In memoriam – Bogdan Tirnanić (1941-2009) >

Dobri duh Boljeg Beograda

Veliki, prevratnički novinar, kolumnista i kritičar kao da je bio poslednji čovek koji je držao Beograd na okupu, da se ne raspadne na skupinu zavađenih sela

Negde u danima nakon smrti Juga Grizelja, pred kraj života mrcvarenog od lokalnih rodoljubaca i paranovinarskih probisveta, Bogdan Tirnanić je ironično napisao (navodim po sećanju): "Umro novinar, pa šta – će napravimo drugog!" Bila je to karakteristično tirnanićevska ubojita persiflaža duha zloće, gluposti, niskosti, sitnoće koja sav ostali svet meri sopstvenom neznatnošću. Tada sam bio još dovoljno mlad da sam verovao da nikada nije moguće "napraviti drugog"; sada znam da jeste, u znatnoj većini slučajeva. Izuzeci su, međutim, jedini koji uopšte nešto znače, jedini zbog kojih ovaj u osnovi zaludan posao ponekad stekne i na neko vreme zadrži mrvice smisla. A među tim retkim i sve ređim izuzecima Tirnanić je možda – za mnoge od nas: sasvim sigurno – na počasnom mestu, kao duh i duša ne samo jednog boljeg novinarstva nego i jednog prošlog svršenog vremena koje je bilo u skoro svim detaljima gore od sadašnjeg, a u zbiru ipak bolje – kako god to bilo moguće.

Danas se, vidim, mnogi nešto trse da im je Tirnanić bio "učitelj" (mada ovaj kanda baš ništa o tome nije znao). Poznato je, međutim, da je pisac "Beograda za početnike" bio očajno loš đak – pa mu, sigurno, ni do učiteljevanja nije bilo. Ne, Tirke je bio nešto drugo: bio je slobodan čovek, individualac, autor; slobodu i inokosnost niko mu nije podario, niti državno pečatiranim ukazom dodelio, nego se za njih sam izborio, radom, pameću i talentom, jedinim oruđima koja je imao, jedinim koja čoveku išta vrede – dok je čovek. Ko je tu deficitaran, ko je prinuđen da životari sa tom rupom u epicentru, taj se doživotno zalečuje funkcijama, položajima, diplomama, novcem, vezama, "društvenim statusom", i ostalim štakama za prostački ego. Kako god, teško da je taj mario za skupljanje prethodnika i sejanje naslednika, mada nije nimalo neobično što bi toliki (neugledni i nedostojni) voleli da ih je on hteo nekako miropomazati da budu Tirke u sledećem mandatu

