Portret savremenika – Duško Vujošević >

Prljavi Hari srpske košarke

Iako godinama prisutan, trener KK Partizana još nije dostigao svoj najveći uspeh – lokalnom heroju treba dodatni vetar u leđa da bi ga voleli i oni koji nisu na strani tima koji predvodi

Kada u četvrtak uveče bude izašao na parket Beogradske arene predvodeći svoj tim u meču za prestiž sa atinskim Panatinaikosom, Vujoševića će dočekati skoro 20.000 ljudi koji će klicati njegovo ime. On je već navikao tokom ranijih sezona na takav tretman i na utakmicama Evrolige u Beogradu izgledao je kao čovek koji je svestan podrške koja dolazi sa tribina, ali pored toga poptpuno usredsređen na ono što treba da se dogodi na terenu. Utakmica u četvrtak biće i kolektivna proslava Vujoševićevog pedesetog rođendana i teško da bi čovek mogao da poželi lepši način podrške i potvrde za ono što radi.

Godinama unazad Vujošević je svojim nastupima u javnosti izazivao razne kontroverze, ali je tokom dve protekle decenije od mladog razgaćenog trenera koji nije uspeo sa najboljim timom Partizana u istoriji a došao do pozicije jednog od najcenjenijih košarkaških trenera u Evropi, uljudno opasanog i obučenog u košulje modernog dezena.

"Ako su ruže, procvetaće", izrekao je pohvalu svojoj ekipi koja i ove sezone sa ograničenim resursima uspeva da dođe po predvorja završnice elitnog klupskog takmičenja. Plasman u najboljih osam timova u Evropi niko nije očekivao niti prognozirao, ali je tim uspeo da ponovi prošlogodišnji uspeh i podigne prag očekivanja pred nastupajuće utakmice. Danas, dvadeset i kusur godina pošto je prvi put seo na klupu KK Partizana kao jedan od najmlađih trenera ozbiljnog evropskog kluba, Vujošević predstavlja stručnjaka čiju vrednost niko ne osporava, ali koji nedoumice izaziva svojim sporadičnim nespretnim izjavama u kojima ponekad nema mere.

Ako je njegov nekadašnji igrač, a poslednju deceniju i po kolega i protivnik Želimir Obradović Orson Vels evropske košarke, jer je na samom startu trenerske karijere osvojio sve što je mogao, Duško Vujošević je, u ovako usiljenoj podeli, Klint Istvud, jer sa godinama zadobija poštovanje i ide ka najvećim titulama. Pored priznanja koja stižu sa svih strana ove sezone za ono što čini sa timom koji ima budžet nekoliko puta manji od najmanjeg učesnika košarkaške Lige šampiona, Vujoševiću je potrebno da krene da osvaja trofeje u Evropi kako bi se priključio imenima kao što su Obradović, Etore Mesina ili Božidar Maljković.

Ti izgledi su ovih dana mnogo veći za razliku od trenutka kada smo prvi put videli Vujoševića kako poskakuje pored trenerske klupe. Krajem osamdesetih, u eri dominacije Cibone, a potom Jugoplastike i delimično uvek-druge-Zvezde, nije izgledalo da bi KK Partizan mogao da bude nešto specijalno u ovdašnjoj košarci. Međutim, stvari su se promenile kada je timu sredovečnih Gorana Grbovića, Milinka Savovića i Želimira Obradovića pridodata grupa genijalnih mladih košarkaša koju su predvodili Vlade Divac, Aleksandar Đorđević i Žarko Paspalj. U timu su bili i Ivo Nakić, Miroslav Pecarski, stizao je Predrag Danilović. Ovaj "tim snova" je u sezoni 1986/87. osvojio titulu prvaka SFRJ i jesen je dočekana sa ogromnim iščekivanjem jer se mislilo da će taj tim sigurno biti prvak Evrope. Vujošević je sa 28 godina predvodio ekipu za koju se i danas smatra da je jedna od najboljih u istoriji košarke na ovim prostorima i "samo treće mesto" na završnom "final fouru" okarakterisano je kao užasan gubitak. Od tada će Vujoševića pratiti glas da ne zna da vodi ekipu kada je najpotrebnije, da nema sposobnost da donosi dobre odluke u teškim trenucima. Te godine je Partizan igrao u renoviranoj novobeogradskoj Hali sportova i niko se na tom mestu nije dobro proveo. Nošeni fanatičnom publikom koja je u zbijenom prostoru dvorane proizvodila nesnosnu buku, "crno-beli" su mleli protivnike, ali im je nešto nedostajalo da se popnu na najviši stepenik. Titula te godine nije odbranjena, pa se naredne sezone tim takmičio u Kupu "Radivoja Koraća", i osvojio ga u nezaboravnom finalu sa Vivom iz Kantua, koju je predvodio čuveni italijanski bek Antonelo Riva.

