Portret savremenika – Mlađan Dinkić, predsednik G17 plus i ministar potpredsednik Vlade Srbije >

Slalom kroz kijamet

Pojedini stručni posmatrači naše ekonomske scene smatraju da Dinkićeva akutna nervoza potiče od toga što je on "čovek za lepo vreme", a ne za atmosferu globalne krize, u kome umesto "upravljanja razvojem" treba upravljati "uspaničenim sirotištem"

Iz obilja razloga koji su poslednjih sedmica slomili nerve čak i Mlađanu Dinkiću, glavnom majstoru za političke krize u Srbiji poslednje decenije, teško je izdvojiti onaj ključni. Mogao bi to biti, pre svega, Dinkićev osećaj da se početkom godine ukrcao u Koaliciju za evropsku Srbiju, a da sada naprasno shvata da taj karusel, na pogon famoznog Energetskog sporazuma sa Ruskom Federacijom, zapravo Srbiju nezaustavljivo vodi u surove pejzaže sibirske zime, navodno iz spoljnopolitičkih, geostrateških, kosovskih razloga. Možda se upravo zbog toga, 11. decembra, na sednici Vlade Srbije, sa dosta usputne žuči, povukao sa mesta glavnog pregovarača o "naftno-gasnom aranžmanu" sa Rusima i tako uzdrmao čitavu vladajuću koaliciju.

Ili, mogao je iznenada primetiti da se neadekvatno ceni njegov štedro poklonjeni predizborni doprinos Borisu Tadiću, sa pet miliona "besplatnih akcija po 1000 evra", da nekako prebrodi narodnjačko-radikalsku navalu u predsedničkim i parlamentarnim izborima, sa ovogodišnjom kosovskom olujom u leđima. To se odnosi koliko na Demokratsku toliko i na njene prateće stranke, u kojima ima na buljuke još ambicioznijih i od njega, i u kojima još tavore i oni kojima je pre četiri godine, u društvu sa kosovskim i drumskim junacima, Vojislavom Koštunicom i Veljom Ilićem, oteo vlast, a koje je, uglavnom, zajedno sa nekadašnjim premijerom Živkovićem, poslao na političku marginu. Zar je doista mislio da DS "katedre" nisu već odavno popunjene i mlađim, i bahatijim, i kockastijim čak i od njega i zar nije obavešten da je upravo DS stranka u kojoj je unutrašnja konkurencija razvijenija nego u afričkim rezervatima divljih životinja?

Zatim, da nije, možda, Dinkića iznerviralo to što je tek ovih dana razumeo da se paradna, demokratski probrana vlast u Srbiji svaki čas menja, ali da zapravo nijedna nije u stanju (niti se baš trudi) da ovlada svim "institucijama sistema", to jest da ovlada pacovskim kanalima kojima se interesi sive policijske moći i interesi barona sive ekonomije razlivaju po beogradskim tabloidima kao mokraća po javnim nužnicima? Ako niko drugi, onda bi Mlađan Dinkić, koga "kuriri" profesionalnih patriota i batinaša i "preseraji" malih mozgova preko tih pacovskih medijskih kanala pljuju i blate već godinama kao hohštaplera, lopova i bogataša, morao znati da se sa tim tipovima u tužnom srpskom pravosuđu ne mogu dobiti prave materijalne i moralne satisfakcije – a da su oni uvek spremni da posluže čak i kada se od njih samo traži da se disciplinuju saveznici i ucene oni koji ludo misle da ih niko ne može uceniti. Jer, ucena je najstarija institucija srpske demokratije.

