Knjige >

Karika kontinuiteta

U izdanju beogradske Paideie objavljeni su romani ruskog pisca Konstantina Leontjeva, za čiji je prevod Duško Paunković dobio najugledniju prevodilačku nagradu koja se dodeljuje u Srbiji – nagradu "Miloš Đurić"

Carevi su ih satirali, generalni sekretari urnisali, aristokratija ih se stidela, puk ih je prezirao, zatvori, logori i ludnice rado su im pružali gostoprimstvo, ali oni su, onako neobuzdani i onako tanani, onako grubi i onako nežni, onako ludi i ludački strasni, onako beskompromisni i odvratno ponizni, oni su izranjali iz sopstvenih grobova ili glavom probijali zidove tamnica i, neupokojeni, neuništivi, kretali iznova kao dobri duhovi ili zlodusi, svejedno. Kao kakve sablasti, čak i kada im je dobro išlo (retko, doduše), teturali su svojom velikom zemljom, ili izvan nje, obgrljeni, kao neprobojnim šinjelom, svojim prelepim jezikom koji je nosio njih u istoj onoj meri u kojoj su nosili i oni njega.

Govorimo o ruskim piscima.

Verovatno je Viktor Jerofejev u pravu kada kaže da je Rusija zemlja dobra za pisce, ali ne i za život, no, ako zanemarimo aforističku snagu ove sjajne dosetke, Jerofejev je svakako u pravu u jednom uzvišenijem, metafizičkom smislu: teško je naći zemlju koja se s više mržnje i s više ljubavi odnosila prema svojim piscima i teško da je piscima igde bilo tako jezivo kao u Rusiji, ali, šta god to značilo, oni su izrastali iz tog i takvog tla, iz njega su crpli snagu i nadahnuće i postajali apsolutno neponovljivi. Jedan od onih majstora koji je doskora bio nedovoljno poznat i ruskoj javnosti zove se Konstantin Leontjev (1831–1891). Lekar, pisac, filozof, diplomata, neostvareni monah bio je od onih tipova koji su svoju (višeglavu) strast živeli slabo (se) pitajući za cenu. Leontjev piše u trenutku kada je Turgenjev verovatno najveća zvezda ruske književnosti (svest o veličini Lava Tolstoja ni u Rusiji još nije bila sazrela). Podlipke, U zavičaju i Drugi brak tri su Leontjevljeva rana romana unekoliko bliskih tema, ali različitih postupaka i strukture. Podlipke su roman u kojem pripovedač aristokratskog porekla plete mrežu odnosa u okruženju (Podlipke su selo) u kojem stasava, što znači da se spliću opisi života aristokratskog i građanskog staleža, sa slikama života nižih društvenih slojeva. Ništa novo. Ali od prvih redova romana Leontjev nam podastire finu ironiju, što je prvi element specifične Leontjevljeve razlike u odnosu na prethodnike. Drugi osvežavajući trenutak jeste živa putenost koju Leontjev vadi iz moralističkih nanosa u koje su je, tu putenost, zaronili njegovi prethodnici. Najzad, preciznost njegovog izraza, nesklonost metafizici (komentatori primećuju da je medicinsko obrazovanje odigralo značajnu ulogu u njegovoj nesklonosti metafizičkom izrazu) i nelinearni tok pripovedanja dovode do toga da se pojedinac kod Leontjeva čini izrazitijim, manje određenim društvenim uslovljenostima, jedinstvenijim, a da nema nadljudske porive (poput grofa Miškina, recimo), niti zauzima herojsku pozu (poput kneza Bolkonskog, na primer).

Konstantin Leontjev (1831-1891)

Roman U zavičaju tematski je srodan Podlipkama, s tim što u prethodnom romanu pratimo muke mladih ljudi, njihove mladalačke dileme i sazrevanja, dok je sada reč o sazrelim ljudima koji su neke iluzije pogubili, ali se nisu tako strašno razočarali kako bismo mogli očekivati učeći se Rusiji na delima jednog Dostojevskog. Iako će glavni junaci romana da se sukobljavaju na ravni ideja – jedan brani etičke, drugi estetičke principe – u njihovim dilemama ipak nema teških metafizičkih naslaga na koje smo, čitajući Ruse, navikli. Najzad, u kratkom romanu Drugi brak Leontjev se približava filozofskom govoru i, kroz likove, ispituje mogućnosti ljudske sreće.

