Policijska akcija "Balkan ekspres" >

Atentat i priključenija

Dobrim policijskim radom za manje od nedelju dana rasvetljen je bar osnovni kriminalistički ugao ubistva Ive Pukanića i Nike Franjića. Dvojica osumnjičenih su u bekstvu, a petorica u pritvoru. Polako se ocrtava još jedan primer bratske saradnje svih naših mafija, ali se još ne zna ko je bio naručilac zajedničkog poduhvata, što dovodi do izvesne nervoze u Hrvatskoj

Od našeg specijalnog izveštača iz Zagreba

OSUMNJIČEN DA JE POSTAVIO EKSPLOZIV NA PARKIRALIŠTE: Zoran Milovanović na uličnoj kameri

Posao policije bio je jednostavan: na licu mesta eksplozije koja je usmrtila Ivu Pukanića, izdavača nedeljnika "Nacional", i Niku Franjića, kolegu iz marketinga istog lista, pronađeni su ostaci raznesenog skutera na kome je očigledno eksplozivna naprava bila montirana. Forenzičari MUP-a Hrvatske pokupili su delove i odneli ih u laboratoriju na analizu. Na segmentu rama skutera (šasije) pronađen je i izazvan serijski broj. Dalje je sve bila dobra i temeljita policijska rutina: iz evidencije registrovanih motocikala i skutera nađen je originalni kupac, a zatim, operativnim radom na terenu i svi ostali vlasnici. Poslednji vlasnik bio je Robert Matanić, odranije poznat organima kako Hrvatske tako i Srbije i Bugarske. Sve je to nazvano operativnom akcijom "Balkan ekspres".

Naime, i to je korisna digresija u ovoj priči, taj Matanić uhapšen je 2004. u Negotinu po bugarskoj poternici. Dobio je dve i po godine po Zakonu o oružju i municiji, odležao ih u Sremskoj Mitrovici i bio izručen Bugarskoj. Tamo se optužnica za mafijaška ubistva nije pokazala uverljivom na sudu, pa je proteran u Hrvatsku. Znajući za bugarske neprilike s korupcijom – ništa čudno; Matanić je bio mafijaški vojnik-pucač u nečijoj službi, spreman na sve, ali očigledno ne baš sposoban, čim je putovao i prijavljivao se po hotelima koristeći svoj sopstveni pasoš. Kao što će se videti, taj Robert Matanić nije baš najoštriji nož u fioci; deluje više kao nasilnik i komad govedine.

ZAGREBAČKA EKIPA: Amir Mafalani, Luka i Robert Matanić

Hrvatska je policija, dakle, sasvim logično stavila pod mere diskretne prismotre i prisluškivanja Roberta Matanića, pa brata od strica Luku, pa ortaka Amira Mafalanija i njihove veze koje su se pojavile u međuvremenu. Tako je otkrivena učestala telefonska komunikacija osumnjičenih sa dva umetnika iz Srbije, Bobanom Đurovićem i Milenkom Kuzmanovićem. Boban Đurović je lice blisko Sretenu – Joci Amsterdamu – Jociću, i avanturista sa koloritnom biografijom: bivši pilot JNA, pa, navodno, bivši radnik Uprave bezbednosti JNA (sve to davno i zasad neprovereno), obogatio se u Francuskoj itd. Kuzmanović je sitna riba. Bratići Matanići i ta dvojica iz Srbije serbez su se dogovarali istim i vlastitim mobilnim telefonima nekoliko dana kako će i šta će: da Matanići dođu do benzinske pumpe Spačva (osam kilometara od granice sa Srbijom, na autoputu), pa da u kafiću sačekaju Đurovića i Gudurića koji će im doneti lažna dokumenta s kojima će preći granicu na Bajakovu. Siti su se napričali između sebe, ali i sa Mafalanijem. Kad su se konačno sreli u Spačvi, hrvatska policija im je normalno pala na glavu i pohapsila ih sve zajedno, uz lakše telesne povrede, jer se Robert Matanić protivio. Istog trenutka dignut je i Mafalani u Zagrebu. Čisto, lepo i uredno, uz korektnu i blisku saradnju sa MUP-om Srbije, koji je ovu dvojicu danima nadzirao i ispratio do granice.

