ilustracija: vladimir stankovski

Kriza >

Vladin paket i socijalni pakt

Nije osnovno pitanje da li je Vlada "našla" nedostajuću milijardu, nego ima li Srbija rešenje za krizu

Premijer Mirko Cvetković objavio je u utorak 7. aprila, kako kaže, milijardu evra vredan antikrizni plan. Praktično plate u državnoj administraciji iznad 40.000 dinara biće smanjene za deset odsto, a plate iznad 100.000 dinara za 15 odsto, povećavaju se akcize na benzin i dizel, i na mobilnu telefoniju. Vlada smanjuje rashode i broj zaposlenih u javnoj administraciji. Sledi povećanje (realnije procene) poreza i akciza, oporezivanje prihoda od kapitala, autorskih honorara. Naravno, premijer Cvetković kaže da je to plan za ekonomsku stabilnost Srbije, da je to milijardu evra vredan plan, da je to najveće prilagođavanje koje je ikada obavljeno u javnim finansijama. Glavni principi plana su jedinstvo, solidarnost i kontinuitet... Dugoročni ciljevi su smanjenje administracije i kontrola rada javnih preduzeća...

RAČUNSKE OPERACIJE: Ranije je pominjano nekoliko mera koje nisu prihvaćene u javnosti. Na nagoveštaj da će oporezovati plate i penzije uznemirili su se sindikati, a i PUPS je držao čvrst gard. Na ideju da se smanji broj ministara, uzmuvali su se koalicioni partneri, a opozicija je meru opisala kao nedovoljno simboličnu i demagošku. U Srbiji je, inače, broj ministara isti kao u Kini (25) i njihovo smanjenje bi zadovoljilo javni ukus, imalo bi jak simbolični efekat, ali teško da to donosi baš tako značajnu uštedu. Za smanjenje broja zaposlenih u administraciji, koja broji 28.000 činovnika, neki kažu da je to proces čije efekte treba čekati bar pola godine, a rezultat je potreban odmah.

I ustavno osetljiva rasprava o Statutu Vojvodine i donošenju zakona o prenosu nadležnosti s Republike na Pokrajinu ima svoju materijalnu stranu. Predsednici opština i gradova Srbije jedan za drugim izjavljuju da je teret ekonomske krize neravnomerno raspoređen na njihovu štetu, nezadovoljni su najavljenim smanjenjem prenosa sredstava iz budžeta i tvrde da im je ugrožen rad. Predsednik opštine Paraćin Saša Paunović izjavljuje za RTS da će nedostatak novca značiti manje asfaltiranih ulica, manje radova na kanalizacionoj i vodovodnoj mreži, manje radova vezanih za zdravstvo, školstvo. I kod narodnih poslanika je proradio lokalpatriotski motiv, što se videlo, na primer, tokom rasprave o paketu ekoloških zakona. Kad se govorilo o poskupljenju benzina zbog povećanja akciza na gorivo i mobilnog telefonskog saobraćaja, svako je zakukao. Ministarka za telekomunikacije Jasna Matić kazala je da bi oporezivanje razgovora mobilnim telefonima bilo loše za taj sektor.

Dinkić najavljuje partijsko kroćenje lokalnih funkcionera. Objasniće im se kakva je situacija, a ko se suprotstavi, nema mu mesta u vladajućim partijama. Partijska država tako zamenjuje socijalni pakt... Cvetković kaže da su mere usaglašene u vladajućoj koaliciji.

To diktiranje štednje odozgo nije usamljen slučaj. I ruski premijer Putin je ovih dana krotio razne ambicije kada je šestog aprila deputate Dume podsetio da je dobrim namerama popločan put u pakao. Svi bi, kaže, želeli da se pokažu "dobrim". Odbio je zahtev komunista da smeni ministra finansija, rekavši da svako mora da prođe svoj put.

DEBATUJE: Rok za to da srpska vlada dostavi svoj novi predlog antikriznih mera, ističe formalno prema MMF-u, a u suštini prema društvu "u čekanju". Pored teške računske operacije na vladinu glavu padalo je sve više kritika i zbog toga što se ne oglašava nekim "nju dilom". Jedan novinski naslov je glasio: "Kriza napreduje, a Vlada debatuje" (Slobodan Vučetić).

