Narodna skupština >

Pitam se, pitam, zašto koka nosi jaja

Svedočanstva sa skupštinskih sednica iz vremena Kraljevine Srbije, a potom i SHS, pa Jugoslavije, pokazuju zabrinjavajuću sličnost sa ovim današnjim: odgovori vlasti na poslanička pitanja svedoče o nemoći, neuspehu i odsustvu želje za rešavanjem problema onih kojima je to posao, ali i o sklonosti onih koji postavljaju pitanja da priliku iskoriste za ličnu promociju

Poslaničko propitivanje ministara u Vladi Srbije vraćeno je u Narodnu skupštinu prošlog četvrtka. Za 180 minuta, koliko su imali na raspolaganju, članovi Vlade trebalo je da objasne poslanicima sve što ih zanima o merama za prevazilaženje svetske ekonomske krize. Očekivano, poslanici opozicije nisu bili zadovoljni načinom na koji im je omogućeno da postavljaju pitanja, a najčešća primedba odnosila se na to što je tema unapred određena. Poslanici Srpske radikalne stranke odbili su da učestvuju u propitivanju Vlade, a početkom nedelje njihove kolege iz poslaničke grupe "Napred Srbijo" najavili su mogućnost da im se pridruže u bojkotu budućih sednica predviđenih za poslanička pitanja. Predstavnici ostalih opozicionih stranaka zanemarili su svetsku ekonomsku krizu kao temu i dotakli druge, koje su njih i građane mnogo više zanimale.

POLOŽAJ ŽENA U SKUPŠTINI: Devedesete

Poslanička pitanja stara su koliko i parlamentarizam u Srbiji. Prema podacima sa sajta Narodne skupštine, u sazivu 1897–1900. godine Skupština je rešila 445 poslaničkih predloga, 217 interpelacija i više od 3000 molbi i žalbi građana. Svakako, tokom dva veka institucija poslaničkih pitanja imala je svoje uspone i padove, ali je u kakvom-takvom obliku ipak postojala. Od uvođenja višepartijskog sistema, najplodonosniji period, bar kada je o produkciji pitanja reč, bio je tokom 1991. i 1992. godine. Iako su u parlamentu 1991. bila 193 predstavnika vlasti od ukupno 250, postavljeno je 1391, a odgovoreno je na 1176 pitanja. Sledeće godine postavljeno je jedno pitanje više, ali je odgovoreno na 947. Ta institucija se vremenom krnjila i nestajala, pa je 2001. godine postavljeno samo 49 pitanja, a 32 poslanika je dobilo odgovore. Tokom 2006. postavljeno je samo sedam pitanja a odgovoreno je na jedno. U periodu od gotovo 28 godina ipak se nije dogodilo da zahvaljujući poslaničkim pitanjima bude otkrivena i do kraja razjašnjena ijedna od afera, a njih nam nipošto ne manjka.

S druge strane, u vreme Kraljevine Srbije, upravo zahvaljujući poslaničkim pitanjima raskrinkana je jedna od najvećih afera tog vremena, čuvena Bontuova afera iz 1882. godine, vezana za izgradnju železnice, u kojoj je Srbija oštećena za 36 miliona dinara. Posao izgradnje železnice poveren je fantomskoj firmi bez garanta i kapitala, čiji je vlasnik, Francuz Emanuel Bontu, osuđen na pet godina zatvora. Ipak, sumnje da je konkurs za firmu koja će graditi železnicu, kao i glasine da su tadašnji premijer Milan Piroćanac i sam knez Milan Obrenović primili mito, nikada nisu dokazane.

Ostala je zabeležena, iz današnje perspektive prilična bahatost predsednika Vlade Nikole Pašića koji je 1918. godine, na poslaničko pitanje o malverzacijama oko šećera pripisivanim njegovom sinu Radetu, izašao za skupštinsku govornicu i rekao: "Ovaj, a šta ćete? Dete, pa vole šećer!" Posle ove šećerne usledile su afera Omnium Serb (u vezi sa izgradnjom fabrike oružja), stočna afera, afera Adamstal (nazvana po češkoj firmi koja nije uspevala da naplati posao saniranja srpske železnice, jer je Vlada odugovlačila isplatu), a u sve njih i još nekoliko desetina sličnih bio je umešan Rade Pašić. Njegov otac se 1926. godine povukao sa vlasti "diskreditovan zbog odbijanja da sazove Narodnu skupštinu na kojoj je trebalo da se raspravlja o dve interpelacije protiv njegovog sina" (Zbornik "Korupcija i razvoj moderne srpske države", Institut za kriminološka istraživanja, Beograd 2006).