Uprkos mišljenju Zorislava Paunkovića, pisca pogovora, da je Leontjev autor koji po dometima "stoji rame uz rame s Tolstojem i Dostojevskim", čini se da, uprkos nesumnjivom majstorstvu, Leontjev ipak ne dostiže mračne dubine Dostojevskog, niti strahoviti jezički zamah Tolstoja (barem sudeći po Leontjevljevim ranim delima). No, na drugoj ravni i donekle paradoksalno, mogli bismo reći da je upravo Leontjev jedna od onih karika bez koje ruska književnost ne bi bila ono što jeste. Manje je bitno što nam je on ukazao na Tolstoja – da nije on, neko bi drugi – ali njegov neprocenjiv značaj u tome je što je on mesto kontinuiteta, karika bez koje lanac ruske književnosti, jednostavno, ne bi bio tako čvrst i veličanstven.


 

Duško Paunković, prevodilac i dobitnik nagrade »Miloš Đurić«: Laureat

Duško Paunković, prevodilac i dobitnik nagrade »Miloš Đurić«: Laureat

Duško Paunković, prevodilac Romana Konstantina Leontjeva, za svoj prevod dobio je najugledniju prevodilačku nagradu u Srbiji, nagradu “Miloš Đurić”, koju dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije. Zajedno sa svojim bratom Zorislavom, rusistom i prevodiocem, Duško Paunković je već do sada – da upotrebimo težu reč – zadužio srpsku kulturu upravo neprocenjivim prevodima. Na spisku njegovih prevoda nalaze se sabrana dela Gajta Gazdanova, Konstantina Vaginova, dela Nine Berberove, Vladimira Nabokova, Konstantina Leontjeva (sva je prilika da će srpska publika imati prilike da uživa u sabranim delima ovog velikog ruskog pisca).

Duško Paunković pojavljuje se na prevodilačkoj sceni devedesetih godina prošloga veka i ispod njegovog prevodilačkog pera počinju da se pojavljuju, za srpsku publiku ne toliko poznati ruski pisci. Kada se, usred ratova devedesetih godina, pojavio roman Gajta Gazdanova Noćni putevi (u izdanju B92) bio je to događaj nad događajima, događaj koji se nije čuo od topovske buke i besa podivljalog režima, ali događaj koji je definitivno trasirao put jedne upravo fascinantne prevodilačke biografije.

1. Lav Lunc. Majmuni dolaze. Van zakona. Dve drame. (sa Zorislavom Paunkovićem). Rad 1990.

2. Ljudmila Petruševska. Besmrtna ljubav. Izabrane priče, Rad 1995.

3. Lidija Ginzburg. Misao koja je napravila krug. Rad 1999.

4. Nina Berberova. Trska koja misli. Paideia 1998.

5. Vladimir Nabokov. Događaj. Dramska komedija u tri čina. Rad 1999.

6. Nina Berberova. Knjiga o sreći. Paideia 2001.

7. Nina Berberova. Klavirska pratnja i druge novele. Paideia 2001.

8. Gajto Gazdanov. Romani. I tom. (Veče kod Kler. Istorija jednog putovanja. Let. Noćni putevi.) Paideia 2003.

9. Gajto Gazdanov. Priče. (Sa Zorislavom Paunkovićem). Paideia 2003.

10. Vladimir Odojevski. Salamander. Paideia 2004.

11. Gajto Gazdanov. Romani. II tom. (Duh Aleksandra Volfa. Povratak Bude. Hodočasnici. Buđenje. Evelina i njeni prijatelji.) Paideia 2004.

12. Konstantin Vaginov. Sabrana dela. (Sa Zorislavom Paunkovićem). Paideia 2006.

13. Nina Berberova. Knjiga o sreći. Paideia 2008.

O prevođenju i prevodiocima: Opšta mesta

Ima više mogućnosti:

1. Erik Hobsbaum (na primer) zna srpski i piše na srpskom. Ova mogućnost deluje malo blesavo, ali postoji empirijski dokaz: potražite ime prevodioca ispod tekstova što ih je, u feljtonu najuglednijeg dnevnog lista ovdašnjeg, barem desetak dana potpisivao ugledni istoričar. I nećete ga naći. Pokojni Žak Derida je, pre izvesnog vremena, u drugom najuglednijem dnevnom listu takođe objavio tekst na srpskom. Nije mala stvar. Srpski počinje da se širi svetom upravo zapanjujućom brzinom.

