Portret savremenika – Ivica Dačić, drugi put >

Od lipe do Evrope

Uzevši stranku u ruke posle teških i potmulih kadrovskih sukoba kroz koje se provukao svojim lukavstvom i političkim talentom, Ivica Dačić našao se pred teškim zadatkom. Trebalo je – na duži rok – prekoračiti taj vremenski, generacijski jaz između penzionera-slobista i onih mlađih birača koje treba privući

Ivica Dačić je – kako izgleda – na putu da postigne ono što se u jednom trenutku činilo kao skoro nemoguće: da svoju stranku, Socijalističku partiju Srbije, reformiše, očisti putem "diferencijacije", kako su to oni nekada zvali i povede putem izlečenja. Jeste da je u tom teškom i neizvesnom – povremeno i bolnom – poslu imao i pomoć Demokratske stranke, ali ta činjenica sama po sebi ne bi bila dovoljna za uspeh. A uspeh je nadohvat ruke.

Nije to malo dostignuće, kad čovek razmisli. Setimo se samo sloma Miloševićevog režima u prevratu od Petog oktobra i prateće sramote. Setimo se samo šta je Milošević od svoje stranke napravio posle transsupstancijacije Saveza komunista Srbije u Socijalističku partiju Srbije. Veliki Upropastitelj imao je tada potpunu podršku; i nož i kolač. Ima ih koji mogu da zamisle kako su se socijalisti osećali posle prevrata, ali oni sami – socijalisti to jest – o tome nerado govore. Dilema je, međutim, bila tu, tvrdoglava i neizbežna: reformisati se ili otići ravno u "ropotarnicu povijesti", u političku furdu, jednom reči. Nije im bilo nimalo lako; pogotovo za živog Slobodana koji se za ostatke svoje harizme držao zubima i noktima. Ona nesrećna troglava Vlada Srbije posle Petog oktobra olakšala im je da se pregrupišu i okupe oko ideje "izdaje" i parole o "marionetskoj vlasti"; da su bili nešto mlađi i luđi, možda bi i u šumu otišli (bilo je i takvih ideja u onom cirkusu). Deset krvavih godina (kako je to neko nazvao u jednom žestokom anonimnom pamfletu iz 1999, za koji Saša Tijanić s pravom tvrdi da ga nije on pisao) zbilo je Miloševićeve pristalice u veoma čvrstu zajednicu po crti podeljene krivice; mitgegangen, mitgefangen, mitbehangen, što kažu Nemci: zajedno išli, zajedno uhvaćeni, zajedno obešeni. Prvo su uvukli glavu u ramena, pokrili se ušima i zažmurili – dok ne prođe; onda su se osvrnuli, videli da i nije tako strašno i ispuzali ispod kamenja. Zahvaljujući Vojislavu Koštunici, njegovom gađenju nad "revolucionarnim metodama" i njegovoj politici "kontinuiteta", propuštena je prilika da se sa rasvetljavanjem zločina počne odmah, dok su tragovi još nedirnuti, a počinioci zbunjeni, uplašeni i spremni na saradnju. Da je Radomira Markovića uhapsilo odmah, sve bi to drugačije išlo, ali to je sada davno prošlo vreme. Osim toga, inercija Miloševićeve temeljito hipnotisane glasačke mase bila je ogromna.

U decembarskim izborima 2000. SPS se, dakle, iz svih tih razloga još i dobro provukao. Ali ne dovoljno dobro da bi sprečio hapšenje i slanje u Hag Slobodana Miloševića. Tada, krajem tog marta meseca 2001. u Užičkoj se ulici videlo da njihova stvar ne stoji najbolje: tih trista-četiristo postarijih građana i građanki, svoj svojoj žestokoj energiji uprkos, bilo je premalo za ozbiljno ulično prisustvo. A u Srbiji bez ozbiljnog uličnog prisustva nema političke moći. Kad je Slobodan iz naših života odleteo u helikopteru, kao što je u njih i doleteo 1989. na Gazimestanu, to je prošlo glatkije nego što je bilo ko očekivao.

