Kultura sećanja – NATO bombardovanje Srbije (1999–2009) (V) >

Bestijalnost i humanost

Jedan rat na granici između prava i morala

Prvim borbenim zadatkom oružanih snaga SRN okončan je dugi period suzdržavanja koji je urezao građansku crtu u nemački posleratni mentalitet. Sada je rat. Naravno, "vazdušni udari" Alijanse trebalo bi da budu nešto različito od rata u tradicionalnom vidu. "Hirurška preciznost" vazdušnih napada i programska pošteda civila zaista zauzimaju visoko mesto na skali legitimnosti. To znači napuštanje totalnog rata, koji je odredio fizionomiju ovog stoleća na izmaku. Ali čak i mi, koji smo donekle učesnici, kojima televizija svake večeri servira sukob na Kosovu, znamo da stanovništvo Jugoslavije, šćućureno za vreme napada iz vazduha, ne doživljava ništa drugo do rat.

Srećom, u nemačkoj javnosti sada nema potmulih glasova. Nema ni sudbinske čežnje, ni intelektualnog dobovanja dobrom vojniku. Za vreme rata u Zalivu, retorika dostojna ozbiljnosti situacije i posezanje za državnim patosom, za čašću, tragikom i muškim dostojanstvom, bili su glasniji od jednog prilično glasnog mirovnog pokreta. Ni od jednog ni od drugog nije mnogo preostalo. Tu i tamo nešto gunđanja zbog utihlog pacifizma i šture parole "o moralnom padu". Ali čak ni taj tenor nije od koristi jer i pristalice i protivnici ovog rata koriste kristalno jasan normativni jezik.

PITANJE NEMAČKE ODLUKE: Jirgen Habermas

Pacifistički protivnici se pozivaju na razliku između činjenja i dopuštanja i skreću pažnju na patnje civilnih žrtava, sa kojima i jedna toliko precizna vojna upotreba sile mora "da se pomiri". No, apel se ovoga puta ne upućuje savesti tvrdokornih realista koji drže do državnih rezona. On je upravljen prema legal pacifism crvenozelene vlade. Držeći stranu starih demokratija, koje su, više nego nas, formirale tradicije umnog prava, ministri Fišer i Šarping se pozivaju na ideju pripitomljavanja prirodnog stanja među državama posredstvom ljudskih prava. Time na dnevni red dolazi transformacija međunarodnog prava u pravo građana sveta. Desničarski pacifizam želi da ratno stanje, koje preti suverenim državama, ne samo ogradi pravom naroda nego i da ga ukine u jednom pravno uređenom kosmopolitskom poretku. Ova tradicija je postojala i kod nas, od Kanta do Kelzena. Ali nju tek danas jedna nemačka vlada shvata ozbiljno. Neposredno članstvo u jednom društvu građana sveta štitilo bi državljane i od samovolje sopstvene vlade. Kao što već nagoveštava slučaj Pinočea, najvažnija posledica prava koje prevazilazi suverenitet država jeste lična odgovornost funkcionera za svoje zločine, počinjene u državnoj i ratnoj službi.

U Saveznoj Republici Nemačkoj javnim raspravama vladaju zakleti pacifisti, s jedne strane, i desničarski pacifisti, s druge. Čak i "realisti" uskaču pod šinjel normativne retorike. Pozicije pro i contra povezuju suprotstavljene motive. Oni koji razmišljaju u kategorijama politike moći i koji u osnovi nemaju poverenja u normativno obuzdavanje moći suverene države, ponovo idu ruku pod ruku sa pacifistima, dok "atlantičari", iz puke odanosti Savezu, potiskuju svoje podozrenje prema entuzijazmu s kojim vlada ističe ljudska prava podozrenje prema ljudima koji su donedavno izlazili na ulice protestujući protiv postavljanja raketa Peršing II. Dreger i Bar su uz Štrebelea, Šojble i Rije uz Eplera. Ukratko, levica na vlasti i prednjačenje normativnih argumenata objašnjavaju ne samo neobični bojevi poredak već i umirujuću okolnost da se javne diskusije i raspoloženje u Nemačkoj ne razlikuju od onih u drugim zapadnoevropskim zemljama. Nema nikakvog posebnog puta, nikakve posebne svesti. Pre bi se moglo reći da se vide razilaženja između Evropljana sa kontinenta i Anglosaksonaca, u svakom slučaju između onih koji za savet pozivaju generalnog sekretara UN i traže sporazum sa Rusijom i onih koji pre svega veruju sopstvenom oružju.

