BEZ ZAŠTITE: Radnici u Srbiji; foto: draško gagović

Položaj radničke klase >

Suvišni ljudi

Naš "divlji kapitalizam" nije proizveo efikasnu preduzetničku klasu, koja je inače i nastala iz srednjeg upravljačkog sloja iz socijalističkog perioda, a radnička klasa je skrhana, ruinirana i devalvirana

Štrajk glađu u kragujevačkoj fabrici koža "Partizan", samosakaćenje u tekstilnom kombinatu "Raška", kriza u kuršumlijskom "Kopaoniku". I – prvomajska sindikalna roštiljijada.

"... Kao da svi gledamo kako je radničko pitanje pušteno niz vodu, a mi sedimo na obali, gledamo, plačemo i čekamo da nas zahvati voda! Uostalom, zar ne bejaše i ovo: ‘Na obali reka vavilonskih sjeđasmo i plakasmo, sećajući se Siona’ (Psalmi Davidovi, 137, početni stih)", konstatuje u komentaru u "Politici" sociolog Srećko Mihajlović, jedan od naših retkih preostalih socijalno senzibilnih intelektualaca.

Globalna kriza, reakcija države na tu krizu, reagovanje političkih stranaka, ćutanje civilnog društva, raznoglasje fragmentiranih sindikata, "individualizovani" i radikalizovani radnički odgovori na krizu razotkrivaju simptome surove realnosti našeg vremena, konstatuje on.

U ogledu "Otkrivanje i skrivanje slobode", socijalne drame takođe svesni Nebojša Popov piše u "Republici": "Izvesno je, pak, da nestaje ‘svet rada’ gde ljudi formiraju, pokazuju i dokazuju svoje sposobnosti, zarađuju sredstva za život i pribavljaju odgovarajuća priznanja da nisu ‘suvišni ljudi’."

Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić predviđa da će ekonomska kriza u Srbiji kulminirati na jesen i pogoditi najugroženije slojeve stanovništva. Ranije je javno izneta pretpostavka da će najugroženije biti oko 220.000 siromašnih.

Upozorava i na neproporcionalne regionalne razlike, pa podseća na to da na jugu Srbije u ekonomskom i socijalnom pogledu stanje najviše zabrinjava u Crnoj Travi, Merošini, Babušnici, a naročito u Bosilegradu i Trgovištu u kojima se prepolovio broj stanovnika. U skupštinskoj raspravi o rebalansu budžetu pominjan je upozoravajući podatak da se razlike u razvijenosti opština mere odnosom 1:22, a regiona 1:15.

Ljajić smatra da Vlada Srbije treba da formira socijalni krizni štab i da postigne širok konsenzus u društvu, a pogotovu između vlade, sindikata i opozicije – pre nego što protesti radnika u zemlji budu radikalizovani.

Opomena nije bezrazložna, mada se trenutno najveći broj građana Srbije ponaša kao da nije svestan veličine nastale privredne, finansijske i ekonomske krize i njenih mogućih posledica. Vesti iz drugih zemalja i neki analitičari ukazuju da možda ulazimo u fazu akutnog socijalnog konflikta unutar država.

U Mađarskoj, Letoniji i Češkoj pale su vlade, a dobro su uzdrmane i još neke, uključujući one u Bugarskoj i Rumuniji, zemljama koje su propusnicu za Uniju dobile pre dve godine. Ovoga proleća, sindikalni protesti zabeleženi su u Sloveniji, Slovačkoj, Češkoj i Poljskoj. U Francuskoj su pored masivnih štrajkova zabeleženi takozvani ludistički protesti radnika koji su zauzimali firme i uništavali imovinu.

Po poslednjim prognozama Evropske komisije, privrede 27 zemalja članica će 2009. zabeležiti pad od četiri odsto, oko 8,5 miliona radnih mesta u EU moglo bi da nestane u naredne dve godine, a oporavak od najdublje recesije posle Drugog svetskog rata neće početi pre druge polovine 2010. godine.

U Austriji i Nemačkoj na snazi je propis koji sprečava slobodan ulazak radnika iz novih članica EU do 2011. godine. Najveću stopu nezaposlenosti beleži Španija, 17,4 odsto, i Irska koja je donedavna bila u usponu.

PLJAČKA: Neke od naših radničkih pobuna svode se na odbranu elementarnih pravila kapitalizma od nesavesnih novih kapitalista i ravnodušne države. Povodom jednog takvog slučaja 9. marta 2009. stiže pismo predsedniku Tadiću, premijeru Cvetkoviću i potpredsedniku Vlade Dačiću o zaštiti prava radnika akcionara "Šinvoza" na rad i privatnu svojinu, i o sprečavanju pljačke: "Uviđajući nastojanje Vaše vlade da učvrsti demokratiju u Srbiji, siguran sam da shvatate da je zaštita temeljnih prava radnika i malih akcionara presudna za uspeh demokratskih reformi. Država koja poštuje samo interese bogatih, a ne i prava ostalih građana, ne može postati slobodna država, već samo zemlja robova. Srdačno Vaš, Noam Čomski."