Stranci je tada postalo jasno da su ostali siročad; otvorena je ostavinska rasprava nad ne baš nekom ostavinskom masom: mnogo dugova, teška hipoteka i još teža udovica. Ima i gore od toga: članstvo je počelo da se "diferencira". Naime, mlađi i, kako da kažemo, pragmatičniji kadrovi počeli su da napuštaju brod odmah; ostatak stranke pokazao se kao prosečno prilično star, nedovoljno obrazovan i sa nižim prihodima; dakle slab u smislu političkog uticaja i težine.

Socijalistička partija Srbije našla se, dakle, pred jasnom dilemom, izraženom i kroz kadrovsku politiku, naravno. Ili će uz Markoviće, Miru i Mihajla, Vučelu i Šuvakovića; ili će s nekim ko namerava da vodi drugačiju politiku od samoubilačke. Drugačije rečeno: da li se osloniti na biračko telo koje je sve starije ili ekstremnije, ili rizikovati reformu, pa makar se odrekli i Slobodana Miloševića na kraju krajeva (što je već tada bilo logički neizbežno).

Tu dolazimo do lika i dela Ivice Dačića. Dovoljno mlad, dovoljno ambiciozan i dovoljno oprezan, već stigmatizovan po Miri i ostalim fundamentalistima kao "sumnjiv", dovoljno inteligentan i fleksibilan, on će se javiti kao prirodan izbor u tim nervoznim godinama teških odluka. Izbor se sveo na ono najelementarnije pitanje: hoće li stranka da preživi ili da se marginalizuje do ispod izbornog cenzusa zbog biološkog odliva birača i samoubilačkog ekstremizma fundamentalista?

Uzevši stranku u ruke posle teških i potmulih kadrovskih sukoba kroz koje se provukao svojim lukavstvom i političkim talentom, Ivica Dačić našao se pred teškim zadatkom. Trebalo je – na duži rok – prekoračiti taj vremenski, generacijski jaz između penzionera-slobista i onih mlađih birača koje treba privući. Da li će jedni umirati ili ići radikalima i Koštunici brže nego što ćemo one druge privući reformisanoj stranci? Knjigovodstveno gledano, jasna priča: odliv prema prilivu; jesmo li u minusu ili u plusu? Dačić je morao da smisli nešto jako pametno ne bi li se provukao kroz taj problem s pozitivnim saldom. Za to je, međutim, potreban protok vremena uz jačanje stranke; svaki vanredni izbori predstavljaju opasan rizik za otvaranja jaza: jedni su nam otišli, a drugi nam još nisu došli. Trebalo je učini nešto. Utom je Slobodan Milošević preminuo u Gospodinu, što je uveliko olakšalo dalju diferencijaciju. Ostao je Mrkonjić za pokazivanje i galamu, koliko da se ne kaže kako su pokojnika baš sasvim otpisali. Ostali su počeli da gledaju svoja posla i fundamentalisti su uskoro marginalizovani i gurnuti u medveđi zagrljaj radikala. Kroz aferu "kofer" provukao se kao pas kroz rosu, ali se provukao.

Provukavši se i u parlament na onim tamo izborima, Ivica Dačić ponudio je svoju manjinsku podršku premijeru Koštunici i njegovoj takvoj kakva je koaliciji sa Demokratskom strankom i ostalima. Sablažnjive ponude radikala Dačić je već tada pročitao na način racionalan i hladan: znao je šta mu spremaju, znao je šta mu onaj iz Haga misli, znao je da bi ga progutali kao zmija žabu. Bilo je važno da bude unutra, u vlasti, pa makar i kao puka glasačka podrška u Skupštini; samo polako, Ivica je stara čekalica.