U predvečerje raspada nekadašnje Jugoslavije raspala se i ta "zlatna generacija" Partizana, a Vujoševića je put odveo u Španiju gde je jednu godinu predvodio Uelvu iz Granade. Na leto devedesete se vratio u Partizan i ostao samo jednu godinu, a onda, što je fantastična činjenica – bio trener KK Crvena zvezda. Njegov bivši klub je za trenera postavio igrača Obradovića koji je na klupi pored sebe za savetnika imao Aleksandara Nikolića. Tim koji je formirao i trenirao Vujošević došao je na čudesan način do evropske titule u aprilu 1992. pošto je čitavu sezonu igrao kao domaćin u španskoj Fuenlabradi. Predvođeni najboljim bekovima u Evropi, Đorđevićem i Danilovićem, i usmeravani energijom genijalnog Obradovića sa klupe, na opšte iznenađenje "crno-beli" su u Istanbulu pobedili Huventud čuvenom "trojkom za špice" Đorđevića. Vujošević nije bio na klupi, ali je deo njegovog rada bio utkan u najveći rezultat srpske klupske košarke. Dok je vodio Zvezdu imao je običaj da kaže da se puno radi na rasturanju ovog velikog kluba a zarad uspeha Partizana. Ovakva razmišljanja i istupi u javnosti postaće deo njegovog manira.

Godine koje su usledile bile su neka vrsta "praznog hoda" i za Partizan i za Vujoševića. On je pokušao sa inostranstvom: od 1992. do 1998. radio je u tri italijanska kluba – Breši, Pistoji i Skavoliniju, ali se nije proslavio. Po povratku u "maticu" nije bio u centru zbivanja. To su "zlatne godine" srpsko-crnogorske košarke u kojoj je generacija pretekla iz prethodne države dva puta bila prvak sveta, tri puta najbolja u Evropi, srebrna na Olimpijskim igrama. To su godine Želimira Obradovića, Dušana Ivkovića i Svetislava Pešića, koji su uz Božu Maljkovića predstavljali najbolji kvartet trenera van SAD. Vujošević je bio na margini: proveo je godinu dana u rodnom gradu Podgorici predvodeći Budućnost, a onda se vratio u Beograd i vodio dve sezone Radnički.

Sa promenama koje su pogodile Srbiju 2000. godine u KK Partizan su se vratili nekadašnji asovi Danilović i Divac, preuzeli vođenje kluba i doveli svog omiljenog trenera. Od tog trenutka traje apsolutna dominacija Partizana u srpskoj i regionalnoj košarci, koja se, nažalost, podudarila sa temeljnim propadanjem reprezentativne košarke u Srba. Ove dve stvari nisu u direktnoj vezi osim što su deo istog konteksta. Vujošević je od 2001. godine osvojio sa Partizanom sedam titula prvaka države (2002–2008), tri Kupa (2002, 2008. i 2009) i dvaput NLB ligu (2007. i 2008), čime je postao najtrofejniji trener u istoriji kluba. Leta 2003. ustupljen mu je vruć krompir vođenja nacionalne selekcije na EP u Švedskoj, što je bio prvi korak ka potonuću nacionalnog tima. I tada, kada je osvojeno šesto mesto, a malo je nedostajalo da se tim plasira u polufinale i proba da igra za odbranu trofeja, Vujoševića su optuživali da je nesposoban i odgovoran za posrnuće "ponosa nacije", a vreme iza toga će pokazati da je to najbolji rezultat u poslednjih šest godina.