U IGRI I VAN NJE: U privatnom sektoru radi oko 1,2 miliona ljudi i strepi se da bi nelikvidnost ovih firmi dovela do masovnog otpuštanja. Bespomoćnija mala i srednja preduzeća pune 56 odsto budžeta Srbije i zapošljavaju oko 900.000 ljudi.

Od 2.006.047 zaposlenih u Srbiji 2008, po podacima RSZ-a, 1.431.581 je radio u preduzećima, a 574.466 (svaki četvrti) bio je zaposlen kod "privatnih preduzetnika", zapravo fizičkih lica koja samostalno obavljaju delatnost.

Kad se gledaju preduzeća, najviše je zaposleno u prerađivačkoj industriji, 374.944. Značajne kontingente zaposlenih ima saobraćaj – 108.000, građevinarstvo 82.000, a poslovi s nekretninama 78.000!

U Srbiji je i dalje široko rašireno uverenje da je najveći poslodavac – država. Na državnom platnom spisku je 260.000 ljudi. A kad se uračunaju oni kojima je država naručilac posla – pola miliona ljudi. Treba li onda da čudi lov na plen posle svakih izbora?

Od 1990. do 2000. godine u Srbiji je ugašeno 750.000 radnih mesta.

Sredinom aprila 2009, ministarka za Nacionalni investicioni plan Verica Kalanović, obrazlažući predloge zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti i o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, navodi da je broj nezaposlenih u Srbiji oko 758.387, od čega u Beogradu 98.410, Vojvodini više od 190.000, a u centralnoj Srbiji oko 460.000. Po toj interpretaciji, "suštinski nezaposlenih" u 2006. godini bilo je 21,6 odsto, u 2007. godini 18,8, a prošle godine 14,7 odsto, pa Srbija spada u red evropskih zemalja s najvećom stopom nezaposlenih, ali nije u grupi najugroženijih.

Procene variraju zahvaljujući i tome što se menja period u kome nezaposleni imaju pravo na zaštitu. Jedna evidencija od pre tri godine kaže da je od tadašnjih 924.000 nezaposlenih svaki četvrti bio u najproduktivnijem dobu, između 31 i 40 godina života, polovina nezaposlenih je čekala posao više od dve godine, a među njima je bilo najviše nekvalifikovanih radnika (37 odsto) i radnika sa srednjom stručnom spremom (20 odsto).

Među visokoobrazovanim stručnjacima najveća nezaposlenost beleži se u oblasti mašinstva i obrade metala (120.000).

ASISTENCIJA: Ne može se reći da nema ideja o državnoj socijalnoj asistenciji: pominjana je na primer ideja o stimulisanju poslodavaca da ne lišavaju ljude radnih mesta, već da skraćuju radno vreme. Najviši procenat zaposlenih sa nepunim radnim vremenom je u Velikoj Britaniji, Švedskoj i Finskoj, a najmanji u Belgiji, Češkoj, Danskoj i Nemačkoj. Takozvana nedobrovoljna zaposlenost sa nepunim radnim vremenom najzastupljenija je u Litvaniji, Grčkoj i Italiji. Privremeno zaposlenih radnika, što je pandan našem "radu na određeno vreme", najviše je u Španiji (28 odsto), Poljskoj (24) i Portugalu (17).

Bilo je pokušaja sa stimulisanjem prekvalifikacija, negde, kao u Zastavi, formiran je poseban zavod, ali nije sigurno koliki je praktičan značaj imalo ovladavanje kompjuterskim veštinama, engleskim jezikom i znanjem o brendiranju i biznis planovima. Ministarstvo za rad priprema zakon o volontiranju, kao obliku stručnog osposobljavanja i sticanja pripravničkog staža, polaganja stručnog ispita i specijalizacije u određenim profesijama (lekari, advokati ili sudije). Bilo je zalaganja i za to da korisnici socijalne pomoći, ako su zdravi, to odrade nekim društveno korisnim poslom. Jedan od uočljivih detalja: u svakom od tih predloga negde pri kraju pominje se formiranje nekog zavoda, ili agencije. Ima ih trenutno 105.

SLOBODNI PAD: Ovde se uglavnom čeka šta će uraditi "Obama", ili "MMF", odnosno vlade razvijenih koje su ugasile prethodne krize – 1987. (berzanski krah), 1989. (štedno-kreditnu krizu), 1997. (valutnu krizu u istočnoj Aziji), 1998. (pogrešno vođeno upravljanje dugoročnim kapitalom), 2001–2002. (Enron).

