Intervju – Holm Zundhausen, istoričar >

Politika istorije

"Istorija Evrope je toliko raznovrsna da u Srbiji nema ničega što u sličnoj formi nije postojalo u drugim delovima Evrope ili još uvek postoji. Uvek sam u svojoj knjizi pokušavao da to objasnim. Mom razumu je potpuno strano da istoriju Srbije ili te Srbe smatram drugačijim, posebnim. Utoliko se više čudim mnogim kritičarima koji neumorno naglašavaju da stranac ne može da razume Srbe i njihovu istoriju. Pogotovo jedan Nemac. To je čudna argumentacija na početku XXI veka"

Činjenicu da je kod nas prevedena i objavljena knjiga Istorija Srbije nemačkog istoričara Holma Zundhausena, domaći istoričari su ocenili veoma pozitivno, smatrajući da pogled sa strane o događanjima u Srbiji od XIX do XXI veka, koje opisuje Zundhausen, može i te kako da nam koristi. Međutim, neka tumačenja srpske istorije nemačkog njegove ovdašnje kolege smatraju pogrešnim zato što u njima prepoznaju uticaje politike i stereotipnog mišljenja o Srbiji, a ne zasnovanost istoričarskog suda na istorijskim činjenicama. Najglasniji su po pitanju Zundhausenovog stava da razlozi za raspad Jugoslavije datiraju pre Titovog vremena, i mišljenja da kosovski mit ima predimenzionisanu ulogu u našim životima. S druge strane, barem sudeći po većini komentara korisnika internet izdanja domaće štampe, jedno ovakvo, izmešteno mišljenje o nama je već samo po sebi dobitak.

Na isti način su razmišljali i u kući "Clio", izdavaču Istorije Srbije: očekivali su da će knjiga pokrenuti preispitivanje novije srpske istorije, što će se, s obzirom na već najavljene tribine i skupove, i desiti.

Holm Zundhausen (1942) je profesor istorije Jugoistočne Evrope na Institutu za istočnoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu i predsednik Naučnog saveta Instituta za istočnoevropske studije u Minhenu. Govori nekoliko jezika, pa i srpski. Zato je u Istoriji Srbije koristio, osim inostrane, i srpsku literaturu – naučnu i nenaučnu. Na tom spisku je i knjiga Atentat Miloša Vasića, novinara "Vremena". Knjigu Istorija Srbije je s nemačkog preveo nedavno preminuli Tomislav Bekić.

"VREME": U vašoj biografiji piše da ste se još na studijama zainteresovali za probleme jugoistočne Evrope. Šta je bio razlog tome? Da li neki konkretan događaj ili tada aktuelna ličnost?

HOLM ZUNDHAUSEN: Zainteresovanost za jugoistočnu Evropu javila se manje-više slučajno pod utiskom jednog putovanja u Jugoslaviju, u koju se u ono vreme moglo relativno lako doputovati. Za vreme tog putovanja zainteresovao sam se za ljude, njihovu kulturu i istoriju.

Poslednji datum koji navodite u svojoj studiji je 11. mart 2006. godine, smrt Slobodana Miloševića, vreme kada ste upravo završavali svoju knjigu. Kako je analizirati i procenjivati događaje čiji ste savremenik, kakav je vaš osećaj o tome?