EMANCIPATOR I BEOGRADOLOG: Ako niste direktno pali s Marsa ili nekog od Saturnovih satelita, znate već dobro sva "opšta mesta" Tirnanićeve (multi)profesionalne bi(bli)ografije, od Ranih radova i Susreta iz šezdesetih do višedecenijskog kolumnističkog i kritičarskog angažmana, u svakom pogledu jedinstvenog u celom onom iščezlom SFRJ-kosmosu. Nema smisla da to sad prežvakavamo "po stavkama". Ima tu, međutim, nešto drugo što se mora reći. Tirnanić je, uz Igora Mandića, bio najbolji, najznačajniji i najrevolucionarniji među onom nekolicinom dovoljno odvažnih i upornih svojeglavaca koji su pisanje za novine, jedan socrealistički "društveno-politički rad", transcendirali u estetsko-hedonističku kategoriju, koji su ono naporno i totalitarno Mi zamenili anarhoidnim Ja; odatle više nije bilo povratka na staro. To će obeležiti njegov autorski rukopis – stvar po definiciji nesvojstvenu "društveno-političkim radnicima" – i tako će ostati do kraja, kroz sve njegove mene, koje, znam, nisu uvek bile na bolje, ali Bože moj. Premlad sam da bih pamtio njegove "rane radove" (mada sam mnoge iščitavao naknadno): u moj svet on ulazi negde potkraj sedamdesetih, kada postajem tinejdžer; to je vreme osvita "novog talasa", ubrzo će i Tito otići na intervju sa Svetim Petrom (gde će biti zadržan), a započeće jedna nova epoha osamdesetih, tako slobodna, tako obećavajuća – sve dok ne skonča u užasu i besmislu. Ono što Tirke u to zapravo prevratno vreme radi najbolje, to je da u ozbiljnim, velikim, "mejnstrim" novinama – pre svega u NIN-u; format klasičnog političkog nedeljnika najbolje je odgovarao njegovom autorskom senzibilitetu, i kamo sreće da ga nikada nije trajnije napuštao – superiorno obavešteno, pronicljivo i elegantno piše o, sa tradicionalističkog stanovišta koje je i u socijalizmu bilo suštinski "buržoasko", nižerazrednim kulturno-životnim fenomenima: o televiziji, "žanrovskom" filmu, grafitima, rokenrolu; uostalom, o (Beo)gradu kao živom organizmu, o ulici, o kafanama i javnim nužnicima, o "prozaičnoj" svakodnevici kao eminentno kulturološkom pitanju. Kada se govori o tome da je Tirnanić bio kulturno-medijski reformator, inovator i emancipator, onda se tu pre svega o ovome radi. Posve je sekundarno to da li je Tirke bio "uvek u pravu": naravno da nije, kao niti jedan živ čovek. Niste morali da delite njegov filmski ukus da biste se divili njegovom pisanju o filmu i razumevanju filma; niste morali da umirete od oduševljenja nad džilitanjem nekog centarhalfa da biste uživali u divnoj inflaciji smisla koju Tirke dovitljivo crpe iz fudbala; niste, uostalom, morali čak ni da živite u Beogradu, svejedno bi Tirke svojim beogradološkim esejima od vas napravio duhovnog Beograđanina… Bio je čovek zbog čijih sam kolumni svih onih pustih godina kupovao i mnoge posve bezvezne novine; da mi se sada vrate sve pare koje sam ikada dao za neke novine samo zbog njega, verujem da bih prilično zaimao. Bio je pisac čiju sam knjigu Ogled o Paji Patku, osamdeset i neke, tek što se pojavila – skrušeno priznajem – drsko ukrao iz knjižare Mladost na zagrebačkom Cvjetnom trgu: bio sam švorc, i iako inače nisam krao knjige (ili, nedajbože, štagod drugo), ovu sam – gonjen jednom požudom koju nisam umeo kontrolisati – naprosto uzeo sa police i, hop!, bio sam napolju pre nego što sam stigao da se uplašim, kamoli da se pokajem. Bio je bovivan na glasu kao "kafanski čovek", ali pustite vi to: bio je, na svoj način, veoma ozbiljan radoholik, sasvim "nesrpski", imao je on svoju protestantsku etiku koju je dobro skrivao ispod maske nehajnog zajebanta, s kojom je ovde lakše živeti. Ali nije nikada, poput tolikih lokalnih foliranata, prodavao "boemiju" kao izgovor za lenjost. Bio je Dobri Duh Beograda onda kada je i Beograd bio svakome dobar, kada je bio uistinu Veliki Grad.