2. Druga je da je urednik zaboravio da potpiše prevodioca. Dešava se. Upornost zaborava, doduše, ume da upadne u oči, ali ok. Dešava se, kao što rekosmo.

3. Treća mogućnost je, ipak, najtipičnija. Uredniku ne pada na pamet da potpiše prevodioca. Nema loše namere, ali šta, kog đavola, radi prevodilac osim što prepisuje sa, recimo, engleskog na srpski? I zašto bismo ga onda potpisivali!? Prevodilac ne stvara, on prevodi. Prevodilac radi na već napisanom tekstu.

Nekoliko vrhunskih srpskih prevodilaca trenutno radi u Hagu za pare o kojima su ovde mogli samo da maštaju (kad mašti puste na volju, to jest). Problem je što su zatočeni u potpunom besmislu. Neko od onih likova sa optuženičke klupe (samo na face im treba dodati po dve godine, dodao bi vrhunski simultani prevodilac, takođe angažovan u Hagu) izgovori tekst na BHS jeziku, tekst se prevede na engleski, a onda naši vrhunski prevodioci ponovo taj tekst prevode na srpski. Mislite da je ovo besmisleno? Svakako. Ali to je tek početak. Onda lik dobije ono što je govorio, ali sada u prevodu sa engleskog. I šta se dogodi? Ništa, lik kaže da to nije rekao. I po ušima dobije prevodilac. Kako, dakle, prevoditi tekst sa engleskog, koji je, dakle, preveden sa BHS jezika? Pa, reč po reč, “baš onako kako piše”. Da li je to besmisleno? O da, jeste, svakako. Da li je to prevođenje? To, “reč za reč” bez obzira na smisao i smislenost? Hm... Zapravo jeste, a paradoks je utoliko veći što će samo vrhunski prevodilac biti u stanju da prevodi baš tako, reč za reč, iako se to čini najlakšim (premda i naglupljim) načinom prevođenja.

No, ono što je dozvoljeno u Hagu nije i kada se prevode književnost, filozofija, teorija, a naročito pesništvo. Osim u Srbiji. Visokotiražne izdavačke kuće angažuju neiskusne preovodioce koji ne znaju ni strani jezik, uglavnom engleski, niti srpski, ali zato rade brzo i loše. Na kraju se dobija đubre od knjige. Doduše, rečene knjige su, u najvećem broju slučajeva, đubre i na jeziku na kojem su nastale, ali to ne opravdava recikliranje đubreta u – đubre.

Prevođenje, zapravo, ima barem četiri dimenzije, a neiskusni prevodioci, podgurkivani beskrupuloznim izdavačima, po pravilu zanemaruju treću i četvrtu. Prva dimenzija je poznavanje jezika na koji se prevodi, dakle poznavanje srpskog. Ako prevodilac ne zna srpski, ostale jezike može da poznaje najbolje na svetu, ali na srpski ne može da prevodi. Druga dimenzija je poznavanje jezika s kojeg se prevodi. Deluje čudno, ali taj momenat manje je važan od prvog: na desetine je istinitih anegdota (koje su anegdote jer su istinite) u kojima su glavni likovi genijalni prevodioci koji baš i ne znaju jezik sa kojeg prevode, ama su im prevodi genijalni. Najslavniji primer je, verovatno, Helderlinovo prevođenje grčkih drama: lako su mu filolozi pronašli rupe, ali prevod je, svejedno, genijalan. (O tome kako je Frojd, u rovu, prevodio tako što je, u stvari, parafrazirao engleski tekst – pa potom dobio nagradu za prevod – da ni ne govorimo.) Treću dimenziju neiskusni prevodioci često zanemaruju: vreme (strpljenje). Prevođenje je poput otvaranja pasijansa, poput kriminalističkog romana, ponekad se trag sledi desetinama stranica, a da se ne zna sasvim šta sledimo, a reči se, neretko, otvaraju tek na kraju. No, treća dimenzija uslov je prethodne četiri: prevođenje nije posao kao i bilo koji drugi, ono se mora voleti.