U knjizi se iscrpno govori o Miloševiću. Bilo bi neobično da nisam pomenuo datum njegove smrti, iako u to vreme rukopis još nije bio završen. Što se tiče osnovnog problema vremenske distance, o tome ćemo još razgovarati. Inače, kada sam počeo da se bavim istorijskim studijama savremena istorija bila je za mnoge kolege još pomalo nepouzdano područje. Za to su se uvek navodila dva argumenta: 1. da još nisu pristupačni svi relevantni izvori, i 2. da je potrebna vremenska distanca između događaja i njegovog naučnog tumačenja. Tek sam postepeno shvatio da ti argumenti nisu održivi. Mnogo se piše o događajima iz davne prošlosti, o kojima imamo veoma malo izvora – mnogo manje nego o aktuelnim događajima. Pomislite samo na pisanje istorije srednjeg veka – o još starijim vremenima da i ne govorimo. Ali ima mnogo praznina i u pogledu izvora koji se odnose na događaje iz novog vremena. Pa ipak se o njima permanentno piše. Što se pak tiče vremenske distance, situacija je još komplikovanija. Činjenica da se događaj zbio pre 10, 50, 100 ili 600 godina kazuje nešto o vremenskoj distanci, ali ne i o distanci naučnika prema predmetu njegovog istraživanja. Postoje događaji koji su se zbili pre 2000 godina i još uvek izazivaju najžešće kontroverze. Prvo izdanje Srpske revolucije Leopolda Rankea objavljeno je 1829. godine, 14 godina posle Drugog srpskog ustanka. Da li je to bilo rano? Ako jeste: koliko vremena treba da prođe između jednog događaja i njegovog istorijskog tumačenja? A šta se dešava za to vreme? Da li će se u međuvremenu ćutati? Naravno da neće. Novinari stalno pišu o tome. To im je posao. Činjenica da je 80-ih godina u eks-Jugoslaviji došlo ponovo do eksplozije radova o Drugom svetskom ratu ne znači da bi vremenska distanca koja je u međuvremenu nastupila dovela do više trezvenosti i objektivnosti. I obrnuto: mnogi radovi koji su pisani već od početka 90-ih godina o ratovima iz 90-ih (najčešće su ih pisali novinari), nisu patili samo od nedostatka vremenske distance – i ne u prvom redu od toga – nego od njihove pristrasnosti.

I još nešto: ako je tačno što mnogi tvrde i to sa veoma dobrim razlozima, da bez kritičke rasprave o neposrednoj prošlosti nije moguć stvarni novi početak u jednom društvu, onda takvu raspravu nikada dovoljno rano ne možemo da pokrenemo. Nijedno društvo u današnjem svetu nije toliko bogato – ni najbogatije ni najmoćnije – da može jednostavno da pokloni nekoliko godina. Naravno da će se naše znanje o neposrednoj prošlosti sve više razvijati, ali čekati pravu distancu i do tada prepustiti političarima i novinarima državno tumačenje, bilo bi jednostavno neodgovorno.

Knjigu ste pisali prvenstveno za nemačku publiku. Da li je to uticalo na vaše tumačenje događaja u kojima su učesnice bile Srbija i Nemačka?

Činjenica da sam pre svega pisao za nemačku čitalačku publiku, odnosno za čitaoce koji znaju nemački (to nisu samo Nemci), značajna je utoliko što sam davao određena objašnjenja, dok se pretpostavlja da srpski čitaoci te stvari znaju. To na primer nije igralo ulogu prilikom prikazivanja Drugog svetskog rata, jer ratna zbivanja u Jugoslaviji mnogim Nemcima nisu dovoljno poznata.

Da li istorija poslednjih decenija treba, a zatim da li može, da se distancira od politike?

Istorijska nauka i politika bi trebalo da budu striktno odvojene. Nauka ima svoja pravila a politika druga. Nažalost, neki političari sebe smatraju istoričarima, a neki istoričari političarima. To najčešće ispadne naopako. Postoji doduše područje u kome se politika i istorijska nauka prožimaju. To je istorijska politika koja uključuje i javnu kulturu sećanja: koji su datumi izabrani za obeležavanje državnih praznika? Šta se uči u školi na časovima istorije? Zašto se podižu spomenici, prave muzeji, i tako dalje, i kakva je to poruka? Kako se simbolično reprezentuju država i nacija? To su pitanja koja moraju da rasprave istoričarke i istoričari, političarke i političari, kao i zainteresovani delovi društva. Zadatak istoričara je da pri tome pazi da u ovim diskursima ne nastrada nauka i da se prošlost ne instrumentalizuje u političke svrhe. Ako političar, državno vođstvo ili partija prisvoje monopol istorijskog tumačenja, najčešće je dosegnut kraj istorijske nauke.

