Tri smrti >

Izuzeti od sveta

Sonji Savić, Vici Vukovu i Polu Njumenu dogodilo se ono što će se desiti svima nama. Uzastopni nekrolozi krajem septembra specifični su samo kao podsećanje da smrti ne mogu da pobegnu čak ni oni najveći

Da se, kojim slučajem, neki maštoviti dramaturg dosetio da u istu priču smesti Sonju Savić, Vicu Vukova i Pola Njumena, vrlo je verovatno da bi ga proglasili neuračunljivim. Ipak, eto, desilo se. Iako jednu od najvećih domaćih glumica, jednog od najvećih pevača bivše Jugoslavije i jednu od holivudskih ikona ništa pod kapom nebeskom nije spajalo, činjenica da su svi umrli u roku od četiri dana na kraju ih je ipak spojila.

Sada, post festum, čini se čak da taj spoj i nije tako neprirodan – poetski bi se moglo reći kako su istovremeno otišli ljudi koji ovom svetu već neko vreme nisu pripadali.

JEDNO ZA DRUGIM: Sonja Savić,...

SONJA: U zvaničnoj biografiji Sonje Savić navodi se da je rođena 1961. godine, da je igrala u filmovima Leptirov oblak, Šećerna vodica, Živeti kao sav normalan svet, Una, Davitelj protiv davitelja, Balkanski špijun, Kako je propao rokenrol, Braća po materi, Život je lep, Čavka, Mi nismo anđeli, Uvod u drugi život, Ni na nebu, ni na zemlji, Urnebesna tragedija, Hleb i mleko, Od groba do groba, Jug jugoistok, kao i u nekoliko TV serija. Takođe se navodi da je dobitnica nekoliko važnih glumačkih nagrada, da se bavila režijom i poslednjih dvadesetak godina aktivno učestvovala u različitim avangardnim projektima. Zvanična biografija, međutim, ne beleži kulturni šok koji je Sonja izazvala već u prvom pojavljivanju: svojim ponašanjem, kretanjem, načinom govora, mimikom i gestikulacijom, na samom početku karijere stekla je status "drugačije" i "čudne". Zvanična biografija takođe ne pominje da je upravo Sonja bila personifikacija urbanog, kada se urbano tek stvaralo; da je tokom osamdesetih bila jedna od najvažnijih faca beogradske scene (ne samo filmske); da je do poslednjeg dana ostala simbol tihe pobune i dokaz kako je i u srcu velikog grada, u srcu kulturnih dešavanja, moguće ostati svoj. Takođe, zvanična biografija ne navodi činjenicu da je Sonja bila jedna od "najtežih" sagovornica: čak i najobrazovanijima, događalo se da se već negde na trećoj rečenici "pogube", jer je Sonja brzinom svetlosti citirala znane i neznane mudre ljude, pravila paralele kojih bi se i filozofi postideli, ne mareći pritom da li će je neko razumeti. U vremenu u kojem su se mnogi dičili svojom "neobičnošću" i osobenjaštvom, Sonja je ipak bila nešto posebno: za razliku od pomenutih, koji su bili nesposobni za bilo šta osim da glume "neobičnost", ona se dobrovoljno odrekla klasične glumačke slave za koju je bila predodređena.

Zahvaljujući večnoj težnji ovdašnje čaršije za uobičajenim i "normalnim", Sonja je vremenom sve teže dolazila do uloga, TV emisija koju je vodila skinuta je s programa, a čak i neke kolege percipirale su je kao "strano telo". Nerazumevanje na koje je za života nailazila, bilo je očigledno i posle njene smrti, 23. septembra 2008. Mediji i publika željni suza i krvi, siti su se nahranili okolnostima Sonjine smrti, prelazeći na trenutke ionako pomerene granice elementarne ljudske pristojnosti. Opraštajući se pismom od Sonje Savić, režiser Miloš Radivojević ocenio je da je "Sonja pružala otpor ubuđalom svetu, a ta pobuna išla je isključivo na njenu štetu". Njegov kolega Puriša Đorđević to je sublimirao: "Ni Bog, ni Srbija nisu imali razumevanja za Sonju."

...Vice Vukov,...

VICE: Samo dan posle Sonje, 24. septembra 2008, zahvaljujući takođe bizarnim okolnostima, umro je i Vice Vukov – čovek koji je obeležio muzičku scenu stare Jugoslavije pre nego što se na toj sceni razmnožilo i ono što je trebalo i ono što nije. Tokom šezdesetih, Vice je žario i palio na Splitskom festivalu (Bodulska balada, Bokeljska noć, Pisma ćali, Dalmatinska elegija, Zvona moga grada, Mojim roditeljima) i u na festivalima u Opatiji i Zagrebu (Želja, Negdje, Dvadeset naših proljeća). Iako je zahvaljujući ovim i drugim hitovima bio neprikosnovena zvezda tog vremena, iako je dva puta predstavljao Jugoslaviju na izboru za Pesmu Evrovizije, već sedamdesetih Vice pada u nemilost: zbog nekoliko nacionalno nepodobnih rečenica i podrške "Hrvatskom proljeću", postaje nepoželjan u TV emisijama i izdavačkim kućama. Posle četvorogodišnjeg lutanja po svetu, 1975. Vukov se vraća u Hrvatsku, ali su mu sve do 1989. bili onemogućeni nastupi, putovanja i normalno funkcionisanje (sve to začinjeno tračevima, javnim prozivkama i ostalim elementima repertoara namenjenog neprihvaćenima, neshvaćenima i "grešnima"). Vice je zbog toga verovatno jedini muzičar koji je (1989) snimio album bez svog imena na njemu.

