Iz ličnog ugla – Kratak pregled raspadanja (4) >

Od Barbike do Borisa Groznog

To što je neko idealan predsednički kandidat, ne znači i da će biti idealan predsednik. A to kakav je Boris Tadić predsednik, iako je gotovo neopazice već zagazio u drugu godinu svog drugog predsedničkog mandata, još uvek niko ne može sa sigurnošću reći. Pune četiri godine svog predsednikovanja on je proveo u kohabitacionoj zavetrini, pojavljujući se i oglašavajući samo onda kad to on ili njegovi savetnici nađu za shodno, više brinući o svom i stranačkom rejtingu nego o važnim državnim poslovima – kojih, pošteno govoreći, nije baš mnogo ni imao

Đorđe Vukadinović

Da je neko pre, recimo, šest godina pravio anketu sa pitanjem ko će krajem decenije biti dominantna figura na srpskoj političkoj sceni, Boris Tadić verovatno ne bi bio među prvih deset kandidata, a možda ga čak na listi uopšte ne bi ni bilo.

To, međutim, ne znači da je došao niotkuda. Neopterećen aferama, prijatne spoljašnjosti, pristojnih manira, iz dobre kuće, sa decentnom suprugom i beskrajno lojalnim krugom najbližih saradnika, Tadić bi bio gotovo idealan predsednički kandidat na bilo kojoj tačci zemaljske kugle. A kada se tome još doda otvorena spoljna podrška, naklonost poslovnih krugova i moćna stranačka mašinerija, postaje jasno koliki je, zapravo, bio uspeh radikala i Tomislava Nikolića što su uspeli da poslednje dve predsedničke trke učine tako tesnim i neizvesnim. Tadić je naprosto nepobediv u bilo kom duelu „jedan na jedan" i – ne dođe li do nekog totalnog socio-ekonomskog kolapsa – takav će još zadugo ostati.

Zato ne treba da čudi što je neposredni izbor predsednika bio prvi i osnovni zahtev demokrata prilikom pregovora sa DSS-om i radikalima o novom ustavu Srbije da bi, po principu „mi vama kosovsku preambulu – vi nama direktan izbor predsednika, makar i sa relativno malim ovlašćenjima", to na kraju i realizovano, po cenu akutne ustavne devijacije od parlamentarno-kancelarskog ka polupredsedničkom sistemu. Drugim rečima, zahvaljujući ovoj maloj nagodbi, bez koje novog ustava verovatno ne bi ni bilo, Srbija je dobila funkciju izabranog predsednika sa realno velikim autoritetom i neproporcionalno skromnim ustavnim ovlašćenjima.

No, to što je neko idealan predsednički kandidat ne znači i da će biti idealan predsednik. A to kakav je Tadić predsednik, iako je gotovo neopazice već zagazio u drugu godinu svog drugog predsedničkog mandata, još uvek niko ne može sa sigurnošću reći. Pune četiri godine svog predsednikovanja on je proveo u kohabitacionoj zavetrini, pojavljujući se i oglašavajući samo onda kad to on ili njegovi savetnici nađu za shodno, više brinući o svom i stranačkom rejtingu nego o važnim državnim poslovima – kojih, pošteno govoreći, nije baš mnogo ni imao.

Kosovo, Haški tribunal, Crna Gora, ekonomski problemi... Svi ti vrući politički krompiri bili su svo vreme u rukama Vojislava Koštunice i vlade, dok je iz svoje reprezentativne fotelje Tadić malo kritikovao, malo davao konstruktivne savete, sastajao se sa svetskim državnicima, izvinjavao susedima, slao čestitke sportistima i slikao se, slikao, slikao – neprestano šaljući prema spolja signale da bi on i DS bili daleko kooperativniji u odnosima sa zapadom, a prema unutra da će biti mnogo sposobniji u rešavanju životnih pitanja. Poverovali su mu i jedni drugi, možda ne toliko zato što ih je Tadić ubedio, nego što ih je Koštunica razočarao. I premda mu u ovom trenutku rejting još uvek deluje čvrsto poput granita na koti od oko četrdeset odsto, Tadić je već suočen sa ogromnim problemom kako da zadovolji nemoguća i neispunjiva obećanja i očekivanja koja je i spolja i iznutra posejao i podstakao.

Iako je DS imao predsednika republike, te držao najveći deo vlasti u Beogradu i Vojvodini, uspeli su da se nametnu biračima kao prava opozicija i istovremeno jedina ozbiljna brana pred radikalskom lavinom. To je, uz otvorenu ili prikrivenu podršku praktično svih medija, kao i vešto pakovanje iskusnog muzičko-marketinškog tandema Tadićevih savetnika, bilo dovoljno za gotovo totalni trijumf.

Borba za izlazak na prvu liniju

Nakon što je pobedio sve svoje političke rivale Tadić se našao u poziciji u kojoj nikada nije ranije nije bio. Dobar deo svojih ranijih ličnih i političkih uspeha postigao je zahvaljujući tome što su ga potcenjivali, što na njega nisu dovoljno obraćali pažnju i što ga nisu shvatali ozbiljno. Tako je, uvek nekako iz drugog plana, za svega nekoliko meseci uspeo da dobije bitku za prevlast u Demokratskoj stranci, iako je slovio tek za trećeg favorita, iza Živkovića kao nominalnog lidera i Jovanovića kao viđenog „princa-prestolonaslednika". Tako je dobio prve predsedničke izbore (koje je vladajući DSS najpre raspisao, pa tek onda tražio predsedničkog kandidata). Tako je, praćen salvom protesta površnih navijača i analitičara na mala vrata ušao u republičku vladu, prepuštajući premijersko mesto Koštunici. Tako je iz kosovske defanzive došao do gotovo apsolutne vlasti na svim nivoima. Tako je progurao gasni sporazum sa Rusima, iako su pisca ovih redova „pouzdani izvori" iz srpskog političkog i medijskog vrha do poslednjeg dana ubeđivali kako od toga nema ništa i kako je u pitanju samo još jedna velika foliraža „žutih".