U pogovoru vaše knjige, Dušan T. Bataković smatra da značajnu ulogu u oblikovanju vaših stavova "imaju i određena predubeđenja, lična ili od drugih preuzeta, koja odslikavaju sve stereotipe, predrasude i osporavanja, kao i stanovišta koja nemaju sigurna uporišta ni u raspoloživoj dokumentaciji, ni u ozbiljnoj, široko prihvaćenoj naučnoj literaturi". Molim vas za komentar.

Nisam čitao pogovor Dušana Batakovića, jer knjigu još nisam dobio. U njegovom intervjuu "Politici" od 1. februara govori veoma uopšteno, i u toj veoma uopštenoj formi ne mogu prema njegovim prebacivanjima i okrivljavanju da zauzmem stav.

Zašto ste smatrali da građanski rat u Bosni i Hercegovini i Krajini (19911995) zaslužuje više prostora od Prvog svetskog rata?

Najvažniji razlog je interesovanje čitalaca, kao i činjenica da događaji iz 90-ih godina neposredno utiču na sadašnjost. Sem toga, vojne operacije ne nalaze se u prednjem planu moga interesovanja. Nisam vojni istoričar i o tome suviše malo znam. Prvi svetski rat je u suštini bio još klasičan rat. Ratovi 90-ih godina spadaju u one koji su u međunarodnoj literaturi obuhvaćeni pojmom novi ratovi. A pitanje kako dolazi do eskalacije nasilja objašnjeno je poslednjih godina na osnovu mnogih primera i sa aspekta različitih naučnih disciplina. Ove diskusije još nisu završene – ako želimo bolje da shvatimo ono što se desilo.

Da li u istoriji Srbije vidite neki događaj ili ličnost zbog kojih Srbija nije deo Evrope?

Ne. Istorija Evrope je toliko raznovrsna (u pozitivnom kao i u negativnom smislu), da u Srbiji nema ničega što u sličnoj formi nije postojalo u drugim delovima Evrope ili još uvek postoji. U svojoj knjizi sam pokušavao da to objasnim. Mom razumu je potpuno strano da istoriju Srbije ili te Srbe smatram drugačijim, posebnim. Utoliko se više čudim mnogim kritičarima koji neumorno naglašavaju da stranac ne može da razume Srbe i njihovu istoriju. Pogotovo jedan Nemac. To je čudna argumentacija (na početku XXI veka!). I taj oblik samopredstavljanja te posebnosti mi je isto tako stran kao i kada strani autori u Srbima vide nešto drugačije, posebno. Mislim na primer na knjigu Balkan Ghosts Rolanda Kaplana, koja je imala veliki uticaj na zapadne političare početkom 90-ih godina.

Ovdašnja javnost vašu knjigu ocenjuje kao koristan pogled sa strane na našu istoriju novijeg vremena, ali i provokativnom prilikom da se u srpskoj istoriografiji sučele mišljenja istoričara, pa i da se, zašto da ne, dođe i do drugačijih tumačenja od postojećih. S obzirom na to da je najavljen vaš dolazak na proleće i sastanak sa ovdašnjim kolegama, da li bi se moglo desiti da i vi uvažite njihove stavove?

Naravno. Neka me ubede. I to što sam napisao u knjizi ne počiva isključivo na mojim saznanjima, nego bitnim delom na onome što su istoričarke i istoričari u Srbiji uradili. Bez njihovog rada ovu knjigu ne bih ni mogao da napišem.

Zašto je Istorija Srbije veliki dobitak za vas, kako ste napisali na kraju predgovora?