Uskoro se ispostavilo da u bipolarnoj Srbiji male stranke imaju velike prilike. Posle mnogo domunđavanja i njuškanja procenjeno je da je Vojislavu Koštunici istekao rok trajanja, mada se to čulom njuha moglo osetiti još mnogo ranije; valjda im je bio zgodan da na njega obese kompletnu kosovsku fantaziju. Ivica opet ulazi u parlament, ali sada kao čovek s kojim se ima računati. Tu su i Čeda i Palma, naravno, ali nedovoljno.

Tada, u tih nekoliko nadasve nervoznih i zgusnutih prolećnih meseci, Ivica Dačić pokazao je šta zna. Mogli su Tadić i njegovi tog proleća da idu i na vanredne, ponovljene izbore sasvim bezbedno – svaljujući krivicu na Koštunicu i radikale i svi bi im bili poverovali. Štaviše, vanredni izbori bili bi zasigurno doprineli poželjnom ukrupnjavanju stranačke scene, pa bi bilo ono iz tamnog vilajeta: ko ide, kajaće se, ko ne ide, kajaće se, u verziji igrača preferansa. Neko je Tamo Gde Treba procenio da je ipak bolje zadovoljiti Ivicu Dačića i njegove poprilično zamašne ambicije.

Ovi naši temeljiti i savesni istoričari ispraviće nas ako grešimo, ali izgleda kao da je Ivica Dačić ušao u živahnu istoriju stranačkog života Srbije kao čovek koji je do sada uspeo da zgrabi najviše moći s najmanjim brojem glasova u Skupštini. Veći deo javnosti pobesneo je – svako iz svog razloga – čuvši za sastav Cvetkovićeve vlade. Radikali su vrisnuli "izdaja!", ali to oni uvek tako, mada ovoga puta sa iskrenim strahom koji će se uskoro pokazati kao opravdan; ono malo preostale demokratske i liberalne Srbije reklo je "da vam ne bude mnogo?"; ostatak je rekao "svaka čast, majstore".

Tako je Ivica Dačić postao em potpredsednik Vlade, em ministar unutrašnjih poslova, hvala lepo, em je ugurao u Vladu Mrku, Petra Škundrića i Žarka Obradovića, em je počeo da puni administraciju (mašala!) svojim kadrovima, sve dokle je moglo; kadrovski resursi SPS-a bili su skoro pa iscrpljeni. Pojavila su se davno zaboravljena i mrska imena; fali im još samo onaj Miloš Laban. Ono malo javnosti što još nije izlapelo pobesnelo je, ali ih je prošlo – kao što se i očekivalo, uostalom; takva su vremena, žao nam je jako. E, sad: kako je to Ivici uspelo i koji je uzrok toga razloga? Da li je "žuto preduzeće" bilo u baš tolikoj frci da su Ivici dali sve šta je hteo? Ili je tu bilo i malo dugoročnijeg i mudrijeg razmatranja, koliko god se to činilo neverovatnim za njih? Pre će nekako biti da je o ovom drugom reč, koliko god se to, ponavljamo, činilo malo verovatnim. Naime, hladna procena – za koju možda i u Demokratskoj stranci još ima šanse (Vuk Jeremić na stranu) – kaže da na srbijanskoj političkoj sceni ima mesta za jednu stranku koja će se uglaviti u levi centar, ispražnjen pomeranjem DS-a ka ekstremnom centru. Boris Tadić na vreme je Dačića počeo da gurka ka Socijalističkoj internacionali, koja je jako važno mesto. Ona nepotrebna deklaracija o pomirenju čak im nije naštetila previše. Uz malo sreće i malo novca, što kaže pesnik, Dačić i njegovi nastaviće da se oslobađaju Miloševića i njegove hipoteke. To oni rade mic po mic, pažljivo, oprezno i dovoljno sporo, kao da kuvaju onu poslovičnu žabu u tegli. Radikali i preostali slobistički fundamentalisti pakosno čekaju svaki plenum i kongres da vide hoće li biti Slobine slike i po svojim tabloidima vrište na "izdaju" i "strane obaveštajne službe". Tako je bilo i sa Šešeljevim bedževima: ko nosi, a ko ne nosi i zašto i šta to znači, pa vidimo kako se to završilo. Ivici Dačiću ne treba nikakav Dvadeseti kongres na kome će izigravati Nikitu Hruščova i raskrinkavati Slobino samodržavlje. On se uglavio u vlast i sada jako vodi računa da se istakne u službi. Slobina slika sada je već irelevantna: mogu i ne moraju da je izvešaju na narednom kongresu ili šta ih već čeka; partnerima u vlasti to je svejedno, a radikali, Vučela i Markovići (Mira i Mihajlo) mogu da im pljunu pod prozor pa da se klizaju. Ivici Dačiću sada preostaje da se moli svake večeri dobrom Bogi da ova vlada potraje do kraja mandata, pa da se SPS konsoliduje do kraja. Sad kad su stavili nogu u vrata i na vlasti su, šanse im rastu, po Draškovićevoj teoremi: "Glasaću za tebe kad dođeš na vlast" (onaj seljak iz 1990. godine, ako se sećate).