Potcenjivao ga je Đinđić, potcenjivao Zoran Živković, potcenjivao Čedomir Jovanović, potcenjivao Koštunica, potcenjivali radikali. I svi su oni, ili skoro svi, danas samo deo političke istorije. A vrlo brzo ćemo videti da li su ga potcenili – i pogrešno procenili – i njegovi zapadni sagovornici i prijatelji.

U jednom ranijem tekstu (NIN, jun 2007.) Tadićev politički stil uporedio sam sa stilom igre centarfora Milana Filipa Inzagija, čiji su fudbalski kvaliteti često osporavani, a koji je uvek pomalo iz senke, ponekad ulazeći i sa klupe, godinama davao odlučujuće golove i donosio trofeje. Nisu to najčešće bili neki mnogo atraktivni pogotci, dosta ih je bilo i iz sumnjivih pozicija (ofsajd, faul, ruka...), daleko je on od majstorstva jednog Ronaldinja, Kake, Maradone ili Džajića iz najboljih dana, ali je omaleni Italijan lično doneo i osvojio mnogo više titula i trofeja.

Tako je, otprilike, godinama prolazio i Tadić, a njegovi krupni politički uspesi previđani ili minimalizovani i bagatelisani kao plod puke slučajnosti, sreće, ili pomoći sa strane. I svega toga je zaista bilo, ali zaključivati na osnovu toga kako tu nema praktično nikakve njegove zasluge („politička Barbika" i sl), smisleno je isto koliko i verovati da bi se svako od nas jednako fudbalski proslavio samo da se kojim slučajem našao na Inzagijevom mestu. No, bilo kako bilo, ta taktika Tadiću više neće uspevati. Pažnja protivničkih odbrana će od sada biti maksimalna, a ni do sada uglavnom blagonaklone sudije mu ubuduće neće tako gledati kroz prste. (Na stranu dilema da li je to zbog poboljšanog kvaliteta suđenja, ili zato što su im se interesi u međuvremenu razišli.)

Šta su najveća iskušenja koja stoje pred Tadićevom administracijom?

Ekonomska kriza je tu, delom, realan problem i prepreka za realizaciju Tadićevih (bez)brojnih predizbornih obećanja, a delom i šansa, odnosno dobar alibi zašto su ona neispunjena i zašto će takva manje-više i ostati. No, ukoliko kriza bude gora nego što se očekuje, ukoliko rezultira državnim bankrotom i socijalno-ekonomskim haosom kakav predviđaju neki ozbiljni ekonomisti, onda će se na Tadićeva pleća svaliti odgovornost čak i za ono sa čim nema veze i za šta nije kriv. Ali u istoriji i politici nema previše pravde ni milosrđa. Uostalom, i Milošević je pao ne onda kada je bio najkrivlji, već onda kada je bio najslabiji i kada su se protiv njega ozbiljno okrenuli zapadni politički krugovi.

Upotreba mantre

Izuzmemo li enormnu moć koju je koncentrisao, a što mu se u uslovima aktuelne globalne krize itekako može obiti o glavu, Tadićev možda najveći strateški politički problem nije to što u njegovu mantru „i Kosovo i Evropa" ne veruje praktično niko, već to što malo ko veruje da u nju veruje i sam Tadić. Uopšte nije jasno da li je Tadić svestan koliko je ovaj njegov stav duboko sholastički komplikovan, veoma težak za razumevanje, a još teži za realizaciju.

Tadiću bi se moglo dogoditi da strada kao žrtva polarizacije koju je sam, ako ne baš lično stvorio, a ono barem negovao, podsticao i na njoj profitirao. Iz priče o „dve Srbije", „demokratskom" i „nedemokratskom" bloku i „opasnosti od povratka starog režima" on je izvukao maksimum za sebe i svoju stranku, doslovno iscedivši i poslednju marketinšku kap koja se iz te sumnjive polarizacije dala izvući. A onda je mirno prešao na drugu stranu zaprepastivši najviše one koje su on i njegovi partijski drugovi godinama ubeđivali da mosta nema i da ga nipošto ne sme biti. No, moglo bi se dogoditi da mu taj rov koji je, povremeno, u predizborne svrhe, i sam produbljivao na kraju dođe glave, tj. da se pokaže kao suviše dubok da bi se mogao premostiti jednom nategnutom dekleracijom o pomirenju sa SPS i jednom partijom basketa sa Ivicom Dačićem.

Svojim učinkom u ovih jedva nešto više od pola godine „prave" vlasti Tadić je uspeo da gorko razočara jedan deo svojih glasača, i da, u izvesnoj meri, prijatno iznenadi one koji su glasali za njegove protivnike. Pri čemu je mnogo izvesnije da će prve izgubiti, nego da će druge uspeti da pridobije. Ali sreća u nesreći za Borisa TAdića i njegovu stranku jeste to da ni jedni ni drugi nemaju (jedni „za sada nemaju", drugi „više nemaju") ozbiljnu političku alternativu, odnosno lidera koji bi Tadiću u dogledno vreme mogao izaći na izbornu „crtu".

(Nastavak u idućem broju)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net