Jer se u ogledalu drugog društva vidi i sopstveno, a čovek vidi i sebe. Možda sam iz istorije Španije ili Hrvatske mogao isto tako mnogo da naučim kao iz istorije Srbije. Odlučio sam se pak za Srbiju, jer sam se decenijama bavio njom, a ljudi su mi dali da okusim i med i pelin.


 

Odlomak iz knjige »Istorija Srbije od 19. do 21. veka« Holma Zundhausena: 1999

Posle gubitka Krajine i Dejtonskim sporazumom osiguranom Republikom Srpskom, Kosovo se ponovo našlo u središtu srpske politike. Tamo se posle drastičnog smanjenja autonomije u proleće 1989. dalje zaoštrio albansko-srpski sukob. Na jednom referendumu, koji je Srbija proglasila nelegalnim, kosovski Albanci su u septembru 1991. glasali za nezavisnu republiku. Pošto je Demokratska liga za Kosovo (LDK) na izborima krajem maja 1992. izašla kao pobednik, njen predsednik, književnik Ibrahim Rugova, izabran je za predsednika “Republike", koju je priznala samo Albanija. Rugova se zalagao za nenasilan otpor protiv srpskih vlasti i s velikim uspehom je izgradio paralelne državne i društvene institucije. On je među glavnim akterima propale Jugoslavije utoliko predstavljao izuzetak što je pokušavao da prekine đavolji krug nasilja – jedan koliko poštovanja dostojan toliko i uzaludan poduhvat. U središtu zahteva kosovskih Albanaca tih godina nije bilo priključenje Albaniji ili realizacija “velikoalbanskog projekta", što su protivnici ismejavali kao lakrdiju, nego stvaranje države Kosovo (u sklopu jedne jugoslovenske federacije ili izvan nje). Pošto je međunarodna zajednica iz Dejtonskog sporazuma isključila pitanje Kosova, to je u delovima kosovskog albanskog društva opala Rugovina popularnost. Njegovo istrajno pozivanje na strpljenje u borbi za međunarodno priznanje “Republike Kosovo", koja nije donosila neke opipljive rezultate, slabili su moć i popularnost “balkanskog Gandija" i doveli su do rascepa kosovsko-albanskog društva. Dok su se umereni zalagali za dijalog s opozicijom Srbije i nagoveštavali da bi se zadovoljili i s “Republikom Kosovo", u sklopu jugoslovenske konfederacije sastavljene od tri republike, radikalno nastrojeni su sve više zagovarali nasilne akcije. Mnogi mladi Albanci smatrali su da je Rugovin nenasilni kurs propao i pokušavali su da terorističkim akcijama skrenu pažnju svetske javnosti na Kosovo. Kao i mnogi drugi nacionalni “oslobodilački pokreti" u 19. i 20. veku i kosovski “oslobodilački pokret" (UČK), koji je u drugoj polovini devedesetih godina poprimio jasnije obrise, bio je jedno terorističko udruženje koje je nastojalo da ukine granice između ratnika i civilnog stanovništva i da državnu vlast provocira na preterane akcije. Za to je bila spremna i na žrtve u redovima sopstvenog civilnog stanovništva, pošto su žrtve predstavljale njen najvažniji “kapital" u medijskom ratu. Njihove jedinice, među njima “Crni orlovi", terorisale su Srbe, Rome i Egipćane, i time su izazvale očekivane akcije odmazde. Posle jednog srpskog masakra nad Albancima u regionu Drenice (krajem februara/početkom marta 1998) u Pokrajini je zavladalo pravo ratno stanje, pa je u tom sklopu, po jednoj proceni, 450.000 Albanaca pobeglo, odnosno proterano ili ubijeno. Tek je sada – i opet prekasno – međunarodna zajednica shvatila da je situacija u tom regionu krajnje eksplozivna. Za dugotrajno slepilo Ujedinjenih nacija i Evropljana ne postoji, osim neznanja, neodlučnosti i nesloge, nikakvo ubedljivo objašnjenje. Godinama je već bilo poznato da situacija na Kosovu nema više nikakve veze s pravnom državom. Pri tome nije bilo u pitanju da li jedna država ima pravo da se suprotstavi terorističkim aktivnostima na svojoj teritoriji. To pravo je nesporno. U pitanju je jedino bilo koja će sredstva država primeniti, da li ispunjava obaveze zapisane u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima iz decembra 1966. i šta su uzroci nasilju. Činjenica je da je decenijama upražnjavana strategija u cilju “srbizacije" Kosova doživela neuspeh i da taj neuspeh nije mogao biti korigovan ni jugoslovenskim Ustavom iz 1974, niti preokrenut srpskim ustavnim promenama krajem osamdesetih/početkom devedesetih godina. Za međunarodnu zajednicu se sve neumitnije postavljalo pitanje – da li zabrani mešanja u unutrašnje stvari jedne suverene države (ovde: Savezne Republike Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore) treba pridati veću težinu nego obavezi članova UN da se suprotstave masovnim povredama ljudskih prava. Da li je suverenitet država veće dobro od “suvereniteta" ljudi? I šta se dešava kada jedna država stalno krši ljudska prava, a Ujedinjene nacije, usled strukturalnih deficita, ne mogu da deluju? U konkretnom slučaju igrala je ulogu i okolnost da su eskalaciji na Kosovu prethodili kršenje ljudskih prava i ratni zločini u drugim delovima nekadašnje Jugoslavije. Upotreba specijalnih jedinica srpske tajne službe i zločini paravojnih bandi iz Srbije na ratnim poprištima u Hrvatskoj i Bosni bili su dovoljno poznati. Propagator etničkih čišćenja, Vojislav Šešelj, bio je izvesno vreme tesno povezan s Miloševićem i obavljao je funkciju potpredsednika srpske vlade. Od svojih planova za stvaranje jedne etnički čiste “velike Srbije" nije nikada pravio tajnu. Jedna anketa koja je 1998. godine sprovedena u Srbiji pokazala je da se trećina ispitanika izjasnila za nasilno rešenje “problema Albanaca". Šesnaest odsto bilo je za to da se Albanci “očiste", da se “izoluju" u jedan veliki logor ili da se “unište atomskom bombom". Ostalih 17 odsto predlagalo je nasilno iseljenje. Kako je, dakle, u toj situaciji trebalo da se ponaša međunarodna zajednica?