Kao čovek pametan i svetski, Ivica Dačić ne uzda se samo u dobrog Bogu. Ko radi i Bog će mu pomoći, kao što bi trebalo da bude poznato. U svom svojstvu potpredsednika Vlade, Ivica vredno trčkara okolo, prima razne sagovornike i uopšte ispušta politički korektne i poželjne evroatlantsko-integracione zvuke. Pun je dobre volje, uzajamnog razumevanja, međusobnog poštovanja i miroljubive koegzistencije. Njegovi u Skupštini ponašaju se lepo i kooperativno; ministri se trude, a čak se i Mrka smirio. Ivica se, dakle, na opštepolitičkom nivou drži nadasve ispravno i korektno i niko ne može ništa da mu zameri: on se svog dela nagodbe drži do u slovo. Cena koju za to plaća – radikalska i druga nagvaždanja – nije ništa u odnosu na konsolidaciju stranke i povratak poverenja onih socijalističkih birača i aparatčika koji su se ranije kolebali između prilaska radikalima ili Koštunici ili potpune apstinencije. Sada, kad su radikali u debeloj neprilici, a tomisti se još bore, dok je Koštunica svoje završio (što je jasno i Đorđu Vukadinoviću, sa odgovarajućim zakašnjenjem), Ivica Dačić polako se postavlja kao neka vrsta ne baš tako lošeg kompromisa – kad čovek razmisli.

Glavni posao, međutim, Ivica Dačić završava u svom svojstvu ministra unutrašnjih dela: ispalo je da je to prijatno iznenađenje s njegove strane. Nije da je čovek neki genije za taj posao, Borisov Žozef Fuše, niti nam to treba (jednog Jovicu Stanišića smo već imali, hvala lepo); ali je tačno shvatio šta i odakle treba da počne. Pustio je i ohrabrio direktora policije Milorada Veljovića i načelnika Krimpolicije (UKP) Roćka Milovića da rade kako oni misle da treba, a oni to znaju. Primio je predstavnike policijskih sindikata i priznao reprezentativnost Policijskom sindikatu Srbije (PSS) koji ima 10.000 članova; aktivno i plodno sarađuje sa okolnim policijama i međunarodnim policijskim telima; statistika rasvetljavanja krivičnih dela postala mu je jako dobra. Kao ministar pokazuje razumevanje i za građane i za policajce; korupciju proganja tako da ni policajci nemaju primedbe; kroz delikatne i bolne slučajeve kakvi su ratni zločini provlači se sa diplomatskim talentom. Ako ga nešto bude održalo iznad cenzusa jednoga dana i ako ovako nastavi, ostaće upamćen kao razuman, odgovoran i vredan ministar unutrašnjih poslova; možda najbolji od 2000. godine.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net