Naravno da SAD i članice Evropske unije, kao nosioci političke odgovornosti, polaze od zajedničke pozicije. Posle neuspeha pregovora u Rambujeu one sprovode kaznenu vojnu akciju protiv Jugoslavije, kojom su i pretili, i čiji je proklamovani cilj uvođenje liberalnih uredbi za autonomiju Kosova u okviru Srbije. U okviru klasičnog međunarodnog prava to bi se moglo smatrati mešanjem u unutrašnje stvari jedne suverene države, dakle povređivanjem zabrane intervenisanja. Pod premisom politike ljudskih prava ovaj napad treba razumeti kao oružanu, ali od strane međunarodne zajednice (čak i bez saglasnosti UN-a) autorizovanu mirotvornu misiju. Prema ovoj zapadnoj interpretaciji rat na Kosovu bi mogao da znači skok na putu klasičnog međunarodnog prava država ka kosmopolitskom pravu društva građana sveta.

TUŽAN STRIP: Evroatlantski mostovi, Srbija 1999.

Razvoj u ovom smeru otpočeo je osnivanjem UN-a i, posle zastoja za vreme sukoba Istoka i Zapada, ubrzanje ratom u Zalivu, kao i drugim intervencijama. Humanitarne intervencije su se od 1945. dešavale, razume se, samo u ime Ujedinjenih nacija i uz zvaničnu saglasnost vlade pogođene države (ukoliko je državna vlast funkcionisala). Za vreme rata u Zalivu, Savet bezbednosti se, istina, uspostavljanjem zona zabrane letova nad iračkim vazdušnim prostorom i "zaštićenih zona" za kurdistanske izbeglice u severnom Iraku, već bio umešao u "unutrašnje stvari" jedne suverene države. To, međutim, nije bilo eksplicitno obrazloženo zaštitom jedne manjine koju proganja njena sopstvena vlast. U Rezoluciji 688 iz aprila 1991, Ujedinjene nacije su se pozvale na pravo intervenisanja, pravo koje im stoji na raspolaganju u slučaju "ugrožavanja međunarodne bezbednosti". Danas stvari stoje drugačije. Severnoatlantski vojni savez dejstvuje bez mandata Saveta bezbednosti, ali svoju intervenciju opravdava kao nužnu pomoć jednoj progonjenoj etničkoj (i religioznoj) manjini.

Nekoliko meseci pred početak vazdušnih napada na Kosovu je oko 300.000 ljudi bilo izloženo teroru, usmrćivanju i proterivanju. U međuvremenu su potresne slike ljudi na zaprežnim kolima na putu za Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju, služile kao dokaz za već od ranije planirano etničko čišćenje. Još je pogoršavalo stvar to što su izbeglice zadržavane kao taoci. Iako Milošević vazdušne napade NATO-a koristi da do kraja istera svoju jadnu politiku, tužne scene izbegličkih logora ne mogu obrnuti kauzalnu vezu. Konačno, cilj pregovora je bio da se zaustavi jedan ubilački etnonacionalizam. Pitanje je da li se stavovi iz Konvencije o genocidu iz 1948. mogu primeniti na ovo što se sada, pod plaštom vazdušnih napada, događa na tlu. Ali, s tim u vezi je svakako ono što se kao "zločin protiv ljudskosti" iz temeljnih opredeljenja Tribunala za ratne zločine iz Nirnberga i Tokija prenelo u međunarodno pravo. Savet bezbednosti odnedavno i ovakvim situacijama pristupa kao "pretnjama miru", što pod određenim uslovima opravdava prinudne mere. Ali, bez mandata Saveta bezbednosti, snage koje intervenišu mogu da u ovom slučaju izvedu punomoć za pružanje pomoći jedino iz erga omnes obavezujućih osnova međunarodnog prava.