Tokom devedesetih godina je u raspravama o međunarodnom pravu postepeno došlo do pomeranja težišta sa stava o nemešanju u prilog jedne “humanitarne intervencije". Međunarodna zajednica je sada aktivirala svoju politiku o Kosovu. Ali, iako je u oktobru 1998. američki specijalni izaslanik Ričard Holbruk u pregovorima s Miloševićem izdejstvovao primirje, i pored pretnje NATO da će bombardovati Srbiju, i iako su bili stacionirani posmatrači na Kosovu, situacija je eskalirala kao posledica provokacija od strane UČK i izveštaja o navodno novom srpskom masakru nad albanskim civilnim stanovništvom u selu Račak 15. januara 1999. Pregovori koji su potom, na pritisak međunarodne zajednice, održani u dvorcu Rambuje kod Pariza od 6. februara do 19. marta propali su zbog nepremostivih suprotnih pozicija između srpske i albanske strane, pa je NATO 24. marta realizovao svoju raniju pretnju vazdušnim napadima na vojne i privredne ciljeve u Srbiji i Crnoj Gori, da “spreči humanitarnu katastrofu". Time je počelo ono što neki srpski autori nazivaju “drugom Kosovskom bitkom". Vojna akcija NATO-a u kojoj su prvi put aktivno sudelovali vojnici Bundesvera, izvedena je bez odobrenja UN, pošto se Rusija i Kina, s obzirom na sopstvena žarišta nemira, nikada ne bi saglasile s mandatom UN. Vazdušni napadi NATO-a, tokom kojeg su ubijani i srpski civili (“kolateralne štete"), izazvali su žestoke međunarodnopravne kontroverze, koje su nepreciznim ili pogrešnim tvrdnjama zapadnih političara dodatno podgrejavane. Proklamovani cilj akcije je povrh toga bio promašen, jer posle početka vazdušnih napada proterano je više od milion Albanaca, ili su se u strahu od srpske osvete dali u bekstvo. Na hiljada Albanaca je ubijeno i zakopano u masovnim grobnicama. Miloševićeva očekivanja da će međunarodna javnost prisiliti NATO da prestane sa svojim napadima i da će Rusija otvoreno stati na stranu Srbije nisu se ispunila. Saglasio se 3. juna s jednim međunarodnim mirovnim planom, tako da je NATO 10. juna, posle 35.000 vazdušnih napada, obustavio svoje vojne akcije. Rezolucijom UN 1244, donesenom istog dana, predviđeno je i stacioniranje međunarodnih mirovnih trupa na Kosovu (KFOR) i privremena uprava UN (UNMIK) za Pokrajinu. Budući status Kosova tom rezolucijom nije bio regulisan, ali je to područje i nadalje smatrano delom Jugoslavije, odnosno Srbije. S okončanjem rata usledili su bežanija i proterivanje kosovskih Srba i Roma. Kao i u Krajini, tako se i na Kosovu klatno etničkog čišćenja zaklatilo u suprotnom pravcu. Oko 150.000 kosovskih Srba izbeglo je ili je proterano, dok se većina kosovskih Albanaca izbeglih u drugoj polovini 1999. vratila u svoje zavičajno područje. Time se zatvorio krug naizmeničnih uzajamnih razaranja. Započet je s Kosovom i završen je s Kosovom. Za ljubitelje mitova vreme od trijumfalističke proslave 600-godišnjice Kosovske bitke 1989. do kraja vazdušnih napada NATO-snaga, deset godina kasnije, ličilo je na uzlet i pad Ikara.

