Globalno zagrevanje >

Vrući rat plavih i zelenih

Hoće li se novi američki predsednik Barak Obama prikloniti globalnom pokretu koji spasava svet od klimatskih promena ili onom drugom, takođe globalnom pokretu, koji veruje da se svet nema od čega spasavati

Poslednjih dana i nedelja opasno se zaoštrio rat između zagovornika borbe protiv globalnog zagrevanja i onih koji se toj borbi protive i koji se obično nazivaju klimatskim skepticima.

Desničarske novine širom sveta donose tekstove politički "nekorektnih" sumnjičavaca u kojima se tvrdi da je postalo potpuno jasno da nema globalnog zagrevanja koje je izazvao čovek i da se sada, dok, na primer, nad Arabijom veje sneg, toj ideji smeju i ekstremni levičari. Oni upozoravaju na navodno ugrožavanje demokratskih sloboda zbog primene Kjoto protokola i pozivaju na odbranu "našeg načina života".

Sa druge strane, klimatolozi, ekološki aktivisti i vlade bliske zelenom pokretu izdaju zadihana saopštenja kojima podsećaju na otapanje lednika i na štetu zbog odlaganja smanjenja emisije ugljen-dioksida, i pozivaju na hitnu reakciju.

Rečnik suprotstavljenih strana postao je, najblaže rečeno, žestok. U izjavama je sve manje brojki, a sve više velikih, teških reči.

No, šta se to dogodilo u međuvremenu? Da li je došlo do nagle promene sadržaja ugljen-dioksida (CO2) i drugih gasova "staklene bašte" u atmosferi, zbog čijeg se povećanog prisustva inače dugotalasno sunčevo zračenje duže zadržava nad planetom i njen vazdušni omotač se polako sve više zagreva, a klima nepovratno i dugoročno menja?

Nije. Koncentracije CO2 u atmosferi rastu istom brzinom.

Kad se govori o brzinama objavljenim u Četvrtom izveštaju Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC), to su one koje su koncentracije CO2 podigle za 30 odsto u poslednja dva veka i pri kojim je srednja globalna temperatura od 1900. porasla za 0,6 stepeni Celzijusa, a ako se ništa ne učini, do 2100. mogla bi da poraste između 1,4 i 5,8 stepeni, dok bi se nivo mora mogao podići čak i za sedam metara.

Zapravo, toliku uzburkanost ekologa i njihovih protivnika ovog puta ne izaziva CO2, već inauguracija novog američkog predsednika Baraka Obame, od koga se očekuje da uskoro definitivno izabere stranu po pitanju klimatskih promena. Aktivnije učešće SAD u rešavanju globalnog zagrevanja moglo bi da bitno izmeni dosadašnje relativno neuspešne pokušaje da se smanji potrošnja fosilnih goriva i emisija CO2.

Tokom predsedničke kampanje, ali i u ničijem periodu između izbora i inauguracije, Obama je što diskretno, što otvoreno najavljivao da će njegova administracija pitanje globalnog zagrevanja rešavati sasvim drugačije od Džordža Buša, koji je odbijao da pristupi Kjoto protokolu zbog uverenja da na SAD i razvijeni svet pada preveliko opterećenje pri smanjivanju emisija, dok su nerazvijene zemlje ostale neopterećene.

Novi američki predsednik je nagovestio da "SAD treba da preuzmu lidersku ulogu" u tom procesu. Još u decembru, Obama je imenovao Stivena Čua, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, za šefa Ministarstva energije. Ovo postavljenje, osim što je među fizičarima dočekano kao divna vest, protumačeno je kao sasvim jasan signal Obaminog opredeljenja ka "zelenoj" politici – Ču se, uz svoju naučnu karijeru, proslavio i kao veliki zagovornik obnovljivih izvora energije.