GREH I KAMEN: U nekom teško dokučivom i opisivom smislu, Bogdan Tirnanić bio je isuviše normalan za nenormalna vremena, ona koja su nastupila pred kanibalske postjugoslovenske ratove. Sve što je ljudima poput Tirnanića – ljudima poput tebe i mene, uostalom – bilo važno i vredno, ili je nestalo, ili je palo negde u deseti plan. Svako se u tom kijametu snalazio kako je znao i umeo; ovde pod "snalaženjem" ne podrazumevam bilo šta banalno, nego pre svega očuvanje onog najboljeg u sebi. Da li je Tirnanić prošao neokrznut kroz najgore godine naših života? Nije, i to su mu mnogi zamerali, neki s merom i razumevanjem, drugi bezrazložno bahato, onako kako se već Uvek Ispravni mediokriteti ponašaju kad "nanjuše krv" boljeg od sebe, radosni da liznu, da umoče njušku. Mnogo puta sam se, u poslednjih desetak-petnaestak godina, čudio tome šta i o čemu piše, gde piše, u kakvom je to društvu, njega nedostojnom. Ali opet, pa valjda čovek ima pravo na svoje izbore, razumeli ih drugi ili ne, i pitanje je samo da li onim što čini drugima svesno nanosi zlo. Znam da Tirnanić to nikada nije činio. U redu, grešio je, kao svaki čovek koji trpežljivo odživljuje svoju sudbinu u zlim vremenima, a sada, hajde, neka se nađe pametnjaković koji će prvi da se nabaci kamenom. Anonimna majmunerija po degeneričnim (tj. svim) internet-forumima se ne računa: to i nisu ljudi, jer ne postoje, nemaju imena ni lika, virtuelni su.

S Bogdanom Tirnanićem vezivalo me čudnovato poznanstvo, najmanje lično i privatno: nismo bili nikakvi kafanski ili kućni pajtosi, daleko od toga, u životu se nismo sreli i razgovarali više od možda pet-šest puta. Pažljivo smo se, međutim, čitali i pratili; nikada nisam krio koliko je značajan njegov uticaj na mene; on nikada nije krio da me pozorno prati. Kada me je hvalio, činio je to na sav glas, kada me je kudio, namerno bi zamumuljio, tako da malo ko osim mene prepozna o kome i čemu se tu tačno radi. I to je valjda bio deo tog njegovog tihog samurajskog kodeksa po kojem mogu i žele da žive samo izuzetni.

A sve je to sa nama, moram to da kažem, započelo tamo negde devetog-desetog septembra užasne godine ‘91: trošio sam baš sasvim poslednje dane života u Agramu Krležinom, u kojem proveo sam prethodnih petnaest godina odrastanja, rat je upravo tih dana postajao Krajnje Ozbiljna Stvar, a vikend-broj Borbe koji sam kupio na trafici na Glavnom kolodvoru biće poslednji broj Borbe koji će ikada doći u Zagreb. E, baš u tom je broju Tirke, u svojoj kolumni, silno nahvalio nekakav moj Eskapistički manifest, treći tekst koji sam ikada objavio u Vremenu (br. 45), inače jedan mali očajnički vapaj protiv crne rupe ništavila koja nas je baš tih dana, nedelja i meseci u slast proždirala. Čitao sam te njegove reči peti put, deseti put, hodao prema kući nogu pred nogu a opet u oblacima, razmišljajući hoću li uopšte preživeti ovaj rat, hoću li išta više (i ikome) stići napisati, ali tešeći se da je čak i ovoličko vredelo: Tirke je, zamislite, već notirao moje postojanje. Pa, valjda se i to računa? Nije to baš malo za jedan ljudski život, ako razumete šta želim reći.

Bogdana Tirnanića ispratili smo u ponedeljak, prvo u NIN-u, posle na Novom groblju. Bio je to, slutim, poslednji čovek u Beogradu čiji život i čija smrt su mogli na istom mestu i u isto vreme da okupe Borku Pavićević i Matiju Bećkovića, Ljubišu Ristića i Gorana Markovića, Momu Kapora i Želimira Žilnika. Kao da je još samo Tirnanić držao Beograd na okupu, da se sasvim ne rašije, da se ne raspadne na skupinu zavađenih sela. Tokom Tirketove kremacije, okupljeni su slušali Pod sjajem zvezda Vokalnog kvarteta Predraga Ivanovića, veličanstvenu himnu jednoj mogućoj, u retkim, svetim trenucima dosezanoj lepoti i punoći življenja pod ovim nebom. Ko tada nije pustio suzu za Tirketa i pomalo za sve nas, taj valjda i nema šta da pusti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net