Žurka

Ko bi danas još u žurci, žurezi, žuraji prepoznao devojački dan primanja (fr. le jour de réception), dan kada su, između dva svetska rata, devojke iz boljih kuća primale u posetu svoje drugarice uz čaj i sitne kolače, a izuzetno i uz po jedan domaći liker od višnje ili mladih oraha? Danas kada malo ko i upotrebljava reč žur jer je ova u međuvremenu dobila svoje afektivne sufikse, kao i mnoge druge reči izlizane od inflatorne upotrebe i kada se žurke više i ne organizuju kod kuće, već u kafiću gde dobra deca cepaju tekilu, votku, pivo. Uz toliki višak decibela da je od komunikacija moguća jedino ona neverbalna. Tempora mutantur, naravno, i neki današnji klinci su mi objasnili da je ono što ja zovem žurkom u stvari sedeljka, i da se i to praktikuje, ali da to ni iz daleka nema čar prave žurke posle koje obavezno boli grlo, ali ne od pevanja, već od pokušaja da se nekome nešto saopšti govorom.

Žurke moje generacije su se organizovale obavezno kod kuće, u nečijoj gajbi (jezik zaista neuhvatljivo evoluira, danas se kaže na gajbi), uz iće (sendviči), piće (domaća rakija zvana maćado, pivo, vino) i muziku sa ploča od koje bi vrlo retko nekog komšiju zabolela glava. I đuskanje: red treskavca, red stiskavca. A najbolje žurke su bile one sa živom svirkom: u svakom društvu bi se našao bar po jedan gitarista, predmet požude prisutnih riba i zavisti onih najsmotanijih momaka. Takva žurka je i oženila potpisnika ovih redova koji je na jednoj od njih od devet uveče do tri ujutro ređao, bez ponavljanja, Serža Ređanija, Brasensa, Brela, Lea Ferea, Bitlse, Edija Granta, Boba Dilana, bećarce, starogradske, lajkovačku prugu... I sutradan ispred Anglistike sačekao s ružom u ruci dva krupna oka s kojima se gleda evo već nekoliko decenija.

Markovi roditelji su bili na službi u inostranstvu i on je sa sestrom raspolagao trosobnom gajbom kao stvorenom za žurke. Glavno događanje se odvijalo u dnevnoj sobi gde je na foteljama, kauču i na podu bilo dovoljno mesta i za dvadesetak učesnika. Spavaća soba je bila rezervisana za sestru i njenog dečka koji su stalno spremali ispite i retko nam se pridruživali. Ona najmanja, treća soba zvala se interno šok soba i samo njeno ime je ne može biti eksplicitnije denotiralo i njenu namenu, ne treba vam crtež. Pa, pošto smo studirali ono što smo voleli i bez prinude, ni porodične ni šire, posle predavanja i vežbi nismo bili smoreni, ostajalo je elana za žurke skoro svake večeri. Našlo bi se tu čak dve gitare, a Todor bi povremeno pozajmio neku malu crvenu klavirsku harmoniku, pa je muzički deo umeo da bude veoma raznovrstan i uzbudljiv. S obzirom na učestalost tih žurki i podrazumevanu studentsku besparicu, posluženje je obezbeđivano po sistemu španske krčme: donese ko šta može od pića i klope. Ponekad je skromnost raspoloživih namirnica inspirisala na neslućenu kreativnost – nekoliko pečenih krompira sa alevom paprikom i mrvom senfa, na kolutove izrezana glavica crnog luka zapečena na plotni i začinjena vinskim sirćetom i solju bilo je dovoljno za pravu gozbu zalivanu špricerima koji su postajali sve tanji kako bi noć odmicala. A kad baš zapreti totalna suša, odnekud bi iz zaboravljenih kutaka špajza izronila neka odavno načeta boca nečega: zaboravljenog vermuta, kruškovca ili čak neke otrovne komovice za trljanje.

Muzika se smenjivala sa jednom drugom aktivnošću pod vrlo polisemičnim nazivom zezanje. Ono je podrazumevalo i ozbiljne razgovore, i recitovanje, vrlo emfatično, na primer Apolinera, naročito je domaćin Marko zaneseno govorio Le pont Mirabeau, ali je bilo i nekih originalnijih zezanja. Krajem šezdesetih počela je da ulazi u modu psihoanaliza, Frojd je bio spominjan na svakom koraku a da je malo ko zapravo imao priliku da nešto od njega pročita, budući da je tvorac psihoanalize smatran ideološki nepodobnim. Negde pred zoru krenula bi priča o psihoanalizi kad bi se na žvaku o sublimaciji libida primila neka od prisutnih riba koja bi, kad priča odmakne i znatiželja naraste, pristala da pređemo u šok sobu radi jednog analitičkog eksperimenta. Legla bi na kauč, pristala da, bez kontrole svesti, izgovori prvu asocijaciju na reči koje izgovori terapeut dok dva asistenta pomno beleže njene asocijacije. A kad bi na kraju, posle analize od petnaestak minuta, terapeut svečano i smrtno ozbiljno dao dijagnozu, koja se najčešće svodila na to da bi njen Ego da se češće druži sa Idom, ali mu judeohrišćanski Superego ne da ni da misli na to pa se Id švercuje u bezobraznim snovima, pacijentkinja bi (a) prasnula u smeh i onda bismo krenuli u novu turu svirke i pesme, ili (b) očima diskretno dala znak asistentima da napuste šok sobu... Žurka se nastavljala u dnevnoj sobi, a domaćin bi te noći u njoj i prespavao usred čaša, praznih boca, salveta, pepeljara, jer bi šok soba, u kojoj je inače spavao, ostala zauzeta do polaska na prva predavanja sutradan. Ujutro bismo u parku Tašmajdan vadili fleke mlekom koje smo pili iz boca naslaganih u žičanom kavezu gde su čekale da ih preuzmu studenti koji su ih raznosili po kućama. Smatrali smo najnormalnijim da u praznu bocu spustimo crvenu dvadeseticu kako neki nama nepoznati kolega ne bude na šteti, a ni najgorim klošarima nije padalo na pamet da je odatle vade.

Žurke su se organizovale bez posebnog povoda. Rođendanska slavlja su ostajala rezervisana uglavnom za porodični krug i manje-više su smatrana ustupkom roditeljima, ali i prilikom da se od nemaštovitih rođaka, koji ne znaju šta bi poklonili, uzme neki keš koji bi bio spiskan na sledećoj žurci bez povoda.

Ah, da: na tim našim žurkama nikad nije bilo ni tuče, ni frke, ni šorke. Pa šta?

Pa ništa, samo kažem.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net