Beč >

Balkan bit

U Beču je Balkan sveprisutan, čuješ ga i vidiš ga. Čezneš za njim i odbijaš ga. Dve strane, Bečlije i oni iz jugoistočne Evrope, još uvek se plaše srastanja zajedničkog identiteta

BALKAN SAKRIVEN IZA CARSKIH FASADA: Turistički obilazak Beča

Mogao bi to biti sasvim normalan bar u Beču, pomalo rustičan, čak ni motivi sa poštanskih karata – Beograd sa cvećem dan i noć, Mostar pod mesečinom – ne padaju u oči, muzika zvuči poznato, božićna jelka se cakli u uglu, dvojica Bečlija u svom "Bajzlu" – krčmi – piju pivo. Da kelner govori sa lakim akcentom i inače se očekuje u ovom gradu, to se gotovo gubi u bečkim ušima, taj akcenat je toliko poznat, baš toliko poznat kao i imena Ankica ili Milanka na pločicama sa imenima prodavačica u radnjama velikih modnih lanaca u centru Beča. Ili kao ono "ić" na kraju prezimena vlasnika radnji sa povrćem ili krojačnica. Balkan ni po čemu nije tuđ, nego toliko sveprisutan da ga više i ne primećuješ. Beč ga je inhalirao, a da toga čak nije ni svestan.

MOŽE I BEZ NEMAČKOG: Srpski bakalin

Pa i "Maršal" u šesnaestom becirku je neupadljiv bar, sve dok se ne baci duži pogled iza šanka i ne zaustavi na malim bistama sa Titovim likom, tu je poređan čitav niz različitih predmeta koji odišu nostalgijom za Maršalom Jugoslavije. Kad baciš pogled prema tavanici zasja crvena zvezda na jugoslovenskoj zastavi. I Milica pokazuje fotografiju na zidu koja prikazuje Tita sa naočarima za sunce: "On je bio moja prva velika ljubav", kaže umetnica, povlači elegantne rukavice do preko lakata i dugo uzdiše. Lokal se polako puni. Trojica muškaraca sa gitarama na butinama počinju da pevaju, svi uglas: "Hajde, hajde, hajde..." Ima dobre rakije, stara pravoslavna godina se završava, nova počinje i svi upadaju u pesmu.

To je posve normalna zimska noć u Beču, suviše dugačka i suviše hladna, i "Maršal" bi bio sasvim normalni bečki bar, kad ne bi svi govorili srpski, bosanski, hrvatski i slavili praznik koji većina Bečlija i ne poznaje. "Maršal" je stecište eksjugoslovenske dijaspore. Tu se nalaze gastarbajteri koji su odavno ovde, bivše ratne izbeglice, koje su se u međuvremenu snabdele austrijskim državljanstvom i dvadesetpetogodišnji živahni Bosanci, svi sa dredlok frizurama, koji bi više voleli da žive u Barseloni.

Oblici u kojima se Balkan pojavljuje u Beču nisu manje šaroliki nego u bivšoj Jugoslaviji. U Beču postoje različite verzije Beograda, Sarajeva, Zagreba, Podgorice ili Skoplja. Postoje diskoteke sa turbo-folkom u kojima devojke sa ekstradugačkom kosom igraju same kao da se pomalo dosađuju, a muškarci, opaljeni suncem, to jest solarijumom, sede po ćoškovima. Postoje restorani koji pre svega nude meso sa roštilja sa imenima "Lepa Brena" ili "Novi Beograd" na bečkom spoljnjem kružnom bulevaru "Girtel", gde možeš da utopiš svakidašnjicu u piće, i postoje lokali kao što je "Maršal", u kojima se oživljava stara Jugoslavija, iako "Maršal" čak i ne može da poznaje staru Jugoslaviju, jer je otvoren tek pre dve godine.

VELIKA CENZURA: Goran Marković takođe slavi u "Maršalu" srpsku Novu godinu. On je nešto kao tatica svih starih Jugovića u Beču, već osamnaest godina živi u ovom gradu i poznaje kako jednu tako i drugu stranu: i Jugoviće i Bečlije. Osim toga, on takođe zna sve priče o tome šta se sve odvija između i oko njih. Na primer, paternalizam Austrijanaca prema gastarbajterima, koji može da se sabere u jednoj rečenici: "Šta će ti tamo neka prava, kad ovde smeš da radiš sa dobrim gumenim rukavicama i čizmama?"