Srpski intelektualci i rat

(...) Nasilje ne izbija jednostavno samo od sebe; ono se “ne događa" (kao što se ni “narod ne događa"). Nasilje se generiše. Ne igraju tek tako istaknutu ulogu u svim prikazima ratova devedesetih godina paravojne jedinice i bande gospodara rata (Ražnatović Arkan, Šešelj i dr.), kao i specijalne jedinice (tajne) policije. Nisu to bili zatucani, zaostali seljaci koji su krenuli da napadaju žitelje gradova nego u početku male grupe koje su dolazile iz gradova i inscenirale neko nasilje, koje je onda jednom pokrenuto razvilo sopstvenu dinamiku. Nisu u pitanju spontane reakcije marginalizovanih rubnih grupa nego organizovano od vođa organizovano i sračunato nasilje slično terorizmu. “Terorizam je onaj vid nasilja čiji su fizički ciljevi podređeni svojim simboličkim komunikacionim efektima." Nacionalistički artikulisano nasilje ispunjava “mnogobrojne funkcije u ostvarivanju jedinstva i identiteta" i ono se sasvim promišljeno aktivira da bi se u multikulturnoj sredini putem nacionalne solidarizacije i/ili izdvajanja stranoga ljudi u određenoj sredini međusobno razdvajali. Način na koji se to odvija srazmerno je jednostavan. Posle prvih činova nasilja “normalni" građani su šokirani i očekuju da im se daju neka objašnjenja. “Objašnjenja" koja daju nacionalisti vrše pritisak na građane, jer su tako formulisana i podešena da vode do polarizacije. Čak i oni koji ne veruju u “objašnjenja" sopstvenih nacionalista biće odbačeni od nacionalista suprotne strane. Ko je Srbin, taj je po sebi četnik, svaki Hrvat je ustaša, svaki Musliman je islamista. Onaj ko bi se suprotstavio takvom izjednačavanju trpi pritisak obeju strana. U sopstvenim redovima je (potencijalni) izdajnik, za one druge je neuverljiv. I, na kraju, mora da se odluči za jednu ili drugu stranu. Tertium non datur. Na kraju stoji ona etnonacionalna “solidarizacija" (često protiv volje) ili ono razgraničenje u smislu pripisivanja onom stranome, što je od prvog časa i bio cilj aktera. Onaj ko iz tog rezultata izvlači zaključak da je u pitanju erupcija pradrevne etničke mržnje, upada u klopku nacionalista.