Bilo kako bilo, zahtevi kosovskih Albanaca za ravnopravnu koegzistenciju i zgražavanje nad nepravdom brutalnog proterivanja, obezbedili su vojnoj intervenciji široku, ali i diferenciranu podršku Zapada. Spoljnopolitički predstavnik partije CDU (Demohrišćanska unija) Karl Lamers jasno je izrazio ambivalenciju koja od samog početka prati ovu podršku: "Naša savest, dakle, može biti mirna. To nam kaže naš um, ali naše srce neće sasvim da se povinuje. Nesigurni smo i nemirni..."

Za nemir postoji više razloga. Poslednjih nedelja sve više jača sumnja u mudrost pregovaračke strategije koja ne dopušta nikakvu drugu mogućnost osim oružanog napada. Sumnje se odnose na svrsishodnost vojnih napada. Dok među Jugoslovenima, sve do duboko u redove opozicije, jača podrška prkosno-krutom Miloševićevom kursu, svuda okolo se umnožavaju preteče posledice rata. Susedne države Makedonija i Albanija, kao i republika Crna Gora, koja je deo Jugoslavije, iz različitih razloga dospevaju u vir destabilizacije; u atomski dobro naoružanoj Rusiji, solidarnost širokih krugova s "bratskim narodom" vrši pritisak na vlasti. Pre svega, rastu sumnje u srazmernost vojnih sredstava. Posl svake "kolateralne štete", posle svakog voza koji je slučajno pogođen na bombardovanom mostu na Dunavu, posle svakog traktora sa albanskim izbeglicama, svakog srpskog naselja, svakog civilnog cilja koji nenamerno pogađa raketa, na svetlost dana izbija ne kontingencija rata, već patnja koju na savesti nosi "naša" intervencija.

Teško je razrešiti dileme o srazmernosti. Nije li NATO trebalo da najavi razaranje državne televizije pola sata ranije? I namerna razaranja fabrika duvana i rafinerija u plamenu, razorene zgrade, ulice i mostovi, ruinirana privredna infrastruktura zemlje koja je ionako već oštećena sankcijama UN-a uvećavaju nemir. Svako dete, koje pogine u begu, utiče na naše nerve. Jer uprkos preglednim kauzalnim vezama, konci odgovornosti se zapliću. U strahoti proterivanja stvara se jedno teško razmrsivo klupko koje čine posledice bezobzirne politike jednog državnog teroriste i posledice vojnih napada, koji opet to istom državnom teroristi služe kao izgovor, umesto da mu obore krvavi presto.

I na kraju, tu je sumnja u politički cilj koji je postao difuzan. Jasno, zahtevi upućeni Miloševiću podležu istim besprekornim principima po koji je konstruisan i Dejtonski sporazum o jednoj liberalno uređenoj multietničkoj Bosni. Albanci sa Kosova ne bi imali pravo na otcepljenje ukoliko bi bio ргihvaćen njihov zahtev za autonomiju u okviru Srbije. Velikoalbanski nacionalizam, koji je narastao zahvaljujući svom cepanju, nije nimalo bolji od veli srpskog, koji bi intervencija trebalo da suzbije. Rane etničkog čišćenja svakim danom čine neizbežnom reviziju cilja u vidu jedne ravnopravne koegzistencije naroda. Ali, secesija Kosova bila bi upravo ono što niko ne želi. Osim toga, vođenje jednog protektorata zahtevalo bi promenu strategije rat na kopnu i decenijama dugo prisustvo mirotvornih vojnih snaga. Ako bi usledile ove nepredviđene konsekvence, pitanje o legitimnosti ovog poduhvata retrospektivno bi se moralo iznova sasvim drugačije postaviti. Naša vlada oglašava se donekle oštrim tonom i preobiljem sumnjivih istorijskih paralela kao da Fišer i Šarping svojom ubojitom retorikom moraju da nadglasaju jedan drugačiji glas u sebi. Je li to strah da bi politički neuspeh vojnog napada mogao baciti sasvim drugačije svetlo na intervenciju i da bi čak projekat pravnog kontrolisanja međudržavnih odnosa mogao biti unazađen za više decenija? Zar u tom slučaju od "policijskog zalaganja", koje NATO preuzima u ime međunarodne zajednice, ne bi ostao samo jedan obični, čak prljavi rat, koji Balkan baca u još gore katastrofe? I zar to ne bi bila voda na vodenicu jednog Karla Smita, koji oduvek sve bolje zna: "Ko kaže ljudskost, taj hoće da prevari?" On je svoj antihumanizam izrazio čuvenom formulom: "Humanost bestijalnost." Sumnja koja nas nagriza kada se pitamo da li je na kraju i sam desničarski pacifizam pogrešan projekat najdublji je izvor nemira.