Goran je dete onog docnijeg talasa useljenika, one "velike cenzure" (copy right Novaković), tako on naziva rat koji se u Austriji ogledao u talasu izbeglica, onaj rat koji Jugoviće razdvaja i u novoj domovini, pa nanovo definiše i stare gastarbajtere. Novaković: "Sve je u toku noći palo u vodu, ljudi su razdeljeni svuda, i na radnom mestu i u školi. Deca su dolazila kući plačući, jer su ih nazivali srpskim četnicima."

ONO NEŠTO ZAJEDNIČKO: Ni danas se niko ne oseća "naročito dobro" prihvaćen od Austrijanaca. Novaković je svejedno pokušao da Bečlije i Bečlijke nauči srpsko-hrvatsko-bosanskom jeziku, tri četvrtine njih postali su njegovi učenici, jer su živeli u "bikulturnim odnosima". "Postoji ono nešto zajedničko", zaključuje on, "ali se nažalost radije venčavaju sa nekim iz domovine, pogotovu mlade žene radije dovode svoje muškarce sa Balkana." Neguju se i "razlike u mentalitetu". Ali Beč sada svejedno izgleda mnogo bolje. Kada je stigao ovamo 1991. godine, grad je još delovao kao neka socijalistička provincija, nalazi Novaković. "Južnjaci su Beču poklonili toplo srce, a crnci izgled metropole, pa već i zbog toga sada zaslužuju spomenik."

Potomci gastarbajtera danas imaju "malo bolju obuku". Posao snova za dečake je automehaničar, za devojke (baš kao i za Austrijanke) frizerka. Eksjugoslovenska zajednica u Beču je, kako kaže Novaković, veoma raslojena, vlada apsolutni individualizam i nezainteresovanost za politiku.

Dvadesetsedmogodišnja Maša Dabić, koja je sa svojom porodicom pobegla od rata u Bosni, smatra da je zajednica kao i drugde podeljena prema interesima: "Sa onima sa kojima se nalaziš u Beogradu, nalazićeš se i u Beču." Zajedničko je preko toga iskustvo "boravka u tuđini", to je čak i važnije od zajedničkog mesta porekla.

Jezik negdašnjih imigranata je već odavno deo austrijske kulture, prati grad kao neka muzika iz bekgraunda. "Uvek će te neko razumeti ako se voziš podzemnom železnicom i govoriš srpskohrvatski", kaže Dabićeva. Ona je germanistkinja i još uvek se čudi koliko bivših Jugoslovena stanuje ovde. Podaci udruženja "Jedinstvo" kažu da samo u Beču živi 200.000 ljudi sa srpskim korenima.

Pošto su mnogi od njih u međuvremenu dobili austrijske pasoše, pretprošle parlamentarne izbore čak se i šef desno-populističke partije "slobodaraca", Hajnc-Kristrijan Štrahe, po pitanju Kosova priklonio njima, pa povrh svega stavio i brojanicu na ruku. Činjenica da upravo oni, koji su lično kao "stranci" u Austriji doživeli diskriminaciju, sada biraju jednu partiju neprijateljski nastrojenu prema strancima, rezultat je dugogodišnjeg negovanja nepoverenja prema svemu stranom u Austriji i odbijanja politike da se shvati realnost. Zvanična Austrija još i danas odbija da prizna da je imigraciona zemlja. Ipak se "Jedinstvo", staro udruženje gastarbajtera, bori protiv toga da ga desnica prisvoji.

BALKANOFILIJA: Možda je baš kao protivreakcija ksenofobiji pre nekoliko godina kod ponekog Bečlije, a pogotovu među studentima, izbila prava balkanofilija. Tu se radi o ljubavi prema veseloj muzici sa dobrom primesom nostalgije za istokom. Balkanofilija se destiliše iz radoznalosti, želje da se otkrije jugoistok Evrope, doživljenih prijateljstava u Beču, sklonosti ka trešu i pomalo zavisti zbog nekonvencionalnosti koju su Jugovići doneli u strahovito malograđanski Beč. Od samog početka njen ukus je popravljen klišeima i komercijalnim uspehom balkanske muzike. Snašla je Beč kao neki superkoktel na vrhuncu zabave.

