Dok se truckaju ka aparatu za dijalizu, slušaju putnici u tome kombiju pesmu zaslužnog umetnika i srca su im puna

Bi li država mogla da se odvoji od umetnosti kao što je odvojena od Crkve (barem zakonski)?

Ove godine Republika Srbija kadra je i vlasna da obraduje tri stotine četrdeset troje zaslužnih artista sa pedeset hiljada dinara mirovine mesečno, obnovimo skupa tablicu množenja, 343x50.000x12=205.800.000 (dinara), to je 2,19 miliona evra!

Prokuplje: Na dijalizu posle ponoći 9. februar 2009. (16:23–18:01) Izvor: B92 Prokuplje – Bubrežni bolesnici u Prokuplju na dijalizu idu i posle ponoći jer nema dovoljno prostorija za terapije. U prokupačkom Zdravstvenom centru, u službi nefrologije uvedena je četvrta smena, pa pacijenti na dijalizi terapiju završavaju u dva sata posle ponoći. Ovo je bilo neophodno zato što je povećan broj pacijenata i ne postoji odgovarajući prostor. Među pacijentima ima i onih koji putuju iz udaljenih mesta Topličkog okruga i prelaze i po 150 kilometara da bi dobili terapiju.

Tako, eto, živuju nezaslužni neumetnici kojima bubrezi ne rade dobro ili ne rade nikako. Dok se truckaju ka aparatu za dijalizu, slušaju u tome kombiju pesmu zaslužnog umetnika i srca su im puna, u vestima mogu da čuju koja je izložba nekog drugog nacionalnog penzionera svečano otvorena i koji je akademik besedio na toj svetkovini duha, Bože, kako sam ništavan, dužan je da misli korisnik dijalize, i dok sam bio zdrav, nisam za državu učinio ništa što bi joj se urezalo u sećanje, i ovu moju dijalizu koju doista završavam u dva ujutro država plaća evo već četrnaest godina, kad me barem ne bi bilo, mogao bi još neki pevač koji je za svoje glasovne sposobnosti već bio nagrađen milionima od koncerata i tantijema i kome bubrezi rade kao meni pre nego što sam se razboleo da dobije zaslužnu penziju...

&

Šta bi se desilo da država ukine SANU? Da kako ih je Davičo zvao kakademici do prvog marta pokupe lične stvari ukoliko ih drže u Knez Mihailovoj, da vrate ključeve od kabineta! Titule im se ne osporavaju, ali akademski dodatak (kakav izraz) više neće dobijati. Ako su se privikli jedni na druge, neka slobodno zakupe neku drugu zgradu, ukoliko ih međusobna povezanost nadahnjuje na nova pregnuća namenjena srpskom i ljudskom rodu neka i dalje sarađuju, ali kao samofinansirajući. Kolika je korist od SANU-a vidi se i po tome što niko nije zainteresovan da se i ona privatizuje: da sam bogat, ja bih zgradu otkupio, jer bi mi odgovarala (za narodnu kujnu kakvu nemaju ni mnogo bogatije ni mnogo siromašnije države, o tom potom), a otpremnine sadašnjim žiteljima ne bih nikakve dao, jedni su još u snazi, drugima neka penziju da PIO!

Naše sve siromašnije društvo prijatno bi se iznenadilo shvativši da je bez SANU-a sve isto, da se radilo o pukoj navici. Kojoj? Pa da se osvedočeno mudrima i talentovanima obezbedi svetilište, počasti i redovita natprosečna prinadležnost, a da se od njih očekuje manje nego što arhaično pleme očekuje od vrača! Ne, ne stoji niko na putu akademiku da još nešto istraži ili stvori pa da to objavi, dapače, neki to i čine, Akademija će svako delo štampati i razaslati ga na sve strane, ali ako i ništa ne stvori, zna se šta je akademik. Napišeš dramu, koja istinabog požnje lep uspeh, za šta dobiješ odgovarajući honorar, tvoje se pesme dopadnu kritičarima (s kojima se doista i družiš, ali to je udes male sredine), i ti postaneš akademik! Da! Čemu bi učeni ljudi stremili kad ne bi postojala SANU posle koje ima još samo Aleja velikana?! Akademici, barem oni promućurniji i iskreniji, shvataju da je njihova privilegija izrasla iz predrasude o postupnom i merljivom razvoju koji mora imati zvanični vrhunac, terasu blaženih gde povetarac kao na Tibetu miluje sede brade. Akademija je taština i muka duhu, ali njeni članovi nemaju srca da se samoukinu, dapače, iznutra pomno motre ko sve obigrava i ko se sve oblizuje o njihove tvrđave, razmatraju molbe, preporuke, biografije, primaju izvestan broj dopisnih članova, nekolicinu prime za stalno, tim sitnim rešetom apdejtuju svoj olimpijski status, podižu rang ustanovi i sebi samima, produžavaju vek jednoj kak uzhe bylo skazano navici.

Dobro, SANU je starija od ove države i mladunica ju vidi kao jedan od svojih atributa i kao mogući oslonac, ali zašto se državni vrh toliko dodvorava umetničko-sportskoj eliti? Našto davati penzije silesiji sportista i kakve uopšte veze ima država sa umetnošću?! Zašto bi opus nekog pevača bio vredniji od svega što je u svom radnom veku učinio neki hirurg? Potonji će, ako poživi dovoljno (a ipak ne postane član SANU-a) dobiti nenacionalnu, nezaslužnu, nespecijalnu i neveliku penziju!

Vrhuška u umetnicima vidi viša bića koja su slavu Srbije pronela i izvan njenih granica uveseljavajući dijasporu, a ponekad i pobeđujući na Pesmi Evrovizije (gde je presudan broj glasača, tj. naših iseljenika željnih kakvog gođ uspeha, a slave državne nikakove nema pa nema potrebe niti mogućnosti da se to čega nema igde pronosi).

Vera da se država – u kojoj privrede gotovo i nema, gde su radnici obespravljeniji nego ikad u poslednjih možda i sto godina – može drugima predstaviti u lepom svetlu, dirljiva je: ministar Milosavljević sneveselio se što Srbija nema nekoliko desetina miliona dolara da ih da reklamnom geniju Skotu Bedberiju, koji je imao ugovor o delu sa kompanijom NIKE, pa da se Srbija raščuje i takoreći rasprostrani po celom svetu kao ove patike!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net