KOJOJ ĆE SE BOJI PRIKLONITI: Barak Obama

Pre nekoliko dana, uz obilje raznih ekonomskih mera, Obama je pokrenuo uvođenje novih standarda za potrošnju goriva u 2011. godini, ostavljajući proizvođačima automobila samo 18 meseci da se prilagode. Uz to je otvoreno podržao zahtev američke savezne države Kalifornije da se strože ograniče emisije CO2 iz vozila, koji je odbacila Bušova administracija. Predviđa se da bi slična ograničenja mogla da se uvedu, osim u Kaliforniji, u još 18 američkih država.

Međutim, mada svi ovi "mali" koraci ukazuju kako će Obama voditi klimatsku politiku, još ništa nije sasvim izvesno. U uslovima svetske finansijske krize, Obama bi mogao da odloži svoju ekološku ofanzivu. Ili, čak, da sasvim odustane od nje.

"Ovo je gotovo sigurno poslednja šansa", poručili su mu prošle nedelje komesari Evropske unije koja, kao zajednica, veliku pažnju poklanja globalnom zagrevanju. Inače, Evropska komisija se obratila Vašingtonu sa zahtevom da se ubrza proces usvajanja novog klimatskog sporazuma, koji se očekuje na konferenciji u Kopenhagenu u decembru (videti tekst "Proces za Protokol K", "Vreme", broj 937).

Novi protokol će, ako bude usvojen, zameniti postojeći Kjoto protokol koji ističe 2012. godine i Evproljanima je izuzetno važno da SAD za promenu budu jedna od zemalja koje će ga potpisati i primenjivati.

Gotovo da se može reći da ako Obama uprkos svemu napusti kurs "zelene" politike, to će biti pretežak poraz koji bi dugoročno obesmislio pokušaje da se zaustavi rast CO2 u atmosferi.

Međutim, mere koje se očekuju i smatraju neophodnima da se spreči globalna katastrofa do kraja veka, nisu nimalo lagodne. Prema predlogu Evropske komisije, novi protokol bi mogao biti oštriji od prethodnog – do 2020. godine bogate i visoko industrijalizovane zemlje bile bi primorane da smanje emisiju CO2 za 30 odsto u odnosu na nivo iz bazne 1990. godine, dok bi gotovo sve ostale morale da smanje emisiju za 15 do 30 odsto. Iz tog bi bile izuzete samo najsiromašnije države. Takav plan nije nimalo jeftin – očekuje se da će se za tolika smanjenja emisija i gašenje "prljave" industrije godišnje trošiti oko 175 milijardi evra, a ranije je bilo najavljeno i mnogo više.

U iščekivanju najavljenog zaokreta u američkoj politici, i klimatski skeptici su grunuli iz svih svojih topova. Osokoljeni pažnjom koju Obama poklanja ekonomskom opravku, a svesni da zapadne ekonomije teško mogu da podnesu ove "ekološke" zadatke, skeptici su u pravom trenutku počeli da iznose razloge protiv tvrdnje da postoji globalno zagrevanje i da ga je izazvao čovek.

Njihova priča bi se mogla poslužiti kao dobra podloga za eventualno Obamino uzmicanje, na sličan način kad je svojevremeno, zbog ekonomskog opterećenja, postala izgovor za odustajanje Džordža Buša od Kjoto protokola.

Na ovu pravovremenost ekolozi su uzvratili svojim saopštenjima koja idu dotle da tvrde kako je proces globalnog zagrevanja "nepovratan" i da se rast koncentracije CO2 može samo zaustaviti, ali ne i vratiti u pređašnje stanje.

U ovom okršaju između dva viđenja budućnosti klime, ali i živog sveta na Zemlji, strane, mada tako globalne i raznovrsne, prvi put su se sasvim jasno razdvojile – sad se mnogo jasnije vidi da su to dva pokreta koja gotovo da imaju svoj identitet – po bojama, liderima, strukturama i političkim profilima koji ih podržavaju.

Tako se zagovornici borbe protiv globalnog zagrevanja nazivaju "alarmisti", odnosno "uzbunjivači", a njihova boja je zelena, koja je simbol ekološkog pokreta. Oko zelenih su tradicionalno okupljene socijalističke partije i srednji građanski sloj.