Uprkos ovoj nesrećnoj epizodi, Vujošević je, zahvaljujući rezultatima svog kluba, ali i načinu na koji je komentarisao sve događaje oko sebe na konferencijama za medije, izrastao u centralnu figuru srpske košarke. U nedostatku velikih trenera u domaćim klubovima, on se etablirao kao najveće i najautoritativnije ime. Pored toga što iz sezonu u sezonu uspeva da odbrani trofej prvaka Srbije, koji je zbog načina organizacije takmičenja i njegovog značaja dobio protokolarni karakter, Vujošević neprestano uspeva da "drži tenziju" oko svog kluba otvoreno govoreći o tome šta se sve dešava van terena i uvek prepoznajući neku vrstu zavere protiv svog kluba. Od trenutka kada je Partizan pristao da nastupa u regionalnoj ligi on je to takmičenje ocenjivao kao direktno usmereno protiv interesa srpske košarke i interesa Partizana, maltene stvoreno da bi Crvena zvezda mogla sa regionalnim klubovima da uruši Partizan.

Na taj način Vujošević je svoje nastupe u javnosti gotovo uspeo po zanimljivosti da izjednači sa utakmicama svog tima, na kojima je on takođe uspeo da se izbori za glavno mesto. A nije tako bilo oduvek.

Po povratku u klub nije bio u najboljim odnosima sa publikom u koju se danas kune i kao i ona u njega. Znali su "Grobari" da ga sočno izvređaju kada, na primer, izvede Jovu Stanojevića iz igre pre nekoliko sezona ili da se on i Danilović potuku sa navijačima ne nekoj od proslava. Do višeminutnog skandiranja "Duuuuuuule Vujošević, ša-la-la-la" na melodiju ansambla Boni M "Brown Girls in the ring" ovaj trener je došao mukotrpnim radom o kome se sada ispredaju legende i pričaju vicevi:

"Dule Vujošević je pobedio Zvezdu dva meseca pre nego što se rodio" ili "Dule je rekao igračima da ne moraju svi na utakmicu sa Zvezdom, ali moraju svi na trening u ponedeljak", preko "Isus hoda po vodi, Čak Noris po Isusu, a Dule Vujošević po Čak Norisu" do toga da se priča kako Tom Kruz dolazi u Beograd da snima nastavak filmskog serijala "Nemoguća misija" pod radnim naslovom "Pobediti Partizan u Pioniru".

Pored neosporne trenerske posvećenosti, Vujošević je u srpski sportski kontekst doneo novost koja se ogleda u tome da na sebe preuzima komentarisanje rada čitavog kluba, što u prošlosti nije bio slučaj. On je u proteklih osam godina "napravio" nekolicinu odličnih igrača (oduvek je imao reputaciju trenera koji zna da radi sa mladim košarkašima), ali je zapravo postao najveća zvezda kluba. To je postigao i činjenicom da je govorio stvari koje su milovale uši mase: optužio je pojedine ljude iz uprave regionalne lige da su hadezeovci i ustaše, a znao je i da se potuče sa sudijama koji su mu deo slike urote protiv Partizana. Nekoliko puta su podnošene i prijave protiv njega zbog nasilja prema sudijama, a ostaće zabeleženo i "drugarsko milovanje po glavi" sudije posle jednog prvenstvenog meča protiv FMP-a. Nije bilo odjeka s druge strane: na česte Vujoševićeve optužbe i "prozivanja" nije bilo odgovora, ali su zato njegove konferencije za medije postale same po sebi medijski događaj.

