Vreme 85 - Radoman Božović, izvršilac >

Muke sa formatom

Uz medijsku podršku i pomoć raznih stručnjaka, premijer je, međutim, prvo pokušao da smiri javnost i dočara sva moguća vađenja i rezervne izlaze u situaciji kada se već zemnja našla izložena tolikim nepravdama. Nametnuto je pitanje kako preživeti sankcije, kao da je reč o elementarnoj nepogodi, a one su uvedene da bi nas navele na pitanje: zašto? Zbog koga?

Šta ćemo sad? Imali smo predsednika koji je sve Srbe hteo u jednu državu, a sada na celom svetu za njega samog nema mesta gde bi se mogao skloniti. Ko će sada stvarno da se pobrine za Srbe? U Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini i u samoj Srbiji? Njima je bilo rečeno da ne mogu da žive s drugima; bilo im je obećano da to više neće morati; sve je učinjeno da to postane nemoguće; proizvedena je neviđena količina mržnje, počinjeni su teški zločini u ime srpstva, a na kraju su uglavnom ostali tamo gde su bili. Uveravali su ih da im je ceo svet neprijatenj, a sada će otkriti da im upravo iz tog sveta može doći jedina zaštita od osvete drugih i od terora sopstvene vlasti.

Prošle nedenje Slobodan Milošević propustio je poslednju priliku da se povuče uz neki minimum dostojanstva. Trebalo je samo da od Izborne komisije poruči rezultat ispod, a ne preko 50 odsto odziva birača, i da zatim izjavi da mu, u takvoj situaciji, savest nalaže da se zahvali narodu na dosadašnjem poverenju. Možda bi još stigao da uhvati neki avion za Kipar. Umesto toga on je rešio da s narodom ostane do kraja. Štaviše tim izborima Srbija je postala saučesnik režima koji, pod zastrašujućom međunarodnom blokadom, istura narod ispred sebe, pozivajući se na ishod izbora.

Milošević celom svetu poručuje da se do njega može doći samo preko naroda mrtvog. Tvrdi da je narod sam tako odlučio, slobodnom vonjom, pri čistoj svesti i pod punom odgovornošću. Istovremeno, kao mali znak pažnje prema Srbiji, pristaje na sve zahteve Rezolucije Saveta bezbednosti. Više ne poznaje ni Radovana Karadžića ni generala Mladića. Izjavnjuje da nikada nije ni želeo Veliku Srbiju, da ni s kim nije ratovao, da je uvek hteo jedino mir i prosperitet. Kada ga je engleski novinar upitao da li bi se povukao ako bi to doprinelo otklanjanju sankcija, pomislio sam da će reći kako on nikad nije ni bio predsednik Srbije. Na kraju će pokušati da objasni kako on ne poznaje Slobodana Miloševića.

Izveštaj Generalnog sekretara UN dočekan je medijskim ovacijama, kao krunski dokaz probijanja istine o Srbiji. Odmah su počele da se pletu priče o novoj zaveri i traže odgovori na pitanje ko je bio sakrio taj izveštaj iz kojeg se, navodno, vidi da su sankcije nepravedne. Društvo srpsko-koptskog prijatenjstva samo što nije osnovano, a beogradski matičari možda će uočiti da kod novorođenčadi ime Butros ugrožava popularnost Nemanje i Uroša.

Reč je, međutim, samo o tome da je ovaj izveštaj konstatovao i odgovornost Hrvatske za rat u Bosni. Tuđman će svakako doći na red, ali Miloševiću je data prednost zbog svega što je uradio pre nego što se distancirao od Karadžića i Mladića. Sada, naravno, ratuju svi, i u tom smislu sankcije prema Srbiji zaista neće mnogo pomoći. One su motivisane ratom i razaranjem Sarajeva, ali su usmerene ka Miloševiću lično, ne samo kao kazna za minuli rad nego i kao prevencija, pošto bi inače mogao otkriti još mnoga mesta zgodna za bombardovanje.

U Beogradu se, izgleda, shvatilo da će doći do sankcija tek nekoliko sati pre odluke, pa su krenula pisma i poruke na sve strane, ali već sutradan su uklonjeni svi tragovi panike i stvar je predstavnjena kao nešto gotovo normalno. Malo smo stavnjeni van zakona, ali to će proći; privreda će stati, ali bar će se radnici malo odmoriti; nema benzina, ali biće konja i bicikala. Obrazlaganje ovog prestrukturiranja ekonomije na proizvodnju ničega palo je u deo Radomanu Božoviću, kao izvršiocu Miloševićeve poslednje političke vonje.

Mnogi smatraju da je Božović Miloševićev izbor po srodnosti, jer još više od njega oličava drčnost kao važnu nacionalnu crtu. (Verujem da zaslužuje čestitke svako ko ovu reč dobro prevede na neki strani jezik.) Oni koji vole da traže objašnjenja u mentalitetu modža bi kroz tu osobinu mogli da posmatraju prirodu sadašnjeg režima u Srbiji. Božovićev gard s podignutom bradom izgleda smešno svakom ko ne shvata koliko je teško gledati odozgo na svet koji je viši od vas. Drčnost je, naime, nemirenje sa sopstvenim formatom, što je u Srbiji formulisano kao prioritetni državni problem.