Prevođenje i prevodioci, zapravo, dele sudbinu društva. Ako im je i gore od dobrog dela stanovništva i poštene inteligencije, nije im mnogo gore. Osim vrhunskim prevodiocima. Njima je zaista najgore. Jer, ako prevodilac dobija – primera radi – šest evra po stranici prevoda, onda sumica od 600 evra za tekst od stotinu stranica ne deluje tako hrđavo osim što oni koji ne znaju šta je prevođenje zanemaruju jednu sitnicu: krajnju sumu treba podeliti sa, barem, četiri, ako ne i sa pet. Naime, vrhunski prevodilac svoj će prevod pročitati barem četiri do pet puta, a često i više. Zamislite da Servantesovog Don Kihota pročitate pet puta! Da li biste uopšte za novac koji dobija prevodilac to uradili ne na španskom, nego na srpskom? I koliko bi vam vremena bilo potrebno za to?

I. Milenković

Klasični jezici: Prevodilaštvo i univerzitet

Deo pisma koji je Marijanca Pakiž, vanredna profesorka na Odeljenju za klasične nauke Filozofskog fakulteta u Beogradu i prevoditeljka, uputila, pre izvesnog vremena, Vladi Srbije, odnosno odgovarajućem ministarstvu.

(...) Na srpski jezik preveden je tek neznatan broj dela klasičnih autora, čak i onih najpoznatijih, kakvi su npr. Aristotel ili Ciceron, a čiji se prevodi na druge evropske jezike broje i desetinama. Mnogi od postojećih prevoda na naš jezik beznadežno su zastareli, mnogi izdati bez stručnih komentara i bez predgovora koji bi pratili novija filološka istraživanja, što je neophodno kada se prevode tekstovi stari preko dve hiljade godina, a koji jesu osnova evropske književnosti i nauke.

Za takav pak ozbiljan i težak prevodilački posao već decenijama ne postoji nikakav podsticaj, te retki pojedinci koji se čega takvog poduhvate, rade to takoreći na svoju ruku i na svoju odgovornost, oduzimajući sebi vreme za ono što se u ovoj zemlji jedino smatra naukom – pisanje magistarskih i doktorskih teza kao i tekstova za stručne časopise ili naučne skupove; prema postojećim propisima jedino to može biti pokriveno projektima te omogućiti napredovanje u karijeri. Ma kako dobar prevod, prvi na naš jezik, sa komentarima i ozbiljnom uvodnom studijom, koji često iziskuje i višegodišnji rad i veliku stručnost, ima, prema postojećem sistemu bodovanja, manju težinu od kraćeg priloga na nekom naučnom skupu. Možda treba napomenuti da se u zapadnoevropskim zemljama ozbiljnim prevodima (novim čitanjem određenih mesta, novim zahvatima u komentarima ili pak osavremenjavanjem jezika), makar i ne prvim na određeni jezik, može znatno napredovati u univerzitetskoj karijeri.

Usled ovakvih nepodsticajnih okolnosti za stručni i naučni pristup u prevodilaštvu sa klasičnih jezika, tržište preplavljuju prevodi klasičnih autora, često potpuno nerazumljivi i nečitljivi, prevedeni ponekad sa engleskog, ruskog, nemačkog ili nekog drugog jezika, a katkad i prepravljeni sa hrvatskog.

Dodatno područje za ozbiljan prevodilački rad predstavlja stručna literatura za mnoge oblasti (filozofija, arheologija, istorija, vizantologija, etnologija, lingvistika itd.) za čije su uspešno prevođenje takođe potrebni ne samo poznavaoci klasičnih jezika, već i stručnjaci za neku od pomenutih oblasti, što podrazumeva određeno usmeravanje i usavršavanje ljudi koji bi se time bavili.

Bojimo se, dakle, da će u situaciji kada su mogućnosti za nabavku neophodne literature, novijih izdanja kapitalnih antičkih tekstova, kao i stručnih priručnika i časopisa sve skučenije, stanje na ovom području ostati isto. Bez pomoći i podsticaja viših instanci, kakva je Vaše ministarstvo, sposobnosti i znanje stručnjaka, koji se prevodilaštvom mogu baviti odgovorno i sa uspehom, ostaće tako i dalje nedovoljno iskorišćeni, a broj dobro prevedenih i stručno predstavljenih klasičnih autora i ubuduće nedopustivo mali. (...)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net