Kritičke strelice su letele prema vladi zbog toga što su u jesen 2008. njeni ministri prognozirali da će svetska kriza čak biti stimulativna, jer će jedan broj, pre svega evropskih firmi preusmeriti svoje investicije u Srbiju zbog nižih troškova proizvodnje. To se, naravno, nije dogodilo, već se, naprotiv, deo novca stranih banaka sa sedištem u Srbiji odlio u fondove njihovih matičnih banaka. Pretpostavke da će realizacija posla s Fijatom in vivo pokazati prednosti Srbije zbog njenog trgovinskog ugovora s Rusijom istopio je ruski ministar za vanredne situacije Šojgu rekavši da taj izgovor ne može predstavljati "tunel" za izvoz zapadane robe preko Srbije i da ugovor može obuhvatiti samo robu s visokim stepenom prerade u samoj Srbiji.

Da li će se ta serija pogrešnih očekivanja pretvoriti u političku oluju nije samo srpsko pitanje.

Od 20 šefova država 17 je u London došlo pošto je kod kuće preduzelo neke podsticajne ili protekcionističke mere. Mnogo njih je imalo političke probleme kod kuće i oni su govoreći o spasavanju svetske ekonomije zapravo mislili na to kako da spasu sebe. Izbore očekuju Indonezija, Indija, Južna Afrika, Meksiko, Nemačka, Japan, i Argentina, a Britanac Gordon Braun naročito pažljivo gleda na "zadnji uski prozor". Ove godine tri premijera – u Litvaniji, na Islandu, i u Mađarskoj – platili su cenu. Lideri u Češkoj i Bugarskoj peku se kao rakovi na žaru. Na bugarskoj političkoj sceni ultranacionalistička stranka Ataka (Napad) okuplja gubitnike tranzicije i usmerava ih protiv Turaka i Roma. Kohezija Evropske unije je dovedena u pitanje zbog neslaganja kako oko fiskalnih antikriznih planova tako i oko s energijom povezane "ostpolitike". Evropski parlamentarni izbori će u junu možda doneti iznenađenja.

Evropski eksperti predviđaju nove izborne šokove kasnije tokom godine, s tim što su u istočnoj Evropi obnovljeni izborni rizici. Oni očekuju više populizma i više demonstracija, ali su uzdržani oko prognoze da li kriza donosi i političku kaznu. Neke agencije predviđaju u mnogim zemljama talase socijalnih nemira.

ALIBI: Kriza je još uvek alibi za srpsku vladu, kojoj objektivno manja opasnost preti od opozicije, a veća iz sopstvenih redova, odnosno iz redova onih koji imaju ili vlast ili moć. Istraživanja javnog mnjenja ne pokazuju neko značajnije pomeranje javnog raspoloženja.

Nekoliko meseci traje napetost niskog intenziteta između vlade, poslodavaca i sindikata. Na sednici Socijalno-ekonomskog saveta, koji čine predstavnici države, poslodavaca i sindikata, prošle jeseni izbio je sukob oko primene Opšteg kolektivnog ugovora, koji su proletos (29. aprila) potpisali predstavnici Vlade, Unije poslodavaca i sindikata. Socijalno-ekonomski savet, zvanično formiran 28. marta 2005. godine, trebalo je, inače, da bude ključno mesto socijalnog dijaloga, ali on je do sada bio samo formalan. Čini ga po šest predstavnika Vlade, šest predstavnika sindikata i šest predstavnika poslodavaca. Unija poslodavaca je napustila dogovor pošto sindikati nisu pristali da Kolektivni ugovor bude zamrznut. Reagovali su zapravo na poskupljenja 1. januara 2009. godine, grejanja za 36, telefoniranja za 33, mesa i prerađevina od mesa za deset odsto. Vlada (Ljajić) daje na znanje da se u Srbiji 255.000 ljudi suočava sa siromaštvom i da će im pružiti pomoć.

Vladi je zamerano da od Sindikata traži da se odrekne finansijskih zahteva sadržanih u Opštem kolektivnom ugovoru, pravdajući to smanjenjem inflacije, a da istovremeno ne reaguje na poskupljenja. Neke partije (naprednjaci) su predlagale i staru meru – "zamrzavanje". Tema je kratko bila predmet partijskih nadgornjavanja, a onda se prešlo na nešto drugo. Na primer, gde će ko da sedi u Domu Narodne skupštine.

Čule su se i za našu tranziciju karakteristične osude radnika i sindikata za nespremnost za "stezanje kaiša" u uslovima rastuće krize, kada se od njih očekuje da se odreknu dela plate koja je mizerna (ili je uopšte nema).

Kad su tripartitni pregovori u pitanju, najaktivniji su zapravo sindikati zaposlenih kod države, sindikati zdravstvenih radnika, učitelja itd. Mediji su i prethodnih dana najavljivali da bi mere trebalo da obuhvate smanjenje plata u državnoj upravi, kao i povećanje pojedinih akciza, što je u jednoj od svojih izjava pre objavljivanja delimično potvrdio i ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić. Jedan susret ministarke Dragutinović sa sindikalcima iz državne uprave pokazuje kako su oni škrgutali zubima. Ona je stanje opisivala kao stalno promenljivu oluju.