Zato mi se učinilo, slušajući jednu Božovićevu konferenciju za štampu, da će ove sankcije ipak brzo dovesti do nekog rezultata. On je, naime, u jednom trenutku rekao da se nada kako međunarodnoj zajednici vanjda nije cinj da proverava koliko jedna mala zemnja može da izdrži pod blokadom. Bilo da je mislio na Srbiju ili "Jugoslaviju", pridev "mala" novost je u ovdašnjem rečniku. Do sada se samo računalo ko je sve u Evropi manji, po bilo kojem merilu, a verovalo se da će država još da raste, kada Karadžić dovrši posao. I ako Božović najzad samosažanjivo priznaje da je mala, makar neiskreno i pod pritiskom, to treba ceniti, jer drčnost najteže izgovara takve stvari.

Uz medijsku podršku i pomoć raznih stručnjaka, premijer je, međutim, prvo pokušao da smiri javnost i dočara sva moguća vađenja i rezervne izlaze u situaciji kada se već zemnja našla izložena tolikim nepravdama. Nametnuto je pitanje kako preživeti sankcije, kao da je reč o elementarnoj nepogodi, a one su uvedene da bi nas navele na pitanje: zašto? Zbog koga? Orijentacija na trpnjenje i preživnjavanje ne vodi ukidanju sankcija nego kineskom socijalizmu. S druge strane, između ovdašnjeg naroda i svetske presude isprečio se režim kojem bi se morala otkazati poslušnost. To znači da se narod gura ka pobuni, a režim ka teroru.

Milošević je praktično prebrinuo sve brige koje muče nekoga ko želi da vlada demokratski. On više ne mora da se trudi da se dopadne bilo kome. Crkva mu se usprotivila, napušta ga Akademija, narod pada u očajanje, a uskoro će mu otkazati i veći deo lojalnih medija. Preostaje mu samo da pripazi na vojsku i policiju, da ima da sve što ištu, pa dok bude trajalo. On se možda još nije konačno odlučio, još pokušava da zamajava ostatak sveta kao što je to do sada radio, ali čim se uveri da od toga nema vajde, posegnuće za oružjem i u Srbiji ako bude potrebno.

Šta god da uradi, ovaj režim je svakako dospeo do kraja. Svi se pitaju samo kako li će izgledati završni prizor. Oni sa slabijim živcima izašli su pre kraja ovog horora, a ostali su oni koji nemaju kud i koji čekaju kraj s nadom da će biti dostojan svih dosadašnjih muka i šokova. Poneko krvoločno merka bandere na Terazijama, uzdajući se u tradiciju po kojoj se vlast u Srbiji ne razdvaja od života. Verujem da će opoziciji i narodnim protestima pripasti manja ili nikakva uloga i da će se negde u Miloševićevoj okolini najzad sklopiti neki sporazum na njegovu štetu. Rušiće ga "grupa patriotskih oficira" ili nešto tome nalik, ali vlast ne može ostati u njihovim rukama. Naslednik bi, naime, morao da ima blagoslov patrijarha ili Dobrice Ćosića, pošto u Srbiji vlada seoski red u kojem žandar ne može opstati ako su pop i učitenj protiv njega.

Pitanje ko bi mogao da zameni Miloševića i opšti utisak da nema zadovonjavajućeg odgovora verovatno su pomogli produženju života ovog režima. Kao da niko nije primetio da je svakim danom svaki mogući odgovor postajao sve danji i slabiji. Ko je zamenio maršala Tita? Niko. Isti odgovor vredi i za Miloševića, samo što će iza njega nered u Srbiji biti mnogo veći nego u Jugoslaviji posle Tita. Pitanje i odgovor o nasleđu zbunjuje samo one koji veruju da bi Srbija ponovo morala dobiti nekoga pred kojim se svakome tresu gaće.

U svakom slučaju mali su izgledi da će neku šansu dočekati oni koji su protiv Miloševića bili od samog početka, jer bi suviše mnogo uticajnih njudi moralo da prizna suviše krupan promašaj. Morala bi se preduzeti velika orvelovska operacija brisanja i ponovnog pisanja istorije i sećanja na zbivanja poslednjih godina, inače bi mnoge lepe karijere bile dovedene u pitanje. Priliku će dobiti oni najlukaviji, koji su se od Miloševića juče rastali, tako da će ostati utisak da je sve bilo u redu do poslednjeg trenutka. Proslaviće se obaranje bonjševizma, ali se poraz nacionalnog projekta nikada neće iskreno priznati. Ako, dakle, izbegne građanski rat, Srbija će postati mironjubiva, ali konzervativna i staromodna, kao i ostali postkomunistički baksuzi u Istočnoj Evropi. U takvom ambijentu i Radoman Božović divno bi se snašao, ali predugo je ostao uz vođu.

Zamena za njega lako će se naći.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net