Namešteni konkursi, fantomske firme i korupcija... Zvuči poznato. Svedočanstva sa skupštinskih sednica iz onog vremena pokazuju zabrinjavajuću sličnost sa ovim današnjim: i onda, kao i sada, odgovori vlasti na poslanička pitanja svedoče o nemoći, neuspehu ili odsustvu želje za rešavanjem problema onih kojima je to posao, ali i o sklonosti onih koji postavljaju pitanja da ovakvu priliku iskoriste za ličnu promociju.


 


1991: Kosovo i televizija

POSLANIČKO PITANJE: “Da li će i kada Izvršno veće Skupštine Republike Srbije moći da reši probleme onih opština koje ne funkcionišu, odnosno ne poštuju zakone i Ustav Republike Srbije?” (Narodni poslanik Milorad Stojanović)

ODGOVOR VLADE: Posle donošenja zakona o prestanku rada Skupštine SAP Kosova i Izvršnog veća SAP Kosova i razrešenja dužnosti funkcionera u Skupštini SAP Kosova, članova Izvršnog veća, uprave i njihovih zamenika, do imenovanja novih funkcionera u pokrajinskim organima uprave, rukovođenje su preuzeli funkcioneri republičkih organa uprave, svaki u svom resoru. (...) Birana su 74 nosioca pravosudnih funkcija. Izabrane su sudije porotnici u četiri opštinska suda i tri opštinska javna tužilaštva. Imajući u vidu ovakve krupne kadrovske promene, u većini opština u Pokrajini uspešnije se obavljaju funkcije. Međutim, u određenom broju opština (Đakovica, Dečani, Kačanik, Glogovac, Mališevo, Orahovac i Suva Reka) stanje je i dalje krajnje nezadovoljavajuće. (...)

POSLANIČKO PITANJE: “Zašto Izvršno veće Skupštine ne ispunjava svoju obavezu da pripremi materijal za skupštinsku raspravu o stanju u Radio-televiziji Beograd, shodno Odluci Skupštine Srbije krajem prošle godine? Šta je u tome sprečava i kada će to pitanje postaviti na dnevni red?” (Narodni poslanik Mihajlo Kovač)

ODGOVOR VLADE: Skupština Republike Srbije u prethodnom sazivu trebalo je da razmotri Informaciju o informisanju RTV Beograd, o izborima i iznetim prigovorima u pogledu pravovremenosti i objektivnosti informisanja. Rok od drugog izbornog kruga do sednice Skupštine 26. decembra bio je kratak, pa informaciju nije bilo moguće pripremiti. Međutim, ova pitanja uključena su u izveštaj o radu u 1990. godini koji je u pripremi i koji će RTV Beograd dostaviti Narodnoj skupštini. Pošto prema Zakonu o javnom informisanju Narodna skupština, kao osnivač RTV Beograd, razmatra godišnji Izveštaj o radu i Predlog plana programa RTV Beograd za 1991. godinu, koji je već dostavljen Narodnoj skupštini raspravu o njima trebalo bi obaviti na nekoj od narednih sednica.


2001: Mrtvi u akciji

Posle izbijanja afere Dijamant, nakon što je utvrđeno da su akcije Uljare Dijamant, između ostalih, raspodeljene ljudima koji su odavno umrli, poslanik Sredoje Mihajlov postavio je poslaničko pitanje: “Dokle se stiglo sa rasvetljavanjem privatizacije fabrike Dijamant u Zrenjaninu?” Umesto odgovora na pitanje, dobija spisak koji je pre toga više puta objavljen u medijima i na kom se nalaze imena osmoro ljudi koji su preminuli pre privatizacije uljare, ali ih, sudeći prema Vladinom odgovoru, smrt nije sprečila da kupuju akcije i plaćaju porez.


(Slika - DEDA MRAZ ODGOVARA: Premijer Mirko Cvetković)

20042006: Bez odgovora

Tokom 2004. Vlada Srbije je odgovorila na 10 od 16 postavljenih pitanja. Već naredne 2005. poslanici su bili radoznaliji – postavili su 63 pitanja, a dobili odgovore na 43. Ipak, ona pitanja na koja Vlada nije odgovorila, bila su interesantnija od onih na koja su poslanici dobili odgovore. Poslanik SRS-a Momir Marković tražio je specifikaciju na šta je potrošen novac od zajma Evropske investicione banke za finansiranje projekta za poboljšanje stanja škola u Srbiji, ali i novac od svih kredita Međunarodnog udruženja za razvoj. Poslanik SPS-a Rajko Baralić pitao je Vladu da li je uspela 2004. i 2005. da na osnovu Zakona o koncesijama i Zakona o privatizaciji naplati “već otuđene količine neobnovljivih prirodnih resursa – laporca, kreča, vode” i da li je tačno da Vlada u tom periodu nije uspela da naplati 50 miliona evra, “kao što je tvrdio ministar finansija”.