Kod privatnika sindikati zapravo pokazuju slabe znake života. Četrdeset radnika fabrike kože Partizan prekinulo je u petak štrajk glađu započet u ponedeljak. Ovu odluku doneli su nakon posete i razgovora sa ministrom za rad i socijalnu politiku Rasimom Ljajićem, koji je radnicima obećao da će inicirati ubrzanje pregovora sa većinskim vlasnikom i predložio prekid štrajka što su oni u petak i prihvatili. Pre toga iznervirao ih je novi vlasnik, koji je, kad su zapretili da neće da uzimaju ni vodu, ponudio da pregovori počnu sledećeg utorka...

Predstavnici Saveza Samostalnih sindikata Srbije, Udruženih sindikata Nezavisnost i Asocijacije nezavisnih i samostalnih sindikata su čak pripretili da bi mogli da organizuju i generalni štrajk ako vlada ne reaguje na krizu na pravi način i ne prestane da luta. Za kraj meseca oni su najavili da će održati protest, ali teško da će to biti nešto ozbiljno.

Kako je u "Republici" nedavno pisao sociolog Nebojša Popov, koji godinama proučava društvene sukobe, u sadašnjim okolnostima su krajnje skučene mogućnosti da "zaživi" dijalog vlasti, poslodavaca i sindikata. Nekadašnji snishodljiv odnos prema moćnicima kompartije, zamenila je poslušnost prema novim partijskim vođama, a naročito prema novim "gazdama", a figura "strateškog partnera" nalikuje magijskom čarobnjaku ili verskom čudotvorcu. Popov konstatuje kako su, na primer, zakonitost privatizacione procedure i ugovore najviše štitili oštećeni radnici, u prvom redu radnici akcionari. Ali, oni nisu nailazili na razumevanje, ne samo kod vlasti i novih vlasnika, nego ni kod sindikalnih vođa i drugih grupa radnika, već prema staroj poslovici "neka svako kuka na svom grobu".

ARBITRAŽA: Moglo bi se reći da je do sada u suštini negovano svojevrsno neevropsko ponašanje naših Evropejaca. Ovde se zaboravlja koliko je sindikalno delovanje u Evropi snažno. To se prošlih nedelja moglo videti, na primer, u Parizu. Zajedničku ekonomsku snagu zemalja Evropske unije čine i neka zajednička socijalna pravila koja se primenjuju na sve Evropljane. Pozicija sindikata u Evropi je, inače, mnogo snažnija nego na drugim kontinentima zbog jedinstva evropske ekonomije i zbog nasleđa.

Država je potrebna da sačini neka pravila igre, zakon o radu, o zdravstvenoj zaštiti, penzionom sistemu i sl. Država je ovde ideološki stajala na strani biznismena i više priželjkivanih strateških partnera, a manje na strani zaposlenih koji su malo, malo pa "višak tranzicije".

Odnos između poslodavca i sindikata ne bi trebalo da se svede samo na zaključivanje kolektivnog ugovora jednom godišnje, na primer, nego treba da postoji struktura odnosa između sindikata i poslodavca na bazi zajedničkih interesa. Po toj, možda utopističkoj formuli, poslodavac ima interes da radnik bude zadovoljan jer će u tom slučaju bolje i više raditi što će kao posledicu imati veću produktivnost i veći profit što je njegov glavni cilj, a radnik ima interes da ostvari dobre zarade. Radnik bi trebalo da bude zainteresovan za to da poslodavac ostvaruje veći profit jer će u tom slučaju i on više zarađivati.

Ponekad je uz solidarnost zaposlenih lakše spasti firmu. "Prinudni odmori" (kako se verovalo naš krizni apsurdni pronalazak pod sankcijama) za automobilske radnike tokom prošle godine pojavljivali su se često u vestima. Ovih dana iz Nemačke dolazi vest o jednom vlasniku srednjeg preduzeća koji poziva zaposlene da se dogovore o tome ko će kada pauzirati dve nedelje. Kod nas su se pojavljivale ideje o eventualnom skraćivanju radne nedelje, i slično.

Nekakvog ubeđivanja i odobrovoljavanja je bilo kad je na početku godine iz ponašanja nekih privatnika moglo da se nasluti da će iskoristiti krizu da otpuste zaposlene.