PROTIVREČNOSTI REALNE POLITIKE...: Rat na Kosovu dotiče jedno osnovno, i u političkim naukama i u filozofiji sporno pitanje. Demokratska ustavna država postigla je visoke civilizacijske rezultate u pravnom suzbijanju političke vlasti na osnovu suvereniteta subjekata koji su priznati međunarodnim pravom, pri čemu je ova nezavisnost nacionalne države stavljena na raspolaganje "svetsko-građanskom" ustrojstvu. Dolazi li tako do sudara univerzalnosti prosvetiteljstva sa samovoljom političke sile, koja podrazumeva i potrebu za kolektivnim samopotvrđivanjem jedne pojedinačne zajednice? To je realistička žaoka u mesu politike ljudskih prava.

Naravno da i realistička škola mišljenja uzima u obzir strukturne promene onog sistema nezavisnih država koji je stvoren Vestfalskim mirom 1648. međuzavisnosti jednog sve složenijeg svetskog društva, opšte probleme koje države mogu da reše još jedino kooperativnim putem, rastući autoritet nadnacionalnih uredbi, režima i postupaka, ne samo na polju kolektivne bezbednosti, ekonomizaciju spoljne politike, uopšte, brisanje klasične granice između spoljne i unutrašnje politike. Ali pesimistička slika čoveka i čudnovato mutan pojam "političkog" čine pozadinu doktrine koja bi manje-više htela da se drži međunarodnopravnog principa neintervenisanja. U međunarodnom zverinjaku nezavisne nacionalne države trebalo bi da se po merilima vlastitih interesa, ako je moguće, neometano kreću prateći vlastitu meru, zato što su sigurnost i preživljavanje kolektiva iz perspektive onih koji mu pripadaju vrednosti o kojima se pregovara, i zato što, iz perspektive posmatrača, imperativi svrsishodnog samopotvrđivanja uvek najbolje uređuju odnose između kolektivnih činilaca.

Tako viđeno, intervencionistička politika u zaštiti ljudskih prava čini kategorijalnu grešku. Ona potcenjuje i diskriminiše tu, u izvesnoj meri "prirodnu" tendenciju ka samopotvrđivanju. Ona hoće da normativna merila pretpostavi potencijalu sile, koji se ne potčinjava normiranju. Karl Šmit je ovu argumentaciju još zaoštrio svojim neobično stilizovanim "određenjem suštine" političkog. Tek sa pokušajem "moralizovanja" jednog po svojoj suštini neutralnog državnog razloga, smatra on, politika ljudskih prava postaje ta koja dopušta da se čak i prirodna borba nacija izopači u strašnu "borbu protiv zla".

Ovome se upućuju ozbiljni prigovori. Ne treba zaključivati da se u postnacionalnoj konstelaciji pravila međunarodne zajednice brnjice stavljaju prkosnim nacionalnim državama. Mnogo pre je u pitanju erozija državnog autoriteta, bilo da intervencije priziva građanski rat i etnički sukob u državama koje se raspadaju, ili se još drže zahvaljujući autoritarnoj vlasti ne samo u Somaliji i Ruandi, nego i u Bosni, a sad i na Kosovu.