Političke promene u bivšoj Jugoslaviji učinile su da Vukov postane i političar: najpre istomišljenik Franje Tuđmana, a potom član Hrvatske narodne stranke i Socijaldemokratske partije, bio je poslanik, ambasador i, konačno, nezavisni poslanik. Iako je tokom karijere snimio više od 400 pesama, iako snimke njegovog glasa poseduje svako ko se uopšte seća starih vremena, Vice Vukov je na prostorima kojima je nekada žario i palio, ipak važio pre za ideologa i političara nego za pevača. Skoro dvadesetogodišnja haranga učinila je svoje, pa su se i u njegovom slučaju potvrdila sva opšta mesta o sudbini velikih ljudi u zlim vremenima. Tu sudbinu možda je najbolje opisao Petar Luković u knjizi Bolja prošlost, u tekstu koji se ovih dana ponovo pojavio na sajtu e-novina, a koji je napisan 1989, "u vreme kada je Vice Vukov još uvek bio zabranjena tema": "Sa istorijskom distancom može se reći da nije bio podoban. Voleo je haiku. Voleo je Hrvatsku. Nije bilo dozvoljeno. Takvo je bilo vreme. Sada je sve drugačije, ali glas koji je palio svetla davno je ugasio sveću. Postoji samo jedna osobina koju bogovi ne dozvoljavaju smrtnicima: oholost. Oholi Vice Vukov prekasno je shvatio da trke ne dobijaju najbrži i da je ljubav kobna – pa bila to i ljubav prema sopstvenoj državi."

...Pol Njumen

POL: Spisak od 50 filmova u kojima je igrao glavne uloge bio je dovoljan razlog da se 27. septembra 2008. vest o smrti Pola Njumena nađe u svim svetskim medijima. Kad se pritom ima u vidu da je dobio nekoliko najbitnijih svetskih glumačkih priznanja, da je bio vlasnik dva Oskara i da je za tu nagradu nominovan čak deset puta, još je jasnije zašto se u istim tim vestima obavezno navodilo da je otišla "holivudska legenda". Međutim, baš kao što su se Sonja i Vukov izdvajali u balkanskom kalu kojim su bili okruženi, Pol Njumen je u sjaju Holivuda bio "nešto drugo". Vanserijskim izgledom predodređen za status klasičnog lepotana i zavodnika, okupiranog skandalima i ljubavnim aferama, Njumen je bio sve, samo ne to. Proslavljen ulogama u filmovima Mačka na usijanom limenom krovu, Buč Kesidi i Sandens Kid, Žaoka, Vatreni toranj, Dugo toplo leto, Boja novca, Gospodin i gospođa Bridž i mnogim drugim, Njumen se u poznijim godinama bavio i režijom, a u međuvremenu uporno dokazivao kako slava i novac nisu sve u životu.

Svog prvog filma, Srebrna vaza, snimljenog 1954, odrekao se u novinama, smatrajući ga najgorim filmom decenije; tokom šezdesetih i sedamdesetih, javno se i vrlo aktivno zalagao protiv rata u Vijetnamu, čime je izborio mesto na "crnoj listi" Ričarda Niksona; pošto mu je sin umro od prevelike količine droge, osnovao je fond za pomoć u prevenciji narkomanije; iako i sam teško bolestan, poslednjih godina glumio je u cirkuskoj predstavi namenjenoj mentalno zaostaloj deci. Sav prihod njegove kompanije za proizvodnju hrane "Njumens Oun" bio je namenjen u humanitarne svrhe, a dosadašnji prihod premašio je dva miliona dolara. Pored priznanja za glumački i humanitarni rad, Njumen je dobitnik i nekoliko nagrada na automobilskim trkama. Uprkos takvoj biografiji, Njumen je do kraja ipak ostao smireno, duhovito i uspehom neopterećeno stvorenje: pedesetogodišnjim brakom s Džoan Vudvord pokazao je da je ljubav moguća čak i u Holivudu, a svojim povučenim životom da talenat i slava ne moraju obavezno da "progutaju" onoga koga su zadesili. S filmske scene otišao je tiho: "Počinjem da gubim memoriju, počinjem da gubim samopouzdanje, gluma je za mene završena priča", objasnio je 2007. Isto je tako tiho i umro – svestan da mu se bliži kraj, svojevoljno je napustio bolnicu, vratio se kući i tu okončao svoj put.

Sonji Savić, Vici Vukovu i Polu Njumenu dogodilo se, eto, ono što će se desiti svima nama. Uzastopni nekrolozi krajem septembra specifični su samo kao podsećanje da smrti ne mogu da pobegnu čak ni oni najveći.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net