Nešto kasnije, kad je bilo reči o oporezivanju zarada, glas javnosti se pomerio ka odbrani sadašnjeg nivoa zarada. Javnost je postala jako osetljiva na visoke plate direktora javnih preduzeća, pa je vlada na svom sajtu dan pre obznanjivanja mera objavila plate direktora javnih preduzeća, kako bi izvršila moralni pritisak da se one smanje, što svakako spada u mere za stvaranje povoljne političke klime. Javnost na te plate reaguje slično kao javnost u Americi na bonuse koje su dobili menadžeri posrnulih banaka.

TUMARANJE: Rasprava o antikriznim merama, povezuje se sa aranžmanom sa MMF-om i Vlada Srbije je prethodnih nedelja intenzivno tumarala tražeći gde bi uštedela sto milijardi dinara kako bi odobrovoljila MMF da pusti Srbiji odobren stend baj aranžman od tri milijarde dolara. Simbioza "divljeg kapitalizma" i "haotičnog pluralizma" (Nebojša Popov) tako je dobila još jedan čin.

Vlada je razgovarala s ekonomistima, malo sa sindikatima, malo s preduzetnicima (Kopaonik), a valjda je bilo i nekih sadržajnijih kontakata, jer slom velikih može da proizvede veliki haos. Obamina administracija nije tek tako pribegla trošenju hiljada milijardi za spas posrnulih džinova. U Kremlju se, kako piše štampa, mogu sresti oligarsi kako prose po koju milijardu.

Bilo je špekulacija da će vlada na kraju povećati porez na dodatu vrednost, mada su iz vlade dolazile tvrdnje da će se ona za to odlučiti samo ako mora, dok su privrednici kukali na skupu državu. Vlada tvrdi da je žrtvovala interese administracije. Naglašava se da je povećan stimulativni kreditni privredni paket (da država finansira polovinu kamata). Dinkić je precizirao da je planom predviđeno da država godinu dana finansira plate i doprinose za 10.000 pripravnika, koji bi se zaposlili u privatnim firmama, i da izdvoji 1,2 milijarde dinara za javne radove. Na pretpostavku da bi vlada mogla da odustane od jedne velike investicije, kao što je deo Koridora 10, guverner Jelašić je ocenio da ako Srbija ne investira u infrastrukturne projekte, pad bruto domaćeg proizvoda od dva odsto bi mogao "izgledati jako optimistično". S druge strane, čula su se upozorenja da je zaustavljanje investicija najgora opcija, jer kad se radi autoput, to pokreće bar 13 industrijskih grana.

Mada je predsednik Republike najavljivao objediniteljsku ulogu i preuzimanje odgovornosti, pozivao na jedinstvo, u Srbiji nije došlo do dovoljno konkretnog i dovoljno širokog socijalnog dijaloga koji bi svakoga motivisao i svakoga moralno obavezao. Da bi se to ostvarilo Ruzvelt je prve nedelje svog mandata posvetio mobilisanju javnosti. To je pogrešno povezano s marketingom.

Jedan od principa savremenog novinarstva je Lipmanovo pravilo da se javni poslovi ne mogu voditi pomoću štampe, jer je suština štampe preuveličavanje i dramatizacija, već javni poslovi moraju da budu vođeni na osnovu racija i moralnog načela. Američki predsednik Obama proučavao je to iskustvo. Nije jasno da li je uočio osnovu stvar, da je Ruzvelt u rukama imao "nju dil", a da je ostalo farsa. Naši Ruzvelti? Da li je dovoljna uteha što ni kompromis G20 ne izgleda kao spas sveta?

Zapravo, osnovno pitanje nije da li je Vlada tom operacijom stvarno "našla" nedostajuću milijardu dolara ili će to naći pri lansiranju sledećeg antikriznog paketa. Osnovno pitanje je da li Srbija ima rešenje za izlaz iz krize i da li se on može naći na osnovu vladajućih pretpostavki o "kraju istorije".

Sve u svemu, ovde se ne naslućuje da će kriza proizvesti socijalne konfrontacije, pa da zbog toga vlada mora da isposluje socijalni pakt da bi kupila socijalni mir. Ne očekuje se ni izborni šok. Srbiji, čini se, preti veća neizvesnost – da se nastavi s flegmatičnim gledanjem na krizu, da ne počne da ozbiljnije traži upotrebljive resurse, da se elita oslanja na fraze o ciljevima koje će u budućnosti realizovati treća, četvrta, naredna vlada, da ne mobiliše unutrašnje rezerve, da se izlaz iz krize traži pomoću improvizacija i marketinga čemu je sklona naša politička elita, za koju bi trebalo sumnjati da li je dorasla težini trenutka.


 


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Pitanje je da li Srbija ima rešenje za izlaz iz krize i da li se on može naći na osnovu vladajućih pretpostavki o "kraju istorije"

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net