Milica

Neki poskoče kao opareni kada im se Milica približi. "Masno" opsuju nešto na njen i na račun moje majke – prvo besno, panično, glasno, pa kada mi uhvate pogled i shvate da sam i ja spreman na kavgu, utihnu i nastave sebi u bradu. Drugi, kada vide na vreme da im Milica ide u susret, malo zastanu, unezvereno pogledaju gde bi mogli da uteknu, usitne korak, sklone se u stranu, pa malo ubrzaju ne ispuštajući Milicu iz vida. Treći se jednostavno ukoče i sa iskonskim strahom u očima sačekaju da Milica i ja prođemo, kao da vodim vuka na lancu.

Milica je pržanski gonič. Ili konfederalni švajcarski alpski patuljasti vučjak. Veličine koker španijela. To vam je odgovor na glupo pitanje: "A koje je rase?" Iz aviona se vidi da je Milica mešanac, dodž, proizvod "grupe autora", uglavnom crna, sa braon šapama i flekama ispod očiju, belom štraftom posred uvis izvijenog repa i povelikim špicastim ušima. Podseća malo na vučjaka (valjda bi se neki pronašao u porodičnom stablu).

Milicu smo pokupili u Pržnu na godišnjicu smrti moje babe po majci, koja je u dvadeset šestoj godini umrla od tuberkuloze u Beogradu pošto je rodila troje dece. Bilo je leto posle bombardovanja. Sedeli smo uveče porodično u ribljem restoranu ispod hotela Maestral uz samo more, kada su pristigli ribari i iz čamca izvukli čudovište od zubaca od svojih pedeset kila. Ispod stola se pojavilo pacoliko, ofucano stvorenje izjedeno od buva i krpelja, sa odvratnim špicastim repom, lišajevima, krmeljavim očima. Moja supruga Mira je naterala crnogorskog kelnera da donese mleko u pepeljari, nahranila ju je i odvajala joj komadiće onog stoletnog zubaca kakvog u Jadranu video nisam nikada pre ni posle. Posle večere Mira, Milica – tada još samo pacoliko štene – i ja ostali smo na plaži. Prepirali smo se, Mira je htela da je povedemo u sobu i malo negujemo, ja sam hteo odmor bez najružnijeg šteneta koje sam ikada video. I onda, negde oko ponoći, Milica je jasno i glasno rekla: Mama.

To je bilo pre devet godina. Od tada ja Milicu izvodim u šetnju barem dva puta dnevno. To je do sada oko 200.000 minuta. Ili 3333 sati. Ili oko 140 dana koje smo Milica i ja proveli po beogradskim i parkovima drugih evropskih gradova. U Beču je bila potpuno izgubljena. Nije znala kako da se ponaša u tramvaju, mada smo joj uredno kupovali kartu za prevoz. U restoranu bi samo ona besno lajala, cimala, režala, dok su je bečki psi, naviknuti na restoranski život, začuđeno posmatrali. Može joj se: u porodici samo ona ima austrijski pasoš.

Milica i ja smo svašta preživeli: tuče, predsednikovo obezbeđenje, veterinare, doktore, iščekivanje Mirinih i mojih bliznakinja. Milica učestvuje i saoseća u porodičnom životu. To je nešto što mačkari nemaju. Ali mačkari ne moraju da se žrtvuju, pa da umorni, po pljusku i susnežici ili na pedeset stepeni Celzijusovih svoje mačke vode napolje da obave šta imaju. Mačka je tu pa je tu, a kada vi niste tu, dođe komšija pa je nahrani. I ništa. Pas pati kada je ostavljen. I skače od radosti kada dođeš. Kada izađemo napolje pustim Milicu s lanca, ona otrči, pa se okrene i pita: kuda? Ja samo mahnem glavom i ona krene u tom pravcu. Kada nam se približava nepoznati pas, opet me pogledom pita: šta sad, je li dobar ili nije? Ne znam kako to izgleda kada izađeš sa mačkom u park. To jest, one valjda idu same, ili nikada i ne izlaze iz kuće ako su skupe pa ih vlasnici ne puštaju.

Milica i ja uglavnom šetamo u Pionirskom parku. Sve su neki fini ljudi i psi tamo. Tek ponekad se pojavi neko sa strane. Na svakom ćošku stoje kesice i kante za pseći izmet da ljudi mogu da počiste za svojim psima. Kesa za ljudska govna nema. Centralni park usred državnih institucija je lep, ali staze su razrovane, pune džombi i rupa. Gvozdena skalamerija na kojoj se deca igraju je opasna po život, kao da niko nije čuo da tobogani i ljuljaške mogu da budu od plastike, a podloga na kojoj deca skaču gumirana, a ne betonska. Osvetljenje u parku je nikakvo. Pitam se zabrinuto da li to nije rizik za bezbednost Predsednika, mada njega nikada u parku nisam sreo, ni po lepom vremenu. Čovek, koliko znam, ima rotvajlera, ili rotvajlere, a kancelarija mu je uz sam park. Kakav bi to samo marketinški potez bio – da Predsednik sam kroči u Pionirski park bez predsedničke svite i prošeta se sa ili bez psa. Makar nevidljivo obezbeđenje čučalo u svakom grmu, u kome, inače, naši sugrađani svakodnevno vrše malu i veliku nuždu. Onda bih mogao da pričam kako je Milica iz Pržna srela Predsednika.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net