U sudskom procesu moraće se praviti razlika između prestupnika za pisaćim stolom, aktera od samog početka, saučesnika i posmatrača. Prestupnici za pisaćim stolom (iz uverenja ili oportunizma) stvorili su u borbi za moć u sferi tumačenja i resursima onaj duhovni kontekst koji je primeni nasilja pribavio društvenu spremnost na prihvatanje. Bili su to ona duhovna lica, književnici i naučnici, koji su iz uverenja, potrebe za potvrđivanjem, nadmenosti ili slepila, velike delove društva zastrašivali genocidnim toposima, scenarijima ugroženosti, teorijama zavere i terali u histeriju (ili, kako se u međuvremenu kaže, u kolektivnu histrioničku poremećenost ličnosti). Među njih je spadao i književnik Milorad Pavić, autor mnogo hvaljenog i omiljenog romana Hazarski rečnik, koga Peter Handke u svom čudnom Zimskom putovanju do Dunava, Save, Morave i Drine, ili Pravda za Srbiju (napisano na kraju rata u Bosni i pre eskalacije nasilja na Kosovu) predstavlja kao “fino dostojanstvenog starijeg gospodina". Ali ta “fino dostojanstvena gospoda" stvorila su duhovnu klimu kojom je “legitimisana" primena nasilja političara, generala i gospodara rata. Pevanje epskih pesama, sviranje u gusle, poetski izlivi i propovedi mržnje išli su pri tome ruku podruku. Politička “nevinost" umetnosti se još jednom predočava kao himera. Umetnici ne mogu da budu samo “zloupotrebljeni" nego oni mogu da agiraju i kao došaptači politici. Nije bilo drugačije ni u Nemačkoj pred Prvi svetski rat nego u Srbiji tokom osamdesetih godina. “Vladanje u Srbiji je bez lirike nezamislivo", piše Ivan Čolović. “Političko rukovodstvo, da bi ono što ga pokreće i što sprovodi u delo prikazalo ne samo kao prihvatljivo nego i kao jedinu mogućnost, poziva se više na poeziju i književnike nego na državne, ekonomske, društvene i druge nacionalne interese. (...) Ono poetizuje svoj jezik i stvara time ono što Adorno naziva ‘žargon autentičnosti’. Na taj način politički govor postaje poetski govor. (...) Biti sa poezijom, imati oko sebe mrtve i žive veličine pesništva, znači biti nerazdvojivo povezan sa narodom."

U takvim okolnostima kompromisi nisu mogući. Vođe Srba su se početkom devedesetih godina nalazile u relativno povoljnoj situaciji. Raspolagali su sa daleko više vojnih resursa nego njihovi protivnici, koji su zbog toga bili upućeni na međunarodnu podršku. Da bi je dobili, morali su da prave ustupke srpskim manjinama. U “normalnim" okolnostima (tj. bez rata) vođe Srba mogli su da ostvare mnoge svoje parcijalne ciljeve (mada ne i stvaranje jedne centralističke Jugoslavije ili jedne “velike Srbije"). Ali Milošević i njegovi sledbenici nisu hteli da pregovaraju, za njih je postojalo samo sve ili ništa, ili – ili.

(str. 476.- 485; Oprema redakcijska. Iz teksta su izostavljene fusnote)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net