ZAMENA JE SPREMNA: Najblesavije bi bilo pomisliti da je i Mlađan Dinkić progutao nervoznu pilulu sa pričom kako centri današnje vlasti u Srbiji pripremaju napredne "ruske moderniste", Tomislava Nikolića i Aleksandra Vućića, za alternativu njemu i njegovom G17 plus u vladajućem bloku u Narodnoj skupštini ("sada su na 21 poslaniku, a kada kroz Administrativni odbor doguraju do 24, moći će da zamene Dinkićevu stranku"). Ako se čak i njemu ta opasnost učinila realnom, šta je uopšte tražio u društvu koje je spremno i na takvu perverziju? Zar ni njemu nije jasno da tu opasnu bajku šire stari i uvek isti krugovi, računajući da u Demokratskoj stranci uvek ima dovoljno linkova za sve "nacionalno osvešćene" trudbenike demokratije, pa i za takvu samoubilačku opciju. Tu priču najviše raspredaju, da kažemo nešto jasnije, stvarni protivnici Demokratske stranke i oni koji su već zagledani u budućnost "posle Tadića", a koji se zdušno bore da ta budućnost dođe što pre. Zar Dinkić, sa svim svojim znatnim političkim iskustvom, ne vidi, ipak, neku razliku u saradnji sa današnjim Miloševićevim socijalistima, na jednoj strani, koji su od komunista, pored prokislog ideološkog ranca nasledili i veoma širok koridor "modernizatorske misije", i, na drugoj strani, sa "modernizovanim ostacima" Šešeljeve politike, koji su od istih komunista nasledili "diktaturu proletarijata"? Nadajmo se da tu razliku dobro uočavaju civilizovane "snage vitalnosti i opreza", koje su Demokratsku stranku i uznele na dominantno mesto u srpskoj politici.

UTICAJ "AFERE KRIŠTO": Da nije nervoza ophrvala Dinkića kada je odjednom, posle afere "Monte Krišto" ("Ekonomist magazin"), dočuo da čak i u njegovoj stranci ima "ljudi kojima je novac popio mozak"? Pa naravno da ih ima, kao i u svim drugim političkim strankama – a daj bože da nisu u većini. S obzirom na nesigurnu ideološku platformu stranke G17 plus, koja bi se mogla opisati paradoksalnom sintagmom "socijalliberali patriotske opsesije", verovatno je da su joj lični interesi privukli više pristalica od programskih načela. Politički konkurenti, inače, njihovu ideologiju nazivaju jednostavnije, kao "ideologiju moći i novca", što je, paradoksalno, i dalo značaj ovoj grupi željnoj brze afirmacije i uspeha (u tom smislu, Dinkićevo podsećanje na Mel Gibsonovu izjavu da su ideali važniji od honorara, deluje gotovo groteskno). U stvari, jedno je isticati parolu "stručnost ispred politike", a drugo organizovati stranku kojoj je cilj da se dohvati kontrole nad jedinom industrijom u Srbiji koja kontinuirano radi i napreduje, "industrijom državnih odgovornosti i privilegija".

Dinkić je, posle prvog besa zbog "nedostatka Krištovog sluha za socijalnu situaciju", pokušao na televiziji da odbrani mlađanog stranačkog prvaka, koji je s odličnim uspehom diplomirao na Londonskoj ekonomskoj školi ("engleski Lomonosov"), a potom digao iz mrtvih Državnu lutriju i Beogradski aerodrom – jer ih je, navodno, "bar restrukturirao", dok su drugi krali u saradnji sa svom zatečenom (ne)zaposlenom sindikalnom ordijom.

Ja smatram da je Dinkić mogao bolje braniti Krišta i da su njegova milionska plata i još veći bonusi zapravo premala "nadnica za strah" za onoga koga su, verovatno, samo mladost i nezrelost ohrabrili da se sukobi sa kladioničarskom mafijom (kojoj je odgovaralo umiranje Državne lutrije) i mafijom zakupaca na Aerodromu "Nikola Tesla" (na kome se, na primer, ni sa mitraljezom ne može doći do taksija koga ne kontroliše tamo uspostavljeni taksi klan). Ali i srpska mafija se postepeno modernizuje, pa ne kolju odmah nožem i ne pucaju baš odmah u potiljak, nego prvo angažuju PR agenciju za medijsku likvidaciju tvrdoglavih legitimista i taksareformatora – motivisanih državnim bonusima. (Uzgred, sledi zaključak da su PR agencije kod nas, dobrim delom, otele najunosnije poslove profesionalnim ubicama i iznuđivačima – ali, uzmite da sam to rekao neformalno.)