HRVATSKA JAVNOST NA NOGAMA: Stjepan Mesić na sahrani Ive Pukanića

Tokom informativnih razgovora u Policijskoj upravi zagrebačkoj, u Heinzlovoj, neko je propevao; po svemu sudeći Matanić, jer se ovde uveliko priča da bi mogao da postane svedok saradnik (ovde: pokajnik) – ako se ispostavi da nije organizovao, naručio ili neposredno izvršio krivično delo za koje se sumnjiči, već da je bio samo saučesnik i pomagač. Taj status on može da zatraži bilo kad tokom postupka, sve do zaključenja dokaznog postupka. Njegov sadašnji advokat potvrdio je takvu nameru Matanića, a njegov prvi advokat Željko Pilipović otkazao mu je punomoć upravo zbog te namere, pa je to posle ispričao u javnosti, zbog čega ga je policija prijavila za odavanje službene tajne.

Ivo Pukanić

Tu dolazimo na sledećeg i veoma važnog igrača: Matanić je policiji ukazao na Željka Milovanovića kao na čoveka sa šlemom koji je skuter sa bombom dovezao na lice mesta i mirno se udaljio, ne skidajući šlem dok nije izašao iz zone pokrivene sigurnosnim kamerama. Željko Milovanović takođe je i te kako poznat organima sve tri susedne države. Uz njega je identifikovan i Bojan Gudurić, novosadski kriminalac, za koga veruju ovde da je bio pomagač i prisutan u trenutku atentata.

Bilo kako bilo, hrvatska policija upozorila je odmah MUP BiH i MUP Republike Srpske u Banjoj Luci na Milovanovića. Tu sada nastaju razlike u tumačenju događaja koji slede. Naime, dobojski policajci tvrde pouzdanom izvoru "Vremena" da su kuću stavili pod opservaciju odmah i nadzirali je sve do trenutka kada im je, kako kažu, stigla naredba da se povuku jer "mi dolazimo po njega" (valjda ekipa iz Banje Luke ili federalnog MUP-a sa posmatračima iz Hrvatske). Oni su se, kažu, povukli, ali je te večeri na TV Novi emitovana slika Željka Milovanovića i on je preko noći nestao na brzinu, u čem se našao, ne ponevši čak ni desetak hiljada evra nađenih sutradan u stanu. Po tvrdnjama iz hrvatske policije pak on je nestao u ponoć, a policija BiH upala je u stan ujutro i prekasno. U kući su nađeni: motociklistički šlem identičan onome sa TV snimka, gomila savremene elektronike, uključujući i GPS uređaj za praćenje vozila (njemu odgovara GPS predajnik na vozilu), novac itd. Ostaje pitanje na koje očigledno tužni Gojko Vasić iz policije Republike Srpske nikako nije umeo da odgovori: zašto je kuća ostala bez policijskog nadzora i kako im je Željko pobegao? Kaže čovek da je kuća bila opremljena alarmima, pa se valjda on uzbunio nanjušivši policiju, a iza kuće imao je i spreman čamac (koji niko nije nadgledao!), pak je otplovio u ceo svet. Hrvatska policija tvrdi da nikakve slike ni podatke nije davala medijima (što je i logično) dok stvar nije bila spakovana, tako da spekulacije o tome da je Milovanović iz medija doznao da ga traže ne stoji. Tu neko laže, pokrivajući sopstvenu guzicu i svaljujući krivicu na druge. Sva je prilika da je Željko Milovanović bio upozoren da beži; istraga će utvrditi ko ga je upozorio i kako – ako utvrdi. Navodno je ovih dana viđen u okolini Višegrada (još bolja sredina za njega od Doboja), ali to nije pouzdano.