Protivnici se nazivaju skepticima, okupljaju konzervativnije grupe i krupni kapital, zajedno sa liberalnim strankama. Njihovom bojom se smatra plava, zbog toga što planeta izgleda plavo, a ne zeleno iz svemira.

Obe strane imaju harizmatične ličnosti sa kojima se pokreti indentifikuju (videti okvir).

Na jednoj strani je predstavnik Zelenih Al Gor, nekadašnji potpredsednik SAD iz Klintonovog doba, autor sad već kultnog ekološkog filma An Inconvenient Truth i veliki borac protiv globalnog zagrevanja, za šta je dobio Nobelovu nagradu za mir.

Strana klimatskih skeptika indentifikuje se sa Vaclavom Klausom, predsednikom Češke Republike, političarem prepoznatljivim po "nekorektnosti" svojih stavova, autoru knjige Plava, a ne zelena planeta i upornim kritičarem teza o globalnom zagrevanju.

Obojica su se zatekli na upravo završenom Svetskom ekonomskom forumu u Davosu i obojica su poslednjih dana iznosili čitav niz suprotstavljenih tvrdnji. Obojica o klimi. Obojica jedan o drugom. I obojica o Obami.

Tako, Obama je dobio još jedan nezahvalan zadatak. Njemu je, sad već poslovično crno-belom, pripala uloga da između plavih i zelenih izabere rešenje zbog koga planeta neće uskoro postati sivo mesto za život.


 

PLAVI UGAO: Vaclav Klaus

<font color=#3333cc>PLAVI UGAO:</font> Vaclav Klaus

U poslednje vreme, prepoznatljivo lice među klimatskim skepticima postao je Vaclav Klaus, predsednik Češke Republike. On već dugo govori kako globalno zagrevanje ne postoji, a svoje protivnike naziva “ekološkim ekstremistima” koji ugrožavaju građanske slobode, jer primoravaju milione ljudi da menjaju svoje navike.

Može se čak reći da je Klas klimatski skeptik koji trenutno zauzima najviši politički položaj na svetu, budući da se svetske vlade uglavnom slažu da globalno zagrevanje postoji, ali se sa promenljivim uspehom dogovaraju o načinu rešavanja problema.

Klausova viđenja su direktno suprotstavljena zvaničnom stavu Evropske unije, kojoj Češka trenutno predsedava, što povremeno stvara neugodne probleme za evropske komesare.

"Ne verujem da postoji bilo kakvo globalno zagrevanje”, rekao je pre par dana Klaus, upravo u trenutku kad Evropska unija sa strepnjom očekuje prve poteze novog američkog predsednika Baraka Obame po pitanju klimatske politike. Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu Klaus je kritikovao i nobelovca Ala Gora kao aktivistu u borbi protiv klimatskih promena.

Tokom poslednjih godina, Klaus je svoja viđenja objavio u više intervjua i na nekoliko međunarodnih konferencija visokog ranga, gde je njegov skepticizam delovao krajnje neočekivano.

Pre dve godine, Klaus je na ovu temu objavio i knjigu Plava, a ne zelena planeta.

Rođen 1941. godine, Klaus je u svojoj dugoj političkoj karijeri bio borac protiv komunizma, kao i višestruki premijer i predsednik Češke. Poznat je i po drugim svojim tvrdim stavovima na koje se u ostatku Evrope gleda sa podozrenjem ili mrzovoljom.

ZELENI UGAO: Al Gor

<font color=#006633>ZELENI UGAO:</font> Al Gor

Na neki način, već nekoliko godina je kao lider zelenog pokreta u svetu viđen nekadašnji potpredsednik SAD iz Klintonove administracije, Al Gor. Rođen 1948, on je izgradio dugu karijeru ekološkog aktiviste, ali i uspešnog političara u američkoj Demokratskoj stranci i privrednika.