Odgovor na pitanje o slikama odnetim iz Savezne skupštine 5. oktobra 2000. poslanik Aleksandar Vučić iz SRS-a, nije dobio. Hranislav Perić nije saznao ko je dužan da finansira i kupuje protivgradne rakete, ko vodi brigu o ljudima koji obavljaju ovaj posao i koliko su plaćeni. Poslanik Rajko Baralić je pitao zašto je u grejnoj sezoni 1998/99. čak 100.000 tona lož-ulja i mazuta koje je Srbija dobila od norveške vlade podeljeno gratis članicama Asocijacije nezavisnih i slobodnih gradova, a potom naplaćeno građanima Srbije i ko je odgovoran za to.


2007: Ko ide golog stomaka

Radikala Jadranka Vukovića interesovalo je “da li je i kada će biti pokrenut postupak za razrešenje tužioca za ratne zločine, gospodina Vladimira Vukčevića”. U odgovoru Vlade na ovo pitanje navedeno je samo da Narodna skupština Srbije bira tužioca za ratne zločine, pa je samim tim nadležna i za njegovo razrešenje. Ubedljivo najinteresantnije, ali i najbesmislenije poslaničko pitanje tokom 2007. godine postavio je poslanik SRS-a Momir Marković: “Da li Vlada zna da ministarka nauke Ana Pešikan dolazi na posao golog stomaka i da svi trče za njom da vide da li ima pirsing na pupku?” Odgovor nije dobio.


2009: O vuku, jarićima i krizi

“Da li je tačno da su Srbijagas i Gasprom dogovorili da se sporazum o osnivanju zajedničke firme ne potpiše sada u martu, kada je predviđeno, nego da se odloži na neko vreme?” Pitao je narodni poslanik Slobodan Maraš. Da sednica posvećena poslaničkim pitanjima ne bi bila dosadna, pitanje upućeno premijeru Mirku Cvetkoviću je obrazložio rečima: “Znate da vas u narodu često karakterišu kao Deda Mraza, gospođa ministarka finansija je sebe okarakterisala kao Harija Potera. To su izmišljeni likovi koji bi trebali da ispunjavaju želje, ali bojim se da će na kraju ove bajke doći zli vuk i pojesti sve jariće, da ništa od ove priče neće biti.” Predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović prekinula je Maraša opaskom da svi u sali znaju priču o vuku i jarićima. Premijer mu je odgovorio da nije u toku i da će njegovo pitanje proslediti Ministarstvu energetike.

Božidar Delić iz Srpske radikalne stranke pitao je šta će Vlada Srbije preduzeti ukoliko Međunarodni sud pravde u Hagu, u vezi sa samoproglašenom državom Kosovo, donese po Srbiju negativnu odluku. Odgovor premijera Cvetkovića bio je optimističan: “Mi imamo duboko uverenje da smo u pravu i da će taj sud zapravo doneti odluku koja je zasnovana isključivo na pravnim argumentima, tako da sa optimizmom očekujemo njegov dalji rad u tom smislu.”

Narodni poslanik Zoran Ostojić iz Liberalno demokratske partije postavio je premijeru pitanje na temu koja je u vreme održavanja sednice verovatno zanimala najveći broj građana Srbije, u vezi sa slučajem Miladina Kovačevića: “Kojim ste se to kriterijumom, solidarnosti ili kontinuiteta sa prethodnom vladom, rukovodili kada ste donosili tajnu odluku koja štiti nekoga ko je naneo veliku štetu Srbiji?” Cvetković je poručio građanima da ono što Vlada radi u slučaju Kovačević jeste u njihovom najboljem i najdubljem interesu: “Poreskim obveznicima želim da poručim da su bilo kakve spekulacije oko toga kako oni plaćaju, takođe u njihovom najboljem interesu, koji se ogleda, pre svega, u tome što želimo da imamo najbolje odnose sa jednom od najvećih svetskih sila.”


Međunarodna praksa

U većini evropskih parlamenata postoji termin za poslanička pitanja. Nemački parlament svake nedelje zasedanja ostavlja najviše 180 minuta za poslanička pitanja, a svaki poslanik može da postavi dva pitanja nedeljno. U Češkoj četvrtkom od 16 do 17 časova poslanici postavljaju pitanja predsedniku vlade, dok svakog dana od 17 do 18.30 sati u parlamentu postavljaju pitanja članovima kabineta. Redosled pitanja se određuje lutrijom. Danska parlamentarna praksa postavljanje pitanja predviđa isključivo u pisanoj formi, a poslanik odgovor može zahtevati u usmenoj ili pisanoj formi, dok termin za pitanja ne može trajati duže od sat vremena. Poslanik u Austriji može da postavi najviše četiri pitanja u predviđenom terminu, a usmena pitanja je moguće postaviti bilo kada.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net