Dan po hapšenju umetnika iz Spačve pojavila se još jedna zanimljiva vest: u Velikoj Kladuši bihaćka je policija digla izvesnog Elvisa Hodžića i našla mu je u kući eksploziv i prateće stvari. Taj Elvis bio je svojevremeno, do 1995, pripadnik vojske Fikreta Abdića u onoj njegovoj Miki Maus državi APZB (Autonomna pokrajina Zapadna Bosna) koju su mu napravili Franjo Tuđman i Slobodan Milošević da bi mogli da sarađuju na terenu. Elvis je prošao obuku kod Legije i Frenkija Simatovića, tvrde lokalni ljudi, što bi uključivalo i rukovanje eksplozivom. Bio je osuđen za trgovinu ljudima, ali nije u zatvoru, iako njegov ortak u poslu (osuđen na istu kaznu) jeste. Poslednje zanimanje bilo mu je – izbacivač u nekom klubu. Zanimljivo je da hrvatska policija za sada uporno odriče bilo kakvu vezu Elvisa Hodžića sa atentatom na Pukanića, ali ipak ostaje nejasna koincidencija njegovog hapšenja sa rasvetljavanjem tog zločina. Elvis Hodžić u srodstvu je sa izvesnim Arsom Harčevićem, kažu u Kladuši, koji je radio u Policijskoj upravi sisačkoj na narkoticima, ali je sada u bekstvu, navodno se krije po Crnoj Gori. Teritorija PU sisačke graničila se sa APZB, što neizbežno znači da se tu odvijao svakakav promet kojekakve robe. Upravo tamo, u selu Donji Vukojevci, hrvatska je policija zaplenila popriličan arsenal naoružanja i ponosno ga prikazala na televiziji, sve u sklopu operativne akcije "Balkan ekspres". Naoružanje je uglavnom poreklom iz Hrvatske vojske (automatske puške FN CAL, kal. 5,56 mm i nešto malo iz JNA). U toj istoj Policijskoj upravi sisačkoj sedeo je do 2001. na visokom mestu Vladimir Milanković, Legijin drug i prijatelj, za koga postoji osnovana sumnja da je Ulemeka snabdeo još jednim setom hrvatskih dokumenata. Uzgred: i Limun Narandžić ima hrvatske papire na adresu porodične kuće Arse Harčevića u Sisku, tvrde upućeni stanovnici Siska.

Tako se opet – po ko zna koji put – nazire "večno kruženje istog", što bi rekao Danilo Kiš. Kriminalci, gangsteri, nedostojni policajci i ostali ološ sarađuju i dalje, kao i do sada, na stalnim ili ad hoc poslovima. Za ad hoc operaciju kakva je atentat na Pukanića, formira se "radna grupa" od specijalista, pomagača, obaveštajne i logističke podrške iz svih naših država. Posao se uradi, pare se uzmu i – razlaz do iduće prilike; pa ako uspe – uspe. A ako ne, eto nas gde smo. Sva ta jednostavna logika transnacionalnog organizovanog kriminala, jasna i očigledna kakva je, teško dopire do medija i javnosti. U Hrvatskoj je vidljiva nelagoda, nastala iz ogorčenja i užasa nad dva bezobzirna ubistva usred Zagreba unutar deset dana: Ivane Hodak i dvostrukog ubistva Pukanića i Franjića. Godinama su vlasti tvrdile – očiglednim činjenicama uprkos – da u Hrvatskoj organizovanog kriminala nema. Sada tu tužnu činjenicu – da ga ima i te kako, domaćeg i croativnog – treba progutati. To nije lako ni vladajućoj stranci, niti udvoričkim novinarima, pa dolazi do tragikomičnih epizoda.

Počinioci su, dakle, uspešno i elegantno, što pohvatani, što identifikovani iako su u bekstvu, pak će pre ili kasnije pasti. Imamo svedoka saradnika – pokajnika (ako mu uspe), ali nemamo naručioca. E, tu nastaje drama. Svakome je jasno da ti likovi Matanići, Milovanović, Đurović, Mafalani i ostala ekipa nemaju sa pokojnim Pukanićem ništa, niti su njegova liga. Oni su puki izvođači radova, preduzimač je – čini se – Željko Milovanović, ali ko je naručilac i investitor? Pitanje, uzgred, zvuči poznato, zar ne?

NA METI HRVATSKIH MEDIJA: Sreten Jocić - Joca Amsterdam

Kao prvi kandidat na brzinu je istaknut Joca Amsterdam (manje poznat kao Sreten Jocić), ali su do sada ponuđeni argumenti nikakvi. Štaviše, dubina nepoznavanja beogradske scene zapanjujuća je: Jocić je opisan kao "višestruki ubica", "kralj europskog podzemlja" (oboje donekle preterano, mada ne i bez osnova) itd. Tvrdi se najozbiljnije da on živi u "Miloševićevoj rezidenciji", vili "Mir"; da je kupio bivšu zgradu saveznog MUP-a i da tamo drži "tržni centar gdje hrvatske firme prodaju robu"; da je bio "kod Arkana i u JSO-u", ali i da je "umešan u Arkanovo ubojstvo" i da je "ubio Radojicu Nikčevića" itd. Niko, međutim, nije bio u stanju da ponudi niti jednu indiciju za te optužbe; to ide tako, zdravo za gotovo, baš nas briga. Ko je i šta je Joca Amsterdam, mi – hvala Bogu – znamo i te kako, ali još nema ni najmanje indicije da bi on imao bilo kakav motiv da ubije Ivu Pukanića, pogotovo ne na ovakav panični i šljampavi način, uz pomoć amatera i budala. Dobro, zapošljavao je Joca budale i 1996, ali se valjda nečemu naučio od tada. Pominje se i njegova legitimacija srbijanskog SDB-a, ali to je pitanje za Jovicu Stanišića, a ne za ovu vlast posle 2000. Treba sačekati da zajednička istraga policija i službi bezbednosti Hrvatske, Srbije i BiH (a možda i Crne Gore) donese rezultate. Neki mediji tvrdili su da su policija MUP-a Srbije i BIA znali da se atentat priprema, ali nisu javili, pa je onda šef kabineta ravnatelja policije MUP-a Hrvatske, Krunoslav Borovec, morao javno da podvikne i demantuje te gluposti; više ih ne ponavljaju.

