Iz ličnog ugla – Traganje za boljim ustavnim rešenjem >

Boris Tadić i greška u sistemu

Sadašnje ustavno rešenje, po kome se predsednik Republike bira neposredno, ali ne snosi političku odgovornost, loše je po funkcionalnost i stabilnost sistema

Dušan Pavlović

Kriza Vlade koja je otpočela izlaskom Mlađana Dinkića iz pregovaračkog tima za prodaju NIS-a i javnom debatom između načelnika Generalštaba i ministra vojnog, ponovo je na videlo izbacila ono što se o našem polupredsedničkom sistemu zna već duže vreme: njegov dizajn je pogrešan. Greška je sistemska i sastoji se u činjenici da u njemu postoji jedan akter koji vodi politiku, ali ne snosi nikakvu odgovornost ukoliko je ta politika pogrešna – to je predsednik Republike.

Podsetimo se da, prema članu 118. Ustava Republike Srbije, predsednik može da bude pozvan samo na pravnu odgovornost (ako prekrši Ustav), ne i političku. Politički odgovaraju samo Vlada i ministri. predsednik, doduše, može da bude kažnjen politički na narednim izborima, ali institut opoziva je smišljen upravo zato da se sprovođenje nepopularne politike (one koja ima manjinsku podršku) spreči pre no što isteknu četiri godine. Jer, što se duže sprovodi pogrešna politika, to su njene štetne posledice po društvo i privredu teže otklonjive.

Sadašnje ustavno rešenje, po kome se predsednik Republike bira neposredno, ali ne snosi političku odgovornost, loše je po funkcionalnost i stabilnost sistema iz nekoliko razloga. Prvo, činjenica neposrednog izbora predsedniku omogućuje veliku političku, odnosno faktičku moć; mnogo veću od one koju mu formalno daje Ustav. To predsednika neprekidno motiviše da "preuzima odgovornost" i vodi politiku, što mu Ustav ne dopušta. Drugo, velika moć bez odgovornosti može da navede predsednika da pomisli da je nedodirljiv, što podstiče iracionalnost u odlučivanju. Treće, Vlada, pod uticajem predsednika čiji položaj ne zavisi od odnosa snaga u Skupštini, može da promeni politiku i počne da vodi onu za koju nije dobila mandat.

Sve tri karakteristike prisutne su u političkom životu Srbije od 1990. godine, ali su vidljive i od kada je formirana sadašnja Vlada. predsednik Republike se ponaša kao stvarni predsednik Vlade: on deli ministrima zadatke, formuliše politiku i preti da će držati na oku svakog ko se ne pridržava te politike. (Nažalost, naše ustavno zakonodavstvo ne prepoznaje ovakvu vrstu kršenja Ustava, što predsednika dodatno ohrabruje da faktički vodi politiku i utiče na rad Vlade.) Drugo se moglo uočiti kada je predsednik nameravao da mesto Premijera ponudi sadašnjem ministru spoljnih poslova. Treće se dešava upravo sada, jer, kako vreme prolazi, Vlada sve više usporava sa politikom evropskih integracija (što je politika za koju je na majskim izborima dobila mandat), ali i sa socijalno odgovornom politikom (koju je stavila među svoje prioritete kada je napravljena). Ministre je moguće smeniti zbog te promene, ali ako bi se pokazalo da je promenu inicirao predsednik, jeftinije bi bilo smeniti njega. To, međutim, nije moguće.

Nedavna kriza Vlade mogla bi da podstakne ustavne pravnike da, kada se bude donosio naredni ustav, još jednom porazmisle o promeni ustavne pozicije predsednika Republike: njegova uloga treba da bude ceremonijalna (recimo, on može da se bira u Skupštini) ili da bude osnažena tako što će predsednik imati ustavna ovlašćenja da vodi politiku, ali i da bude politički odgovoran.

Iako ustavna pozicija omogućuje predsedniku veliku moć ukoliko on u Skupštini ima većinu, ona još uvek ne omogućuje stabilnost sistema ako je skupštinska većina sastavljena od više partija. Nedavna kriza upravo to pokazuje. Vlada nije sastavila ni pola godine, a neki partneri su već implicitno počeli da prete izlaskom i njenim rušenjem.

Pretpostavimo da se nekoliko intervjua predsednika G17 plus, koje je ovaj dao krajem prethodne godine, može protumačiti kao pretnja da će ta stranka uskoro napustiti Vladu. Da li Vlada može da nađe zamenu za G17 ili će morati da se ide na nove izbore?