NAPREDAK I KRIZA: No, ipak tu nešto nije jasno, zar se Krišto nije mogao jednostavno pustiti niz vodu, kad je već socijalna bujica nezadovoljstva i straha kod naroda od sutrašnjeg dana toliko ojačala da mu nije bilo spasa, pa je morao biti bačen niza stranu, na merak sirotinji i organizovanim demagozima. Uostalom, zar nije baš Mlađan Dinkić hladno puštao niz vodu i mnogo krupnije stranačke saradnike, svejedno da li podmetnute ili dobrovoljno prihvaćene zbog međunarodnog iskustva i dobrog engleskog jezika (Davinića, na primer), uključujući čak i lične prijatelje i mentore. Setimo se samo prvog šefa G17 plus, profesora dr Miroljuba Labusa.

Na jednoj strani je, hajde da se podsetimo i tog slučaja iz 2006. godine, bar u kratkoj karikaturi, bio Labusov zahtev da se napusti Koštuničina vlada, jer neće da hapsi generala Mladića i diže ruke od Evrope, a na drugoj strani se otvorila mogućnost da se od Karića spase oko 1,5 milijardi dolara narodnih para (s kojima je on godinama radio sa mnogo milosrđa), te da se sa tim novcem povede "ubrzana politika razvoja" preko čuvenog Nacionalnog investicionog plana, po famoznom "irskom modelu" (eno ga, zaribao je, kao što zariba svaki državni kapitalizam koji se zasniva na uvoznom kapitalu). Dinkić je mislio da se može i jedno i drugo, ali različitim redosledom poteza – pa je prvo oteo nazad najveći deo narodnih para (nešto je tu i Šlaf zaradio), a potom je, kao slavodobitnik, uspeo da se ugura u srpski parlament i na izborima početkom 2007. godine. Tada je izgledalo da mu u političkoj tehnici nema ravnog, pa je odmah udvostručio broj političkih neprijatelja.

Pojedini stručni posmatrači naše ekonomske scene smatraju da Dinkićeva akutna nervoza potiče od toga što je on "čovek za lepo vreme", a ne za atmosferu globalne krize, u kome umesto "upravljanja razvojem" treba upravljati "uspaničenim sirotištem", i u tom pravcu ističu da je sreća što na čelu Vlade imamo hladnokrvnog Cvetkovića, koji bolje zna srpsku ekonomsku kaldrmu od dečaka odraslih u fensi farmericama i tršćanskim majicama na gradskom asfaltu, makar koliko čuvena bila konkurencija na novobeogradskim ulicama. Njihovi argumenti kreću od sada već beznadežno demodiranih političko-marketinških izjava koje Dinkić, a i Đelić, i mnogi drugi iz mlađe garde dele već sa avionskih stepeništa, nakon poseta svetskim metropolama – da donose stotine milione evra i dolara za "hiljade radnih mesta". Ko tome više veruje, makar koliko nezaposlenost bila osnovna boljka Srbije danas? Optimizam su potrošile tranzicione realnosti, a zakočenost reformi, u nedogled odlaže ono obećano vreme "boljeg života".

RUSI I ITALIJANI: Ova optužba prema Dinkiću nije korektna, jer on je bio digao glas i maštao o razvoju još u vreme daleko gore od ovoga koje sada imamo (sećam se kada je tada, kao dečak, u "Našu Borbu" doneo svoj "plan napada", još 1997. godine). Njegov ministarski optimizam od pre četiri godine, kada je ušao u Koštuničinu vladu u resor finansija i kada je nakon trogodišnjeg odlaganja jednim "aleksandrijskim udarcem" mača zaveo PDV sistem, takođe je izgledao beznadežan i lišen realnog osnova, ali se pokazalo da je on, nasuprot većini analitičara, bio u pravu, jer Srbija je u razdoblju između 2004. i 2007, kada su privredu uglavnom vodili ministri iz G17 plus, napredovala po visokim stopama od sedam-osam odsto godišnje. Izgleda da je Dinkić bolje od drugih video da svetska ekonomska ekspanzija može da pokrene čak i Srbiju (pa sada mora shvatiti i obrnuti proces).