Druga, još slabija, teorija koja kruži okolo po Zagrebu jeste da je Pukija dao ubiti Stanko Cane Subotić, a zbog čuvene "Duhanske afere" iz proleća 2001. Cane je svoje račune sa "Nacionalom" sredio na sudu tokom poslednjih sedam godina i nema nikakvog motiva za osvetu: dobio je sve sporove za klevetu i zbog toga što mu nisu objavljivani demantiji. Ima i tumačenje po kome je Pukanić ubijen da ne bi svedočio u Bariju, u procesu duvanskoj mafiji, ali se zna da je Pukanić u Trstu pre nekog vremena dao iscrpan iskaz tužiocu Šelziju iz Barija; da su ga ubili pre toga, pa hajde...

I na kraju: jedina osoba iz Hrvatske za koju se u Beogradu zna da se družila sa Jocom Amsterdamom po trendi kafićima i njegovo ime prizivala u poslovima (kao pretnju) jeste zagrebački menadžer Ivor Vucelić, bivši dečko ubijene Ivane Hodak.


 

Svetski pasoš

Svetski pasoš

(Slika - JEDAN OD MILOVANOVIĆEVIH DOKUMENATA: Lična karta iz Srbije)

Pošto je za dlaku izbegao hapšenje u Doboju 2. novembra, Željko Milovanović je iza sebe ostavio predmete koje nadležni povezuju s ubistvom Ive Pukanića. Pored novca, opreme za izvršenje ubistva i oružja, policija je, kako se navodi, pronašla i dokumenta „izdata od američke administracije", odnosno „Svetskog centra za usluge".

Dokumenta ovog centra koja je navodno posedovao Milovanović dostupna su svakom ko za to zadovoljstvo želi da izdvoji 45 dolara. Svetski centar za usluge, naravno, nije deo američke administracije, kako tvrdi šef Odjeljenja za istrage i bezbjednost Specijalnog tužilaštva RS Darko Ilić.

Reč je o organizaciji osnovanoj 1953. s ciljem da postane "globalna institucija za uspostavljanje i održavanje mira u svetu", odnosno "politički predstavnik suverenog građanina". Članovi, a tvrdi se da ih ima 950 hiljada, postaju "državljani sveta", za koje je nadležna "svetska vlada": oni, ali i svi ostali koji ispune formulare dostupne na sajtu Svetskog centra za usluge, imaju pravo na dobijanje "svetskog pasoša", "svetske krštenice", "svetske lične karte", "svetske venčanice", "međunarodne dozvole boravka i međunarodne putničke vize" i "međunarodne azilantske karte".

Po svemu sudeći, Milovanović je lagodno putovao s dokumentom od 30 stranica, koji je odštampan na sedam jezika i ima 19 stranica za vize: ovaj pasoš, prema navodima sa sajta Svetskog centra za usluge, zvanično je prihvaćen kao putna legitimacija u Togu, Mauritaniji, Ekvadoru, Zambiji, Tanzaniji i Burkini Faso, a (isto tako navodno) organizacija poseduje dokaze o tome da su "državljani sveta" sa svojim "svetskim pasošem" bez problema ušli u čak 150 država.

Do svih ovih podataka Darko Ilić mogao je lako da dođe – dostupni su na internet stranici "Svetskog centra za usluge". Isti taj Darko Ilić mogao je lako da proveri da li je zaista reč o delu "američke administracije": na spisku vladinih agencija SAD ništa slično se ne pominje, internet domen centra registrovan je na privatno lice, a kao zvanična adresa organizacije navodi se jedan stan u Vašingtonu.

No, valjda Odjeljenje za istrage i bezbjednost Specijalnog tužilaštva RS ne mora da se bavi takvim trivijalnostima.

Tamara Skroza


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net