Zločin i kazna

"Iznudica"; "Vreme" br. 533

Stojan Cerović u "Vremenu" od 22. marta iznosi argumente protiv Haškog tribunala koje godinama iznose tzv. demokratski nacionalisti u Beogradu, pa bih želeo da se osvrnem na tih nekoliko opštih mesta na koja se beogradska kritika Tribunala svodi.

Oni koji, poput Cerovića, ne mogu da razumeju kako to da Tribunal nije "pronašao nijednog Albanca koji nije savršeno nedužan" previđaju, pretpostavljam iz neznanja, bar četiri činjenice. Prvo, Tribunal već bar godinu dana istražuje slučajeve ubistava, kidnapovanja i proterivanja za koje odgovornost snose albanski ekstremisti, i sasvim je moguće da se neka imena već nalaze na tajnim optužnicama. Drugo, Statut Tribunala, zasnovan na pravilima međunarodnog humanitarnog prava, ovlašćuje ovo telo da sudi za RATNE zločine, dakle teške povrede prava koje su počinjene u okviru ORUŽANOG SUKOBA (jedini izuzetak je zločin genocida, za koji Tribunal ima nadležnost nezavisno od postojanja oružanog sukoba). Nakon juna 1999. godine, kada je počinjena većina zlodela prema nealbancima, stanje oružanog sukoba nije postojalo, i ta činjenica bitno vezuje ruke Tužilaštvu. U novembru 2000. godine Karla del Ponte je iz tog razloga zatražila od Saveta bezbednosti UN-a da promeni Statut tako da postojanje oružanog sukoba više ne bude preduslov ni za postojanje zločina protiv čovečnosti, a ne samo za postojanje zločina genocida. Treće, Tribunal se bavi zločinima počinjenim u oružanom sukobu, ali sam oružani sukob nije ratni zločin. Napadi naoružanih Albanaca na policiju i vojsku u području Preševa, na primer, predstavljaju oružani sukob, ali izazivanje tog sukoba nije ratni zločin. Ratni zločin bi postojao ako bi naoružani Albanci namerno ubijali civile, ubijali zarobljene vojnike i policajce, silovali, namerno uništavali civilnu imovinu i slično. Tužilaštvo će ispitati da li je takvih slučajeva bilo. Četvrto, do pre mesec ili dva zbog jugoslovenske nesaradnje tužilaštvo Tribunala prosto nije bilo u mogućnosti da intervjuiše svedoke Srbe i da na osnovu tako prikupljenih informacija gradi optužnice za zločine na Kosovu ili jugu Srbije.

Cerović tvrdi da je "albansko separatističko nasilje u južnoj Srbiji i naročito u Makedoniji barem delimično rehabilitovalo Miloševića i za ranije grehe". Ako Cerović pod "gresima" misli na političke poteze koje je Milošević vukao, uključujući predratnu represiju nad kosovskim Albancima, to je ocena na koju ima pravo i u koju ovde ne želim da ulazim jer tema mog pisma nije raspodela političke odgovornosti na Balkanu, već kažnjavanje za ratne zločine, tj. delovanje Haškog tribunala. Ako, pak, Cerović pod "gresima" misli na ratne zločine za koje postoji osnovana sumnja da ih je Milošević počinio po osnovu odgovornosti nadređenog lica, onda – pod pretpostavkom da se Miloševićeva odgovornost može dokazati – Cerovićeva teza o Miloševićevoj "rehabilitaciji" u pravnom je smislu sasvim neodrživa, a u moralnom u najmanju ruku iznenađujuća. Cerović potom spekuliše kako haška tužiteljica mora da je očajna zbog akcija naoružanih Albanaca u Tetovu, jer bi te akcije mogle da umanje "veličinu srpske krivice". Ovo bi imalo smisla kad bi Cerović ili neko drugi mogao da dokaže kako je Del Ponteova srbomrziteljica kojoj je prvenstveni cilj da utvrdi "veliku srpsku krivicu". Cerović, naravno, tako šta ne dokazuje, niti pokušava da dokaže, već prosto implicitno etiketira tužiteljicu kao srbomrsca. Srodnost, u argumentiranju i sistemu vrednosti, sa demokratskim nacionalistima Cerović iskazuje i kad odbacivanje zahteva za saradnju sa Tribunalom vidi kao oblik "nacionalnog i državnog dostojanstva" ("Vlasti u Beogradu nisu u poziciji da... odbacuju zahteve, rokove i ultimatume, pošto je prethodni režim potrošio sve rezerve nacionalnog i državnog dostojanstva"), te kad pristalice saradnje sa Hagom karikira kao "obožavaoce haške tužiteljice". Kad Cerović kaže da je saradnja sa Tribunalom rezultat "spoljne prisile i iznudice a ne ... našeg shvatanja pravičnosti", nadam se da pravi grešku u generalizovanju. Nadam se da u Jugoslaviji ima dosta i onih koji smatraju da kažnjavanje odgovornih za Srebrenicu, logore kod Prijedora, Foču ili proterivanje skoro milion Albanaca sa Kosova SPADA u "naše" shvatanje pravičnosti. Neki demokratski nacionalisti vide one koji podržavaju delovanje Haškog tribunala kao strane plaćenike i agente, dok ih drugi -- uključujući Cerovića -- karikirano prikazuju kao "ljupke dobronamerne nostalgične duše" čiji je problem u neobaveštenosti i provincijalnim iluzijama o svetu. Cerović kaže da kad bi te duše provele neko vreme preko okeana, kao što je on učinio, izgubile bi svoju kosmopolitsku veru u Zapad i Evropu. Cerovićeva greška je u tome što uopštava, kako izgleda, svoj slučaj. Iskustvena je činjenica, naime, da je sasvim moguće živeti na Zapadu i duže nego što je Cerović živeo, a ipak ostati pristalica liberalnog ili liberalno-konzervativnog pogleda na svet, i podržavati ideju o kažnjavanju ratnih zločinaca pred međunarodnim sudom. Napokon, Cerović je prosto u krivu kad kaže da "pristojni zapadni liberali" (njegov termin) ne podržavaju haški sud. Kritičari ovog suda na Zapadu naravno postoje, ali većina njih pripada radikalno levim krugovima, i bili bi i sami iznenađeni kad bi ih neko nazvao "pristojnim liberalima". Ima i onih koji su na centru ili desnici i koji kritikuju Tribunal, ali oni svakako nisu u većini. Mnogi od kritičara, bar u SAD, imaju problem sa Tribunalom ne zato što bi bili "pristojni liberali", nego zato što su protiv međunarodnih sudova uopšte, jer žele da izbegnu situaciju u kojoj bi takvi sudovi mogli da sude američkim vojnicima i oficirima. Ovi kritičari su zapravo najbliži onome što Cerović naziva (u jugoslovenskom kontekstu) "zatucanim nacionalistima". Dakle, protivnici Tribunala na Zapadu -- slično onima u Jugoslaviji -- najčešće su radikalni levičari i "zatucani nacionalisti", a ne "pristojni liberali" ili umereni konzervativci.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net