London, avgusta '92. >

Gorki plodovi

Premijer Milan Panić zadužen je da pokaže dobru volju i svakome obeća sve što mu zatraži. U pismu Savetu bezbednosti ponudio je sve što bi se od Srbije moglo zahtevati, čak i poštovanje "Titovih granica", što je termin koji najdublje vređa srpski nacionalizam i koji nije slučajno izabran

Šta će biti na konferenciji u Londonu koja počinje iduće srede, ili nešto kasnije, ili nikad? Prva zagonetka je ko će biti u avionu koji će uzleteti s beogradskog aerodroma, pošto osoblje prethodno skine paučinu s pokretnog stepeništa i pobere korov s piste? Književnik Dobrica Ćosić i biznismen Milan Panić, ili predsednik i premijer "Jugoslavije"? Sa Miloševićem i Bulatovićem ili bez njih? Verujem da bi i sam Milošević radije ostao kod kuće, da ne smeta prvoj dvojici, mada mu možda ipak malo ide na živce kada sluša kako ga živog sahranjuju. Ali, on u Londonu nema šta lepo čuti, a svakako će biti veoma prisutan svojim delom, koje je, zapravo, glavna tema Konferencije.

Spor oko sastava beogradske ekipe, koji bi mogao osujetiti londonsku priredbu, nije formalan i ne potiče samo otuda što svet, a i ostale bivše jugoslovenske republike, ne priznaju Ćosićevu SRJ. Međunarodna porota spremila se bar da izrekne presudu, makar je niko ne mogao izvršiti, ali šta da se radi ako je prvooptuženi odsutan? Svi osećaju da bi bila velika podvala kada bi se umesto Miloševića pojavila druga dvojica od kojih je jedan nevin, a drugom se krivica ne može dokazati. Osim toga, sasvim je neizvesno da li su oni njega trajno i stvarno zamenili, kao što tvrde, ili će se pokazati da su priče o njegovom povlačenju veoma preuranjene.

Milošević je u svakom slučaju čovek koji voli da ima zaklon i alibi, ma koliko formalan i providan. Kao što je uporno odricao svaku umešanost u rat u Hrvatskoj, podmećući sve armiji, kao što je prao ruke od Bosne, tako i sada istura Ćosića i Panića da pred svetom brane njegov ratni bilans. Ako i bude prinuđen da se pojavi u Londonu, on će gledati da se drži povučeno i skromno.

Premijer Milan Panić zadužen je da pokaže dobru volju i svakome obeća sve što mu zatraži. U pismu Savetu bezbednosti ponudio je sve što bi se od Srbije moglo zahtevati, čak i poštovanje "Titovih granica", što je termin koji najdublje vređa srpski nacionalizam i koji nije slučajno izabran. Štaviše, Panić je potom dodao da bi sve izbeglice trebalo da se vrate kućama, što bi značilo poništavanje svega što su postigli Karadžić i general Mladić. Panić je, možda, mislio ozbiljno, ali takvu nameru bi odbacili ili sabotirali svi srpski lideri i u Bosni i u Beogradu, uključujući veći deo opozicije. A i same žrtve etničkog čišćenja teško bi pristale da se vrate bez ozbiljnih međunarodnih garancija.

Treba očekivati da će sa srpske strane svi pozvani ipak stići u London, pošto ova konferencija pada u najpovoljnijem trenutku po srpsku stvar, onako kako je oni shvataju. Posao u Bosni uglavnom je obavljen: zemlje ima čak i viška, i to prilično očišćene od nekrsta. Centralna tema konferencije morala bi biti vezana za priznavanje, odnosno odbacivanje svršenog čina; za problem etničkog čišćenja više nego za bilo kakvo razgraničenje. Osvojene teritorije uvek se mogu vratiti, ali s ljudima ide teže. A u Bosni ne može ni biti valjanog razgraničenja bez takozvane razmene stanovništva i to je jedino na čemu će srpski predstavnici u Londonu insistirati, uz diskretno razumevanje s hrvatske strane.

Svetska diplomatija to neće smeti da prihvati, najpre zbog vlastitog javnog mnjenja, a možda i zbog nečije političke mudrosti i dalekovidosti. S jedne strane Muslimani bi se neizbežno pretvorili u očajničke osvetnike i teroriste, što znači da nema stabilnog mira. A pored toga, u Evropi i po svetu ima još mnogo raznih kandidata za Miloševića koji jedva čekaju da vide kako međunarodna zajednica prihvata svršen čin.