Ni kritičko-ideološka sumnja ne može sebi ovde naći pravu hranu. Ovaj slučaj pokazuje da univerzalistička opravdanja nikako ne mogu uvek da prikriju partikularnost nepriznatih interesa. Prilično je mršavo ono što otkriva hermeneutika sumnje u pogledu napada na Jugoslaviju. Političarima, kojima globalna ekonomija ostavlja malo prostora za unutrašnje političke igre, spoljnopolitičko pokazivanje snage možda i pruža nekakvu šansu. Ali čak ni Sjedinjenim Američkim Državama pripisani motiv osiguravanja i širenja sfera uticaja, niti NATO-u pripisan motiv traženja njegove nove uloge, čak ni "tvrđavi Evropi" pripisan motiv preventivne odbrane od talasa useljenika, ne objašnjavaju odluku za tako ozbiljan, riskantan i skup napad.

Protiv "realizma", međutim, govori pre svega činjenica da su subjekti međunarodnog prava, krvavim tragovima koje su ostavili u istoriji katastrofa 20. veka, ad absurdum odveli veru u nevinost klasičnog međunarodnog prava. Osnivanje UN-a, Povelja o ljudskim pravima i pretnja kaznom za napadačke ratove i zločine protiv ljudskosti čija je posledica makar polovično ograničavanje principa neintervenisanja bili su nužni i pravi odgovori na moralno značajna iskustva ovog stoleća, na totalitarno razobručavanje politike i na Holokaust.

I konačno, prigovor moralizovanju politike počiva na pojmovnoj nejasnoći. Jer, etabliranje jednog svetsko-građanskog društva kojem se stremi značilo bi da ogrešenja o ljudska prava više ne bi bila procenjivana i suzbijana sa stanovišta morala, već kao kriminalne radnje u okviru državnog pravnog uređenja. Uspostavljanje prava u međunarodnim odnosima nije moguće bez utvrđenih metoda za rešavanje sukoba. Upravo će institucionalizovanje ovih metoda štititi pravno ukroćen odnos prema povredama ljudskih prava od moralne nediferenciranosti prava i sprečiti neposrednu moralnu diskriminaciju "neprijatelja".

Takvo stanje je moguće postići i bez monopola svetske države, kao i bez svetske vlasti. Ali, neophodan je bar Savet bezbednosti koji dobro funkcioniše, obavezivo pravosuđe međunarodnog krivičnog suda, kao i dopuna generalnog skupa predstavnika vlada "drugim nivoom", koji bi predstavljao građane sveta. No, pošto ovakva reforma Ujedinjenih nacija nije u izgledu u skoroj budućnosti, ukazivanje na razliku između prava i morala ostaje, istina, pravilan, ali odgovor sa dva sečiva. Sve dok su ljudska prava na globalnom nivou srazmerno slabo institucionalizovana, granica između prava i morala se može, kao u ovom primeru, izgubiti. Pošto je Savet bezbednosti blokiran, NATO može da se pozove jedino na moralno uvažavanje međunarodnog prava na norme za koje nema efektivnih instanci za primenu i sprovođenje prava koje je međunarodna zajednica priznala.

Nedovoljna institucionalizovanost međunarodnog prava vidi se, na primer, raskolu između legitimnosti i efektivnosti intervencija koje bi trebalo da obezbede ili dovedu mir. UN je Srebrenicu proglasio zaštićenom zonom, ali trupe koje su tamo bile legitimno stacionirane nisu mogle da spreče stravične masakre koji su se dogodili posle ulaska Srba. S druge strane, NATO se jugoslovenskim vlastima efektivno suprotstavio samo zato što je postao aktivan bez legitimiteta, koji mu je Savet bezbednosti uskratio.