Guverner Radovan Jelašić saopštava da je u prvom kvartalu ove godine, usled ekonomske krize, pad BDP-a u Srbiji bio između pet i sedam odsto, što se može očekivati i za celu godinu.

Tokom 2008. godine predstavnici vlasti obećavali su dolazak velikih stranih investicija sa kojima će se graditi brojni privredni i infrastrukturni objekti. Početkom 2009. godine, oni su pominjali moguće ekonomske, finansijske i socijalne teškoće, ali su i dalje tvrdili da Srbija može da očuva blagi privredni rast i da neće ući u recesiju; prilikom izglasavanja budžeta računali su na privredni rast od 3,5 odsto, da bi se kasnije ova prognoza revidirala na 2, pa na 0,5, pa na 0, pa na minus 2...

Privreda Srbije sada ostvaruje BDP koji iznosi samo 73 odsto u odnosu na nivo iz 1989. godine, dok je nivo ostvarene industrijske proizvodnje jedva preko 50 odsto. Slovenija realizuje 154 odsto svog ondašnjeg BDP-a, a Hrvatska 121 odsto.

Neki ekonomisti zapažaju da su srpski radnici u tom kontekstu nezasluženo dosegli nivo plata iz "perioda Ante Markovića". Plate su tolike kolike su (videti antrfile), a socijalno ponašanje miliona ljudi tokom poslednje dve decenije pokazuje da glavna briga u Srbiji nisu plate, već radno mesto. Nada da će ono biti sačuvano držala je mnoge radnike u okviru njihovih starih fabrika, kao pomenuti san o Sionu. To je sve dosadašnje vlastodršce zapravo oslobodilo socijalnog pritiska i omogućilo im da eksperimentišu, da lako napuštaju prioritete svojih prethodnika, ne doduše dosledno, mnoge su prinudno čuvali raznim dotacijama iz straha od masovnog pritiska.

Strukturalno, Srbija ima veći problem nego što je to zaostajanje. Tendencija "dezindustrijalizacije" nije brinula ekonomske i političke ideologe koji su odobravali napuštanje "proizvodnog principa" i sada se ukazuje velika opasnost – da Srbija u narednim godinama neće imati proizvode za izvoz, da je i po količinama i po kvalitetu inferiorna i da će teško uravnotežiti svoj spoljnotrgovinski bilans.

Ona je, inače, ostvarila prosečan privredni rast od 5,5 odsto, u poslednjih osam godina, ali njega je omogućio rast usluga, koje su, po nekim ekonomistima, pre svega napredovale zbog enormnog uvoza – razvijani su trgovina, saobraćaj, osiguranje, bankarstvo, ali ne i proizvodnja. Usluge su dostigle 70 odsto BDP-a.

Ono što je ostalo, pogodila je kriza. Republički zavod za statistiku saopštio je 30. aprila 2009. godine da je u Srbiji u prva tri meseca ove godine, u odnosu na isti period 2008. godine, zabeležen pad u 22 oblasti (učešće u strukturi industrijske proizvodnje od 75 odsto), a rast samo kod 7 oblasti (učešće u strukturi industrijske proizvodnje od 25 odsto). U martu 2009, u odnosu na isti mesec 2008. godine, u sektoru prerađivačka industrija zabeležen je pad čak od 20,2 odsto. Najveći uticaj na pad imala je proizvodnja osnovnih metala, hemikalija i hemijskih proizvoda, prehrambenih proizvoda...

Od brojnih novoformiranih malih i srednjih preduzeća, pa i od onih većih uspešno restrukturisanih, sada se malo šta može očekivati pošto su mnoga na granici proizvodnog i finansijskog kolapsa. Od 141.000 ovakvih preduzeća nelikvidno je oko 60.000. Ona ne mogu da naplate svoja potraživanja i da regulišu svoja dugovanja, pa smanjuju proizvodnju, ili rade sa gubicima. Privatizacija preostalih društvenih preduzeća, među kojima su neka zadužena više nego što vrede, posebno je tužna priča.

DIVLJI KAPITALIZAM: Gomilaju se slučajevi nepoštovanja ugovora, nezakonitosti i bahatosti. Nezakonito davanje otkaza, neprijavljivanje radnika, prekovremeni rad duži od zakonom dozvoljenog, često neplaćen, najčešći su oblici kršenja Zakona o radu.

Pojedini poslodavci ne poštuju ni minimalnu formalnu zakonsku obavezu da rešenje o otkazu daju u pismenoj formi, već jednostavno ugovor o radu otkazuju usmeno, saopštenjem zaposlenom da sutra ne dolazi na posao.