Sledeći svoj karakter u kome ima dosta onoga što bi on sam nazvao gospodskim, Vujošević je sa punom ozbiljnošću govorio o stvarima koje su posle njegovog tumačenja drugima izgledale smešne i niko se nije tim ozbiljno bavio.

U nizu "prozivki" učestale su one na račun države, grada, kompanija i banaka koje ne nalaze razumevanje za njegov Partizan, već zahtevaju da se kamate plaćaju i obaveze na vreme izmiruju. U Vujoševićevom svetu svi oni pomalo doprinose tome da se sruši Partizan: država i grad tako što ne daju novac za stvar koja nas odlično predstavlja u svetu, uprava dvorane Pionir ne pušta grejanje da bi se igrači razboleli, banke i kompanije ne ulaze u poslove sa Partizanom jer tako žele Partizanovi neprijatelji… Grešku nikada nije video u svom klubu, u načinu na koji je organizovan i nikada nije ni pomenuo da je uprava napravila neku grešku. Po Vujoševiću, Partizan svake godine izgara do krajnjih granica, postiže rezultate veće od maksimuma sa novim timom, a "šira zajednica" (osim navijača Partizana) ne samo da ne pomaže nego gleda kao da ih makne sa vrha.

Bez obzira na uspehe koje je postigao sa klubom, Vujošević, potpomognut Danilovićem, ostavlja utisak u javnosti da ih nije preterana briga šta ko misli jer su uvereni da su u pravu. Poslednji u nizu je sukob sa trenerom Zvezde Pešićem, koji je rekao da bi nekad neko morao da ukaže na to da kada navijači vređaju sa tribina, to nije pravi način da se pruži podrška svom klubu. Za Vujoševića i Partizan "Grobari" su najbolji na svetu i to što psuju i vređaju pripada "normalnom ponašanju". Njihov "pogled sa visine", samozvanu gospoštinu sem navijača Partizana teško da neko drugi može da razume. Kada se ispoljava na terenu, u igri ili na treningu, onda to donosi ponekad neophodnu drskost kojom se lomi protivnik, ali van terena to nekad izgleda kao nespremnost za bilo kakav dogovor ili kompromis.

"Dosta je toga da Zvezda bude predstavljana kao nekakva srpska institucija", zna da kaže Vujošević, i u potpunosti je u pravu, ali kako misli da je sad vreme da Partizan bude ono što je navodno bila Zvezda za Srbiju, kako ostaje u okviru nepromenjenog koncepta, Vujošević proizvodi samo odijum. Kao inspektor Kalahan iz serijala "Prljavi Hari" pred pretpostavljenima, njegovo pojavljivanje u javnosti poništava mnogo onog što je postignuto na terenu, njegove gestikulacije i psovke na parketu su simpatične dok slična strategija pred kamerama od njega proizvodi neozbiljnog čoveka.

S druge strane, kada nije na parketu sa igračima, Vujošević je sa knjigama i slikama po čemu se takođe razlikuje od većine svojih kolega. Više puta je bio interno proglašen za najčitaoca u većim beogradskim knjižarama. Vašem reporteru je jednom rekao da ceni Davida Albaharija, pa nije čudo što je u nedavnom intervjuu rekao da mu je omiljena knjiga Albaharijevog uzora Tomasa Bernharda Gubitnik. Njegova kolekcija slika smatra se veoma reprezentativnom. Posle utakmice sa Panatinaikosom u četvrtak, koja će svakako biti još jedan glasni spektakl, Vujošević će u petak biti na otvaranju izložbe na Kosančićevom vencu gde će u intimnom ambijentu biti izložena "Kolekcija porodice Vujošević".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net