenu da je reč o "marketinškom triku", dok su naprednjaci Tomislava Nikolića zaključili da je "licitiranje mogućim promenama Ustava Srbije zapravo bežanje vlasti od svakodnevnih, pre svega ekonomskih i socijalnih problema građana".

Bez obzira na političko opredeljenje, možda ne bi trebalo sasvim isključiti mogućnost da se u svim pomenutim izjavama i reakcijama nalazi ponešto istine – inicijativa za smanjenje broja poslanika svakako bi se dopala biračima koji te ljude plaćaju. Prirodno je, potom, da vladajuća partija testira više različitih odgovora na komplikovanu situaciju, među kojima su svakako i izbori; kao što je prirodno i da na različite načine štiti svoje interese od preteranih zahteva koalicionih partnera. Na kraju, ili sasvim na početku – možda ni u Srbiji nije nemoguće da partija, osim o svojim interesima, brine i o potrebama države, zbog čega bi mogla pristupiti i iniciranju javne rasprave o eventualnoj popravci političkog sistema.

CIFRE I NAMERE: Ukoliko, dakle, zaista otpočne javna rasprava o tome da li je i kakva reforma političkog sistema Srbiji potrebna, valjalo bi temeljno razmotriti sve iskustvene i teorijske pouke koje se odnose na svaku od pomenutih tema (izborni zakoni, regionalizacija). Osim na iskustvu zasnovane ocene da bi za Srbiju čak i pomenutih 150 poslanika moglo biti previše, s obzirom na aktuelne imperativne mandate zbog kojih oni redovno glasaju u skladu sa odlukom partija kojima pripadaju (što nije baš samo srpski ekskluzivitet), u raspravi bi svakako trebalo obratiti pažnju i na komparativna iskustva različitih zemalja. A ona, sudeći prema studiji dr Slaviše Orlovića "Politički život Srbije – između partokratije i demokratije", kažu da "veličina zakonodavnog tela okvirno teži kubnom korenu broja stanovnika", što bi "za naše uslove, bilo oko 200 poslanika". Orlović navodi i podatke na osnovu kojih proizilazi zaključak da, u poređenju sa zemljama u regionu, Srbija možda i nema tako prevelik parlament kao što se obično čini: u Srbiji, tako, jedan poslanik dolazi na oko 30.000 građana (nisu uračunati građani Kosova). U Sloveniji, jedan poslanik dolazi na 15.292 građana, u Bugarskoj – jedan na 34.029, u Austriji – jedan na 44.251 i Mađarskoj jedan na 25.963. građana. Zanimljivo je, međutim, da se, kao što je primetio Đorđe Vukadinović, urednik "Nove srpske političke misli", broj poslanika u Srbiji sasvim neuobičajeno određuje Ustavom, umesto izbornim zakonom – što govori o složnom stavu raznorodnih partija da oblast koja utiče na stranačke budžete valja urediti tako da se stečena prava ne mogu lako oduzimati (Ustav se daleko teže menja od izbornih zakona).

Daleko komplikovaniji biće dogovor o izbornom sistemu – s obzirom na različite interese vladajućih partija, ali i širinu spektra mogućnosti za "izborni inženjering" (osim odluke o osnovnom tipu izbornog sistema – proporcionalni, većinski ili neki kombinovani, biće potrebno dogovoriti se o cenzusu, broju izbornih jedinica, posebnim pravilima za manjinske stranke itd.). Iako se u javnosti najviše govori o navodnoj nameri DS-a da "progura" većinski izborni sistem (na šta je reagovao i Ivica Dačić), izgleda da je verovatnija ona verzija koja kaže da još nema konačnog predloga – ako ni zbog čega drugog, onda zbog male verovatnoće da bi za uvođenje većinskog sistema, koji odgovara samo velikim partijama, bilo moguće obezbediti dovoljnu podršku u parlamentu. Prema nekim tumačenjima, možda bi najviše šansi za uspeh imao predlog kojim bi, po ugledu na Nacrt zakona o lokalnim izborima, bilo predviđeno uvođenje personalizovanog proporcionalnog sistema. Zahvaljujući takvom rešenju, Srbija bi dobila parlament proporcionalan glasovima koje stranke dobiju na izborima, ali bi poslanički mandati bili dodeljeni na osnovu dobijenih glasova svakog predloženog kandidata, a ne na osnovu želja partijskih rukovodstava.

Sasvim suprotno prvim reakcijama na Tadićevu izjavu, ukoliko priča o reformi političkog sistema, pomenuta u novinskom intervjuu, dobije i karakter zvanične inicijative, koplja bi se mogla najviše lomiti oko trenutno najmanje interesantne teme – regionalizacije i decentralizacije. Za razliku od ideje o smanjenju broja poslanika, kojoj bi se, ukoliko bude zvanična, retko koja partija usudila zaista usprotiviti i time izazvati nezadovoljstvo birača, rasprava o načinu teritorijalne organizacije Srbije pružiće silne mogućnosti za propagiranje stranačkih ideja i ideologija. Biće to još jedna divna prilika za omiljenu partijsku disciplinu busanja u patriotska/reformska prsa i odgovarajuće bacanje kamenom na političke konkurente, lišene tobože svakog patriotsko/reformskog potencijala.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Sve dosadašnje verzije

Od uvođenja višepartijskog sistema 1990. godine, u Srbiji je izborni sistem promenjen nekoliko puta. Glavna promena izvršena je 1992. godine, kada se sa većinskog dvokružnog prešlo na proporcionalni izborni sistem. Druga promena odnosila se na broj izbornih jedinica; na izborima 1992. i 1993. u Srbiji je bilo devet izbornih jedinica; na izborima 1997. bilo je 29 izbornih jedinica; a na izborima 2000. i 2003. Srbija je jedna izborna jedinica. Cenzus je sve vreme iznosio pet odsto. Poslednja promena izbornog sistema usledila je nakon izbora 2003. kada je ukinut cenzus za partije nacionalnih manjina. Uveden je takozvani prirodni prag (ili pozitivna diskriminacija) što znači da se broj ukupnih glasova birača izašlih na izbore podeli sa brojem mesta u parlamentu (250) i dobije koliko glasova nosi jedno poslaničko mesto. U odnosu na taj broj, partije manjina osvajaju onoliko mandata koliko se dobije kada se broj glasova koje osvoje podeli sa brojem glasova koje nosi jedan mandat. Na primer: ako na izbore izađe 3.750.000 birača i taj broj se podeli sa brojem mesta u parlamentu – 250, dobija se 15.000, što znači da jedno poslaničko mesto nosi toliko glasova. Ako partija neke manjine osvoji 30.000 glasova, to se podeli sa 15.000 i ta partija dobija dva mandata u Skupštini. Zakonodavac je propustio da promeni odredbu po kojoj je partiji neophodno da sakupi 10.000 potpisa da bi podnela izbornu listu. Pred parlamentarne izbore 2007. Republička izborna komisija preuzela je na sebe ingerencije zakonodavca i donela odluku da je za podnošenje manjinskih lista dovoljno i 3000 prikupljenih potpisa za predaju izborne liste. Sve vreme koristi se D’Ontova formula za pretvaranje glasova u mandate.

(Izvor – Slaviša Orlović: "Politički život Srbije između partokratije i demokratije")

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net