... I DILEMA POLITIKE LJUDSKIH PRAVA: Cilj politike ljudskih prava je da premosti raskol između ovih situacija koje se jedna u drugoj ogledaju. Međutim, s obzirom na nedovoljnu institucionalizovanost međunarodnog prava, ona je često osuđena na preuhitreno posezanje za jednim budućim kosmopolitskim stanjem, čiji dolazak istovremeno želi i da ubrza. Kako je, pod ovim paradoksalnim uslovima, moguće voditi jednu politiku koja bi trebalo da ljudskim pravima, prema potrebi čak i uz pomoć vojne sile, osigura puno poštovanje? Ovo pitanje se postavlja i onda kada je nemoguće svuda delovati ni u korist Kurda, niti u korist Čečena ili Tibetanaca, ali zato makar pred sopstvenim vratima, na razbijenom Balkanu. Između Amerikanaca i Evropljana pokazuje se zanimljiva razlika u razumevanju politike ljudskih prava. SAD se drže globalnog sprovođenja ljudskih prava kao nacionalne misije jedne svetske sile, koja sledi taj cilj pod pretpostavkom politike moći. Većina rukovodstava Evropske zajednice pod politikom ljudskih prava podrazumeva pre jedan projekat pravne kontrole međunarodnih odnosa, što već danas menja parametre politike moći. SAD su u svetu u kojem UN ima samo slabu kontrolu nad državama preuzele na sebe zadatke da uvedu red, zadatke jedne velesile. Pritom ljudska prava služe kao moralni vrednosni orijentiri za ocenjivanje političkih ciljeva. Naravno, uvek je bilo izolacionističkih protivstruja, a i SAD, kao i druge nacije, slede prevashodno vlastite interese, koji nisu uvek u skladu sa objavljenim normativnim ciljevima. To je pokazao rat u Vijetnamu, to uvek iznova pokazuje način rešavanja problema u sopstvenom "dvorištu". Ali, "nova mešovita forma humanitarne nesebičnosti i imperijalne logike moćnika" (Ulrih Bek) ima svoju tradiciju u Sjedinjenim Državama. Vilsonovi motivi da se uđe u Prvi, kao i Ruzveltovi da uđe u Drugi svetski rat, implicirali su i orijentaciju ka idealima koji su duboko ukorenjeni u pragmatičkoj tradiciji. Tome mi, nacija pobeđena 1945, možemo da zahvalimo što smo istovremeno i oslobođeni. Gledano iz ove veoma američke, dakle nacionalne perspektive jedne normativno orijentisane politike moći, pravolinijsko i beskompromisno nastavljanje borbe protiv Jugoslavije, bez obzira na sve komplikacije, ako je nužno čak i uz angažovanje kopnenih trupa, mora izgledati preozbiljno. U tome je barem prednost doslednosti. Ali, šta ćemo reći ako jednog dana vojni savez nekog drugog regiona – na primer u Aziji reši da sprovede oružanu politiku ljudskih prava koja bi počivala na jednoj sasvim drugačijoj, naime njegovoj, interpretaciji međunarodnog Prava ili Povelje UN-a?