Demokratska stranka, najjači partner u Vladi, može da smatra da G17 plus može lako da zameni neko od partnera koji se trenutno nalaze u opoziciji. Recimo, LDP ili NS. LDP može da Vladu podrži iz opozicije, a to bi mogao da uradi i SNS Tomislava Nikolića, barem kada se radi o nekim značajnijim zakonima.

Sve te kombinacije nisu nemoguće, ali one su realne samo pod jednim uslovom: sve potencijalne zamene G17 moraju da veruju da novi izbori ne bi okrnjili rejting DS-a ili da njima samima ne bi doneli više nego u maju 2008. godine. Da li postoji razlog da se na početku 2009. godine u tako nešto veruje? Do raspada Srpske radikalne stranke bilo je opravdano u to verovati. DS bi na bilo kojim izborima održanim između maja i oktobra 2008. verovatno osvojio više glasova od onoga što je dobio 11. maja iste godine.

Međutim, raspad SRS-a doneo je jednu dramatičnu promenu na političkoj sceni Srbije: raspadom SRS-a i nastankom SNS-a nestala je pretnja koja je omogućila Borisu Tadiću i DS-u da pobede na februarskim, odnosno majskim izborima. DS je znatan (ako ne i sav) deo svoje kampanje bacio na kartu odbrane od povratka 90-ih. To je privuklo znatan broj glasača koji inače imaju otpor prema Demokratskoj stranci, ali su je s pravom videli kao grudobran protiv povratka u 90-te. Sada kada je ta pretnja nestala, nestala je i potreba za grudobranom. SNS je već počeo da se ponaša kao stranka koja je odustala od jalove politike mitova i simbola ("ne damo Kosovo, Mladića, Srbe u Hrvatskoj, Crnoj gori, Bosni" itd.), i usredsredio se na socijalna i ekonomska pitanja. To su pitanja na koja će DS morati da odgovara na narednim izborima. Otuda, na sledećim izborima DS više neće moći da mobiliše tako veliko biračko telo, jer pretnja koja je postojala u maju neće postojati na sledećim izborima.

Upravo suprotno: uzimajući u obzir zaoštrenu nacionalističku retoriku koja već duže vreme dolazi od srpskog ministra spoljnih poslova, sasvim je moguće da bi za jedan deo majskih glasača upravo DS počeo da predstavlja pretnju. Na takvu percepciju bi se dodatno nadovezala administrativna nesposobnost Vlade Srbije da izvrši "evropske obaveze" (pasoši, lične karte), usporavanje politike evropskih integracija za koju je Vlada dobila mandat, kao i njena spremnost da održi sistem javnog sektora u kome javna preduzeća predstavljaju politički plen čiji se resursi upotrebljavaju za privatne (stranačke) svrhe. Bilo kako bilo, na sledećim izborima DS bi morao da računa na manji deo biračkog tela od onog koji je dobio na majskim izborima.

Stvar bi po DS mogla da bude još gora ukoliko nova kriza Vlade izbije tokom 2009. godine. Tada će, pored svega što je nabrojano, Vlada koju vodi DS možda morati da odgovara i za način na koji je pokušala da upravlja ekonomskom krizom koja je upravo počela. Kako je poznato, trenutna Vladina strategija počiva na uverenju da kriza neće jako pogoditi Srbiju i da će se u 2009. godini održati relativno visoka stopa rasta od 3,5 odsto. U tu svrhu Vlada je pripremila oko pola milijarde evra koje će krizom zahvaćenim preduzećima plasirati kroz Fond za razvoj i u vidu raznih drugih vrsta kredita. Ta strategija, međutim, nije strategija razvoja i privrednog rasta, već gašenja požara. Čini se da DS zapravo nema nikakav odgovor na to kako u uslovima krize i promenjenih okolnosti održati visoku stopu privrednog rasta koja je Srbiji neophodna da bi održala životni standard građana, a privredu pripremila za konkurenciju evropskog tržišta.

To stavlja DS u dominiranu poziciju. Ona može, ako G17 izađe iz Vlade, da u nju pozove neke druge stranke, ali ako ostale stranke imaju ovako opisanu percepciju realnosti, onda za sve njih izbori mogu da predstavljaju bolje rešenje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net