Prepoznat kao veliki borac protiv globalnog zagrevanja, Gor je za svoje delovanje pre dve godine dobio Nobelovu nagradu za mir. On je i autor poznatog filma o klimatskim promenama Neprijatna istina (An Inconvenient Truth) koji je 2007. godine dobio Oskara. Tokom vladavine Džordža Buša, Gor je bio jedan od njegovih najoštrijih kritičara.

Poslednjih nedelja, Al Gor je postao i vesnik promene američke klimatske politike. Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, Gor je novog američkog predsednika nazvao “najzelenijom osobom u sobi”. Tom prilikom je pozvao i njega, ali i druge svetske lidere da što pre usvoje novi klimatski protokol koji će posle 2012. godine biti naslednik Kjoto protokola.

Klimatski skeptici (plavi) vs. ekološki aktivisti (zeleni)

KLIMATSKI TOTALITARIZAM:

“Klimatski skeptici” najčešće ukazuju na smanjenje građanskih sloboda pod izgovorom zaustavljanja globalnog zagrevanja, kao i da se u pozadini agresivnih ekoloških kampanja skrivaju interesi pojedinih vlada i kompanija. Ekolozi i zagovornici borbe protiv klimatskih promena smatraju da su racionalno trošenje energije i zajednički pokušaji održivog smanjenja emisija CO2 vrlo mala cena u odnosu na katastrofalne efekte koje mogu imati suše, poplave, snažniji uragani, podizanje nivoa okeana i nestanak Golfske struje.

MALA POVRŠINA POSMATRANJA:

Mnogi skeptici veruju da su prikupljeni dokazi nedovoljni za tvrdnju da se planeta zagreva i da je merenjima pokriven sasvim mali, uglavnom urbanizovani deo sveta, nedovoljan da bi se sagledala cela slika o promenama atmosfere Zemlje. Veći deo planete nije pokriven merenjima, ali osnovni odgovor skepticima koji pružaju naučnici je da sve sonde u ledu, vazduhu, okeanima, razni baloni, sateliti i drugo, su zapravo nasumično raspoređeni instrumenti daju iste rezultate – planeta se zagreva. Da nije tako, pri raznim merenjima rezultati bi bili različiti. Poslednja istraživanja NASA pokazuju, takođe, da su promene zbog urbanizacije zanemarljive za globalno zagrevanje.

KRATKOROČNA MERENJA:

Skeptici ukazuju da se temperatura meri pouzdano svega vek i po, a da su satelitska osmatranja atmosfere još kraća, što je nedovoljno da se sa sigurnošću utvrdi kako su uragani češći ili da se arktički led brže topi. Prikupljanje podataka o arktičkom ledu se izvodi još od XVIII veka, a o uraganima od sredine XX veka. Naučnici se slažu da su to izuzetno mali periodi, ali se iz njih mogu izvući zaključci sa jasno definisanom pouzdanošću.

USPORAVANJE ZAGREVANJA:

U poslednjem periodu, od 1998. do 2008. nije zabeleženo znatno veće zagrevanje. Srednje temperature nisu rasle. Klimatolozi to objašnjavaju time što je 1998. bila godina sa ekstremnim temperaturama zbog El Ninjo fenomena, pa je u godinama posle 1998. temperatura niža. Ali, u srednjem, rast temperature ipak postoji.

LJUDSKO ILI PRIRODNO POREKLO:

Ako i ima globalnog zagrevanja, ono nije posledica ljudskog delovanja, već deo prirodnog razvoja planete. Često se navodi da su temperature u Srednjem veku bile više nego danas. Četvrti izveštaj Međuvladinog panela o klimatskim promenama tvrdi da je zagrevanje posledica ljudskog delovanja. U slučaju Srednjeg veka, istraživanja američke Nacionalne asocijacije za okean i atmosferu pokazuju da tvrdnje o tome da je taj period bio topliji nisu tačne. Ali, zapravo, naučnici tvrde da su mnogi drugi periodi iz istorije planete bili topliji od današnjeg, kao što su i mnogi bili hladniji iz astronomskih i drugih razloga. Međutim, te promene su znatno menjale i uslove života na zemlji, što je imalo katastrofalne posledice po pojedine žive vrste.