Niko, dakle, neće odobriti rezultate rata i pogroma, ali ko je u stanju da u Bosni sve ponovo vrati na svoje mesto? Za ono što je, barem u početku, hteo Alija Izetbegović i čemu su se nadali mnogi Bosanci, sada je, po svoj prilici, prekasno, ili će tako biti dok se svetske sile dogovore šta da preduzmu. Bosna kao zajednička država je praktično uništena i to srpskoj pregovaračkoj poziciji u Londonu daje snažne argumente, bez obzira na moralnu inferiornost.

U svemu ovome najneobičniji je položaj u kojem se našao Dobrica Ćosić koji će se na Konferenciji pogađati oko nečega što je stečeno zločinom. Ovaj ljubitelj moralističke retorike nastojaće da ubere plodove Miloševićevog rata, ne obazirući se na najtežu moralnu hipoteku u istoriji svog naroda. Kao da je postao akter vlastitih romana, Ćosić sada pokušava da ispravi ono što srpski nacionalisti smatraju greškom Nikole Pašića, naime da umesto Jugoslavije sklopi Veliku Srbiju.

S uverenjem u značaj i veličinu ovog trenutka, Dobrica Ćosić pripremio se da stenje pod teretom istorijske i sudbinske odgovornosti. Okuplja sve političke stranke da ih patetično upozori kako je došlo do — sad ili nikad. Poziva akademike i intelektualce da mu kažu šta misle, stvarajući utisak da se upravo sabrala sva srpska pamet i držeći se kao neko ko će biti na visini ogromnog zadatka. Samo u Londonu bi moglo ispasti da je književnik zaplovio previsoko, da je suviše podigao ton i da njegov sudbinsko-istorijski jezik promašuje i ostavlja ravnodušnim svetsku diplomatiju neprijemčivu na metafore.

Ova konferencija opisuje se kao poslednja šansa za Srbiju, što je možda istina, mada smo već potrošili mnoge poslednje šanse. Ovoga puta treba da se okupi suviše mnogo važnih ljudi, da bi sve moglo da ostane neobavezno, a pored toga već postoji odluka Saveta bezbednosti o vojnoj akciji. Ćosić tvrdi da ne zna još ništa ni o dnevnom redu, a kamoli o nekim pripremljenim materijalima, ali tamo će mu svakako biti ponuđeno na potpis nešto čime se obavezuje ne samo na odricanje od novih teritorija nego na aktivno delovanje u pravcu obeshrabrivanja Karadžića. Ćosić verovatno to očekuje i pokušaće da u zamenu dobije neki oblik priznanja SRJ, pa zato i podvlači da je pitanje kontinuiteta Jugoslavije ključno.

Što se tiče rata, konferencija bi ga mogla čak i podstaći, jer u Bosni ima barem trista lokalnih harambaša za koje je pitanje časti da pokažu kako im niko ništa ne može i kako na svom terenu samo oni odlučuju o životu i smrti. Takvih sada, bez sumnje, ima na svim stranama, ali svet će i dalje biti posebno osetljiv na Srbe, pošto je njima upisana odgovornost za početak, za brutalno razaranje Sarajeva i za etnička čišćenja. To znači da će Srbija, odnosno SRJ, ostati na režimu sankcija sve dok se ti bombaši ne preobraze u pastire, ili dok srpski vođi ne priznaju da nad njima nemaju vlasti i stave ih van zakona.

Ali Srbija se priprema za mogućnost neuspeha u Londonu, za slučaj da zahtevi sveta budu preteški, da isprovociraju osećanje nacionalnog ponosa i da rezultat bude pojačanje sankcija. Sam Dobrica Ćosić, u knjizi koja upravo izlazi, kaže: "Uvideti i imenovati preimućstva civilizacijske zaostalosti, a ona postoje, osobito u sferi ekonomije i urbanizacije. Ona su naš početni intelektualni kapital." Ova misao nije dalje razrađena, ali nije se mogla izreći slučajno i usput. Ostareli Ćosić se, valjda, setno priseća detinjstva u Velikoj Drenovi i pomišlja kako bi lepo bilo da Srbija ponovo postane onakva kakva mu je tada izgledala.

Kako se stvari razvijaju, ta perspektiva postaje realna i ne treba se iznenaditi ako uskoro dobijemo celu jednu anticivilizacijsku ideologiju u kojoj će zaostalost postati vrhunski ideal. Gradovi, trgovina, novac, mašine, bili bi prikazani kao nepotrebni, štetni, neprirodni i bezbožni. Svet koji sankcijama namerava da kazni i slomi Srbiju otkrio bi, ne bez iznenađenja, da je ona zapravo nepobediva. Sve čime joj se preti, ona će sama izabrati kao nešto najlepše, što najbolje izražava svu izvornost i čistotu ovog naroda kojeg kvari i na greh navodi sve što je savršenije od motike.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net