Za devet meseci prošle godine inspektori rada su vratili na posao 746 tako otpuštenih radnika. Oni su otkrili 7875 radnika koji su radili neprijavljeno, a nakon njihove intervencije radni odnos zasnovalo je njih 5674. Po Zakonu o evidencijama u oblasti rada, novčanom kaznom od 15.000 do 150.000 novih dinara kazniće se za prekršaj preduzeće ili drugo pravno lice ako ne vodi ili ako ne vodi tačne evidencije o zaposlenim licima i njihovim zaradama.

Prošle godine u Srbiji su se dogodile 42 smrtne povrede na radu i više od 1000 teških povreda. Mi još nemamo zakon o osiguranju od povreda, pa ni dobar registar povreda na radu, a Strategija bezbednosti zdravlja na radu od 2009–2012. godine kao i Uredba o bezbednosti zdravlja na radu na privremenim gradilištima su detalji koji treba da dovedu da Srbija do 2012. primeni evropske standarde u ovoj oblasti.

Zakon o radu sadrži odredbe o zabrani neposredne i posredne diskriminacije, uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja zaposlenog i lica koje traži zaposlenje. Međutim, prema podacima Viktimološkog društva Srbije, u 2008. godini, od ukupno prijavljenih 226 žrtava zlostavljanja, 115 lica je prijavljeno kao žrtva zlostavljanja na radu, što iznosi oko 51 odsto od ukupnog broja prijavljenih osoba, prethodne godine taj procenat je bio 55. Prema podacima Udruženja "Stop-mobbing", u toku 2008. godine bio je 1281 prijavljen slučaj zlostavljanja na radu. Od tog broja 552 muškarca i 729 žena. Starosna struktura prijavljenih žrtava: 584 od 20 do 30 godina, 276 od 30 do 40 godina, 321 od 40 do 50 godina, 89 od 50 do 60 godina i 11 preko 60 godina. Nema razlike: u državnom sektoru 684 lica prijavila su se kao žrtve zlostavljanja, a kod poslodavaca u privatnom sektoru 597.

Očito nemoćna u uspostavljanju zakonitosti, država u ovom trenutku mora i da interveniše da bi spasla proizvodne resurse, bez obzira u čijim su rukama.

Srpska preduzeća duguju inostranim bankama 14,7 milijardi evra, a ove godine dospeva im naplata kreditnog duga od četiri milijarde evra.

Očekivanje zajmova od MMF-a, Svetske banke i iz privatnih izvora – ekonomski liberal Boško Mijatović za to stanje nalazi ime: "Prosjačka opera."

Privrednici traže od države da pomogne u reprogramiranju ovih dugova, s tim da država bude garant za njihovo vraćanje. Iz vlade su dolazili nagoveštaji o kreditnoj pomoći, uz uslov da korisnici kredita ne otpuštaju radnike. To izaziva neraspoloženje osiromašenih građana, prozivanje tajkuna i sarkazam neoliberala koji smatraju da država ne treba da se meša u privredni život.

U znaku te dihotomije u Srbiji su stari privredni prioriteti precrtane, a novi nisu definisani. Glavni problem je u tome što u Srbiji zapravo nema saglasnosti o tome da li se jedini resurs kojim Srbija raspolaže, ljudi, ili "socijalni kapital", smatra viškom! To je inače dežurna floskula već dve decenije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Plate

Prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom (RSD):

Ukupno 30.362

Privreda 27.485

Deset najviših proseka

1. Proizvodnja duvanskih proizvoda 78.074

2. Delatnost organizacija na bazi učlanjenja 72.136

3. Finansijsko posredovanje 67.849

4. Vazdušni saobraćaj 57.558

5. Osiguranje i penzijski fondovi 55.375

6. Vađenje sirove nafte i gasa, usluge 52.858

7. Proizvodnja koksa i derivata nafte 50.766

8. Proizvodnja električne energije, gasa i tople vode 49.601

9. Prateće aktivnosti i putničke agencije 47.298

10. Istraživanje i razvoj 45.922

Deset najnižih proseka

1. Proizvodnja preciznih i optičkih instrumenata 19.013

2. Ostale uslužne delatnosti 18.218

3. Trgovina na malo, osim vozilima; opravka 18.158

4. Hoteli i restorani 17.732

5. Proizvodnja nameštaja i sl. Proizvoda 16.568

6. Prerada i proizvodi od drveta i plute 14.244

7. Proizvodnja tekstilnih prediva i tkanina 14.075

8. Proizvodnja kože i predmeta od kože, obuće 13.947

9. Proizvodnja odevnih predmeta i krzna 12.801

10. Proizvodnja radio, tv i komunikacione opreme 10.447

Izvor: republički zavod za statistiku, mart 2009.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net