Balkan Beat

Balkanu je kao drogi podlegao, deo Bečlija do dana današnjeg. Žurka se nastavlja. Mesto sastanka je, na primer, "Ostklub" ("Istočni klub") na trgu Švarcenbergplac u blizini spomenika palim Rusima. Tamo momci i devojke igrajući kolo iz čučnja bacaju noge visoko uvis. Nad njima se nadnosi figura sveca sa slušalicama na ušima, koja ih svake noći uvlači u balkan-bit i blagonaklono gleda dole na svoje pristalice u čijim očima svetluca radost za životom. Pušta se naravno "Disko partizani" Štefana Hantela, alias Šantela, veoma su omiljeni koncerti ciganske muzike, uz koje često nastupa mešavina poaustrijančenih Balkanaca i Austrijanaca. Ali dolaze i bendovi iz Beograda kao što je Shazalakazoo, ili Istanbul i Chisinau.

U Beču se poneko duri i kaže da flert sa tom muzikom nema nikakve veze sa Balkanom, nego samo sa zapadnim klišeima o Balkanu, jer ljudi na Balkanu navodno vole posve drugačiju muziku. Drugi pak tvrde da to kažu samo oni koji su se i suviše "pošvabili" da bi išli da igraju.

KAPIJA BALKANA: "To je prosto naprosto vesela muzika", kaže šef kluba "Ost" Matijas Angerer. "A Beč je glavni grad te scene." U klubu "Ost" su već stvorene i zvezde, na primer Fatima Spar sa svojim turskim korenom, koja sa Freedom Fries ponekad nastupa i u bečkoj koncertnoj dvorani "Konzerthaus". Tek od kada poneko forsira tu muziku koju nazivaju Ethno Groove ili Balkan beat, opet postoje i svetski uspešni austrijski bendovi, kaže Angerer. "Na taj način je Beč priznat kao kapija Balkana."

KULTURNA INFUZIJA: Zahvaljujući tom bitu punom životne radosti, grad je postao i pozornica za jugoistočnu Evropu, mesto gde se "Balkan" može prepoznati, a da nije tu, gde ne podseća samo arhitektura na Beograd, Sofiju i Sarajevo. A možda je Beč kroz kulturnu infuziju već stvarno postao deo Balkana ili prosto neko novo mesto, koje još nije postojalo, sve dok se koordinate, koje definišu jedan grad, ponovo ne preklope.

Posle sloma koncepta Zapada i Istoka, posle pada Berlinskog zida, raspada Jugoslavije, morala je i u Beču da se načne ne samo mlađa, nego i starija istorija, da se usred nove geografije nađe i novi identitet. Grad se probudio iz svog sna Trnove Ružice i iznenada opet postao deo istoka Evrope, koji ga enormno oživljava.

Pevačica Jelena Krstić u klubu "Ost" ima muzičku pratnju i Austrijanaca i ljudi iz jugoistočne Evrope. Ovde zajedno muziciraju jedan gospodin Gospodinov, jedan gospodin Kostadinović i jedan gospodin Ehberger. Svi oni ritam imaju u venama. Možemo da se pitamo da li je to zajedničko razumevanje jednog muzičkog jezika ponovo pronađeno kulturno dostignuće. Svakako je zabavno. A Bečlije ovde mogu da budu malčice divljije nego što su mislili da će ikada smeti.

U tom smislu Balkan je osećanje života koje oslobađa. Umetnik Dejan Kaluđerović iz Beograda, koji radi u Beču, smatra da je Balkan baš Austrijancima prilično potreban: "Ovde se potiskuju osećanja, a na Balkanu se otvorenije pokazuju i proživljavaju." Po njegovom shvatanju Beč je "tipičan, zapadni, kapitalistički grad" sa predrasudama o jugoistočnoj Evropi. Način života je, međutim, isti i Bečlije su "kompletno balkanizirane". "To ovde nije kao drugde u Evropi, ovde se pije više kafe i govori duže", kaže Kaluđerović, koji je već živeo i u Njujorku. Ali ako bi neko upozorio Austrijance na sve sličnosti, "oni to ne bi baš voleli".

Austrija je, kaže Kaluđerović, konzervativna, provincijalna, Beč nije kosmopolitski grad, još uvek kod Austrijanaca preovladava osećanje "da su bolji" od stranaca. Imigranti se eksploatišu, pa iako zemlja dobija toliko pomoći sa Balkana – austrijska preduzeća zarađuju na primer mnogo novaca u Bugarskoj – Austrija čuva svoj pojam građanstva. Balkan je, dakle, još uvek nešto "egzotično". Kaluđerović ne veruje da se Austrija i Balkan, "ta dva sloja, ikada mogu spojiti". "Ovde to ostaje razdvojeno. Ne postoji nikakvo stapanje", tvrdi on. "Iako bi Austrija profitirala još i više, ako bi zaista došlo do takvog stapanja."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net