SOLARNA TEORIJA:

Budući da, prema teoriji Milutina Milankovića, ledena doba nastaju zbog promena osunčanosti Zemlje usled varijacija u njenom obrtanju, neki skeptici veruju da samo Sunce i astronomski uzroci mogu da promene klimu na Zemlji. Klimatolozi ne osporavaju Milankovićeve cikluse. Osim što vrlo tačno objašnjavaju pojave ledenih doba, mnogim klimatolozima upravo Milankovićev naučni aparat pokazuje kako da razdvoje prirodni uticaj, a kako antropogeni na globalnu temperaturu.

DRUGI IZVORI CO2:

Pojedini kritičari navode da, bez obzira na efekat, sam poremećaj nivoa koncentracije CO2 nije nastao ljudskim delovanjem, već da potiče iz vulkana ili se oslobađa iz okeana zbog podizanja globalne temperature. Jedna vrlo popularna kritika je da za globalno zagrevanje nije odgovoran CO2, već vodena para, i da ona “efektu staklene bašte” doprinosi sa učinkom od 98 odsto. Neosporno je da CO2 dolazi i iz drugih izvora, ali analize arktičkog leda pokazuju da je on porastao u industrijskoj eri. Vodena para, pak, zaista utiče na globalno zagrevanje – planeta bi bila ledeni kamen kad ne bi bilo zadržavanja sunčeve toplote, ali je taj proces oslonjen na vodenu paru sa 50 odsto, dok 25 čine druge supstance, a ostalo CO2. Međutim, na poremećaj procesa zagrevanja i njegovo pojačanje utiče pre svega CO2 čija je koncentracija promenjena veštački.

POUZDANOST NUMERIČKIH MODELA:

Skeptici često zameraju klimatolozima da koriste numeričke modele za predviđanje budućeg razvoja klime koji nisu dovoljno tačni i ne modeliraju stvarno stanje atmosfere. Numerički modeli se u brojnim svetskim meteorološkim službama razvijaju iz godine u godinu, pa tako i njihova preciznost i tačnost predikcija. Nažalost, što modeli postaju složeniji i približniji procesima u stvarnoj atmosferi, predviđanja efekata globalnog zagrevanja su sve dramatičnija.

MERE I POSLEDICE:

Kritičari Kjoto protokola, koji veruju u globalno zagrevanje, smatraju da su zadaci za smanjenje emisija prenisko postavljeni, dok sa druge strane skeptici veruju i da su sasvim nepotrebni. Najčešća zamerka se odnosi na povlašćen status nerazvijenih zemalja koje mogu da emituju više nego razvijene zemlje kako bi se otklonile istorijske nepravde. Mnogi kritičari tvrde da Kjoto protokol ništa neće izmeniti i da pažnju treba usmeriti na druge probleme kao što su HIV i glad u svetu. Sa druge strane, pojedini ekonomisti veruju da će zagrevanje čak doneti ekonomske dobiti. Stav da su zadaci iz Kjoto protokola prenisko postavljeni dele, zapravo, mnogi ekolozi. Međutim, ovaj protokol važi do 2012. i on je samo prateći dokument uz Okvirnu konvenciju UN-a o klimatskim promenama iz 1992. godine. Konvencija inače predstavlja gotovo univerzalni dokument sa 192 potpisnice koje su ga ratifikovale. Očekuje se da novi protokol, najavljen za usvajanje u Kopenhagenu, bude istovremeno i zahtevniji i pravedniji u raspoređivanju tereta smanjenja emisija, ali da se reagovati mora. Šternov ekonomski izveštaj predviđa da bi gubici od globalnog zagrevanja mogli do 2050. godine da koštaju ljude kao jedan globalni svetski rat, što će najviše osetiti siromašni.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net