Stvari stoje drugačije ako se ljudska prava ne shvate samo kao moralni orijentir sopstvenog političkog delanja, nego kao prava koja moraju, u pravnom smislu, biti primenjena. Ljudska prava, naime, mimo čisto moralnog sadržaja, imaju strukturne osobenosti subjektivnih prava, koja su po svojoj prirodi upućena na to da postignu pozitivno važenje u poretku prisilnog prava. Tek kada ljudska prava budu u svetskom demokratskom pravnom poretku našla svoje "mesto" kao osnovna prava u našim nacionalnim ustavima, moći ćemo na globalnom nivou da pođemo od toga da se adresati ovih prava mogu razumeti i kao njihovi autori. Uredbe UN-a na putu su da zatvore krug između primene prisilnog prava i uspostavljanja demokratskog prava. Tamo gde to nije slučaj, preostaju norme i, ma kako sadržinski bila moralna, silom nametnuta ograničenja. Naravno, države koje su pristale na intervenciju na Kosovu pokušavaju da sprovedu zahteve onih čija ljudska prava gazi sopstvena vlast. Ali Srbi koji igraju na ulicama Beograda nisu, kao što je to primetio Slavoj Žižek, "prikriveni Amerikanci, koji samo čekaju da budu oslobođeni prokletstva nacionalizma". Njima se oružjem nameće političko uređenje koje garantuje ista prava za sve građane. Tako je i s normativne tačke gledišta, makar sve dok UN ne potvrdi nužnost vojnih mera protiv svog člana Jugoslavije. Čak i 12, bez sumnje demokratskih država ostaju, ukoliko same sebi daju ovlašćenje za napad, tek jedna partija. One koriste kompetencije interpretacije i odlučivanja koje bi sebi, kada bi već danas sve bilo onako kako treba, mogle da dopuste jedino nezavisne institucije; utoliko ove države dejstvuju paternalistički. Za to postoje jaki moralni razlozi. Međutim, onaj ko dejstvuje sa svešću o neizbežnosti privremenog paternalizma, taj takođe zna da njegova sila još ne poseduje kvalitet legitimne pravne prinude u okviru jednog svetskog demokratskog društva. Moralne norme koje apeluju na našu savest ne smeju biti nametnute kao etablirane pravne norme.

OD POLITIKE MOĆI DO SVETSKOG DRUŠTVA: Iz dileme da li se mora delovati kao da već postoji potpuno institucionalizovano svetsko društvo, a da je pritom namera da se takvo društvo podstakne, ipak ne proizlazi maksima da žrtve treba prepustiti njihovim žandarima. Teroristička promena svrhe državne sile pretvara klasičan građanski rat u masovni zločin. Kada više nema drugog izbora, demokratski susedi moraju da požure u pomoć, legitimisanu međunarodnim pravom. Ali upravo tada se od nesavršenog svetskog društva zahteva izuzetna senzibilnost. Institucije i metodi koji već postoje jesu i jedini dostupan način kontrole ispravnosti sudova jedne strane koja želi da dejstvuje u ime celine. Jedan od izvora nesporazuma je, na primer, istorijska neistovremenost političkih mentaliteta koji su u sudaru. Istini za volju, između vazdušnog rata NATO-a i kopnenog rata Srba ne postoji, kao što to misli Encensberger, razlika od 400 godina. Povodom velikosrpskog nacionalizma prisećam se pre Ernst-Morica Arnta nego Grimelshauzena. Ali, politikolozi su zaključili da se pojavila jedna nova razlika između "prvog" i "drugog". Jedino mirotvorna, dobrostojeća OECD društva mogu sebi priuštiti da manje-više usklade svoje nacionalne interese sa pravilima Ujedinjenih nacija, pravilima koja su na pola puta do ostvarenja svetskog društva. Tome nasuprot, "svet" (u novom čitanju) nasleđuje politiku moći evropskog nacionalizma...

Države kao što su Libija, Irak ili Srbija svoje nestabilne unutrašnje odnose sređuju autoritarnom vladavinom i politikom identiteta, pritom, vodeći ekspanzionističku spoljnu politiku, veoma su osetljive na sva pitanja vezana za granice i neurotično se drže svog suvereniteta. Ovakav način posmatranja otežava međusobnu komunikaciju. Danas on opravdava zahteve za pojačanom diplomatskom aktivnošću. Jedno je kada SAD, držeći se političke tradicije, pa bila ta tradicija i veoma vredna, igraju ulogu hegemonijskog garanta poretka, ulogu koja je instrumentalizovana ljudskim pravima. Nešto je drugo kada teški prelaz od klasične politike moći ka svetskom društvu, preko grobova jednog aktuelnog oružanog konflikta, treba da razumemo kao zajednički proces učenja. Šira perspektiva upozorava i na veći oprez. Punomoć koju NATO samom sebi daje nipošto ne sme postati pravilo.


 

Izvor: “Die Zeit” Nr. 18, 1999; prevod objavljen u “Srbija i NATO (II), svetska debata", posebno izdanje “Nove srpske političke misli”, 1999.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net