Ipak, svetska finansijska kriza, koja se brzo konvertuje u "krizu hiperprodukcije", jer bogati ne stižu da pokupuju (krediti "iz ničega" su stigli do dna kace) sve što počinju da proizvode i uslužno nude nekada sasvim nerazvijene, samo narodom bogate velesile (Kina, Indija, Brazil, Južna Koreja, Indonezija, Meksiko), mogla bi biti temeljni razlog Dinkićeve nervoze. Jer ta kriza sada ugrožava i Dinkićev omiljeni program "Fijat–Srbija", koji je trebalo da bude glavna politička karta i glavni politički osigurač njegove stranke tokom ovog međuizbornog razdoblja u Srbiji. Dinkić je dosta vešto prikrio visoku cenu po kojoj je dobio ovaj program, ali mu sada preti "javno inventarisanje" celog posla, ukoliko Fijat zajedno sa svim svetskim auto-kompanijama potone u još dublje teškoće.

Pošto je upoređivanje ovog posla sa Italijanima sa Energetskim sporazumom sa Rusima – nemoguće izbeći, zanimljivo je primetiti da je Dinkić skočio sam sebi u stomak nedavnom izjavom u Kragujevcu, da je od menadžmenta iz Torina dobio "čvrste garancije" da će se posao izvesti onako kako je po ugovoru zaključeno. Vraga će se izvesti ako Fijat nastrada na svetskom tržištu iduće godine. Kvaka o kojoj govorimo, naravno, nalazi se u tome što je Dinkić čitavu svoju akciju protiv "energetske kapitulacije" pred Rusima, zasnivao na tome da se NIS ne sme prodati Gaspromnjeftu, dok Gasprom ne potpiše "materijalne i finansijske garancije da će izgraditi Južni tok". Još ne znamo kakve je Fijat "materijalne i finansijske garancije" dao Srbiji u slučaju neuspeha zajedničkog kragujevačkog poduhvata – ali ne verujem da su one takve prirode da se mogu lako aktivirati ako sve krene u nesrećnom pravcu.

Dinkićevu nervozu verovatno neće smiriti ni "lavovska pobeda" na glasanju za staru funkciju predsednika na poslednjoj Izbornoj skupštini G17 plus (proteklog vikenda), jer ta stranka mora profilisati svoju idelogiju iznad trivijalnog, valjda podrazumevajućeg "patriotskog srpskog evropeizma" (povodom svakog patriotizma setim se elegantne rečenice Vase Stajića da "nije svaki patriota nitkov, ali je svaki nitkov patriota"). Ta stranka, uzgred, odlutaće sa političke scene ako perspektivu nudi samo "uspešnima" – jer neuspešni su ovde u većini, pa se i na njih mora misliti.

No, po svemu se vidi da ta mala stranka bar pokušava da se suoči sa najkrupnijim pitanjem Srbije danas, pitanjem "strateškog pozicioniranja države", dok nema glasova da su najveće stranke tu pred nekom dilemom oko "neutralnosti i nesvrstavanja". S tim u vezi se treba zamisliti nad usputnom opaskom Latinke Perović da su ovde "pobedili Ravna gora i 1948". Uostalom, zar naš mlađani ministar inostranih poslova, nije mnogo uverljivije i odlučnije izgovorio da će u izboru između Evrope i Kosova bez dileme izabrati Kosovo (što je, dakako, oficijelni stav Srbije), nego što je "preko Tanjuga" objavio "korekciju" citirane izjave, kada je rekao da je "Evropa jedini put Srbije ka boljem životu" – a između ova dva stava se založio da se energetski sporazum sa Rusijom potpiše bez uslovljavanja. Možda je Dinkić tog trenutka osetio staro "kolektivno ludilo" u samoj Vladi i možda je pomislio da se našao u društvu koje ispod evropskih šešira i beretki krije suviše "stranih, a domaćih" šubara? Ipak, ovoga puta nije se odlučio da krene u svoj poznati veleslalom po "političkom kijametu", koji je u suštini sprečio Tadića i drugove iz DS-a da posete Izbornu skupštinu G17 plus, tako da još ne znamo da li se Srbija ponovo našla u situaciji da je Vlada srušena, ali nije pala.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net