Iza zida >

Halo, Užička

Posle prvih vesti BK-a i CNN-a o hapšenju Sobodana Miloševića pozvali smo Miru Marković, telefonom, na kuću u Užičkoj. Tokom naredna dva dana razgovarale smo desetak puta. To je bar delimičan odgovor na pitanje – šta se dešavalo, iznutra

ČUVENO KAFENISANJE: Slobodan Milošević...

Prvi čin hapšenja Slobodana Miloševića počeo je kao farsa. Ceo svet je gledao snimak ispred Palate pravde. Sekvenca sa trećim džipom bila je za koju sekundu preduga, taman toliko da se posumnja da sredovečan čovek koji je pokrivao glavu jaknu na prednjem sedištu – nije bivši najmoćniji čovek Balkana. Svega nekoliko minuta kasnije nam sliku koja je obišla svet demantuje lično Mira Marković, telefonom, iz Užičke.

"Nije uhapšen! Kako bi bio uhapšen, kad sedimo tu, sa prijateljima? Tu je, pored mene. Ne, nije išao nigde. Sve vreme smo tu, u kući. Nemamo pojma šta se to dešava."

U međuvremenu, CNN je već zagrizao u priču. Tajming je odličan – u Srbiji (a posebno oko Miloševićeve kuće) jeste mrkli mrak, ali u Americi to nije slučaj, naprotiv, baš je vreme kad se gleda televizija. I CNN ima reportera sa terena oko vile, koji zajedno s ostalim novinarima nagađa šta se dešava, sve dok se u program ne uključuje Carko Korac, "deputy mynister" (tj. Žarko Korać, potpredsednik srpske vlade), koji potvrđuje sliku viđenu ispred Palate pravde. Iz njegovih usta u uši Amerike ulazi zvanična vest da je Milošević uhapšen.

Tada shvatamo da pripadamo malom broju onih koji znaju da Milošević kod kuće srče kafu. Za čitav svet i CNN on je, međutim, već zatvorenik.

NAVUĆI BUŠA: Voditelj CNN-a najavljuje Andreu Kopel, izveštača iz Stejt departmenta, a na dnu ekrana piše "Official says Slobodan Milosevic has been arrested in Belgrade" (Zvaničnici kažu da je S.M. uhapšen u Beogradu). Kopelova saopštava da je "Đinđiću i Koštunici ambasador Montgomeri dao tačan spisak koraka koje treba učiniti, a među njima je bio i zahtev za hapšenje Slobodana Miloševića. Zato stejt department ne sumnja da je hapšenje izvedeno." I dalje: "Niko u Stejt departmentu ne misli da je hapšenje Slobodana Miloševića slučajno. Sutra je naime odlučujući dan da se (Amerika) palac okrene nagore ili nadole za 50 miliona dolara pomoći Jugoslaviji."

...i Mirjana Marković

Voditelj u studiju najavljuje potom Mejdžora Gereta, dopisnika iz Bele kuće (na dnu ekrana piše "SAD pozdravlja vest o Miloševićevom hapšenju"). Dopisnik iz Bele kuće kaže da je upravo razgovarao sa višim službenikom Stejt departmenta koji je potvrdio da je "Bela kuća 98 odsto sigurna da je Milošević uhapšen". I da samo još malo "čekaju sa zvaničnim saopštenjem, da budu potpuno sigurni u hapšenje i sve pravne konsekvence koje iz toga proizlaze". Sa saopštenjem se čekalo zbog diplomatske kurtoazije – da srpska vlada prva zvanično objavi vest. Očekivalo se da se pojavi sa kojom rečju i sam Buš. Malo neverice je stalo u onih dva odsto, koliko su ocenili da nedostaje posle svedočenja Žarka Koraća. Situacija nam se čini grotesknom, a mediji svemoćni – i u tom trenutku je šaka ljudi na svetu znala da je prevara umalo uspela.

Sve to su gledali i u Užičkoj ulici. I retorički postavili pitanje, koje je odnekud više ličilo na tvrdnju: "Pa kako to da demantujemo?!" Nije trebalo dugo i neko se dosetio načinu – sedam minuta kasnije Milošević izlazi na glavnu kapiju i maše svojim pristalicama.

Scena je trajala taman toliko dugo da demantuje prethodnu vest, a Milošević dodaje lični pečat kratkom izjavom za radio, u kojoj još uvek pije kafu. Svejedno su domaće i svetske TV stanice još koji sat nagađale ko je i zašto bio u koloni džipova koja je prethodno prikazana kako sa Dedinja stiže u Palatu pravde. Nema sumnje da je u tom momentu okupljene prijatelje u Užičkoj, uz pijuckanje kafe, neverovatna, samorežirana TV drama na neki perverzan način donekle i zabavljala. Virtuelno hapšenje je obavljeno i bilo je teško poverovati da su, uprkos svemu viđenom na malom ekranu, svi u rezidenciji još uvek na okupu.

Kako su se isti džipovi u međuvremenu vratili na Dedinje, mediji su počeli da guraju narednu spekulaciju – da je Milošević priveden, saslušan i vraćen u vilu. Nagađalo se da je u kućnom pritvoru, na koji je loše svetlo bacala upravo ona scena, petnaestak munuta posle ponoći, kada se Slobodan Milošević pojavio u dovratku i nasmejan mahao "čuvarima kapije". Sve dok nije usledila akcija specijalaca iz jedinice SAJ-a, malo ko se dosetio da kućni pritvor ne podrazumeva šetnju kroz ogroman kompleks u unutrašnjosti rezidencije, otključavanje kapije i slobodan izlazak na ulicu.

U četiri ujutro situacija je postala nešto jasnija. Jeste akcija specijalaca pred očima kamera, uprkos mrklom mraku, izgledala krajnje trapavo, ali je upravo ona dala javnosti na znanje da vlasti ne mogu preko kapije bivše Titove rezidencije drugačije do Miloševića – nego silom. U četiri ujutro u vili nije bilo struje, dvorište je bilo mračno, pucnjava je prošla. Najvažnije od svega što se čulo bilo je, međutim, da se predstavnik policije u sitne jutarnje sate ipak probio do Miloševića i pokazao mu nalog za privođenje. Na šta mu je Milošević navodno odgovorio da "iz kuće neće izaći živ!".

Kasnije tokom dana su ovoj rečenici predstavnici DOS-a na raznim konferencijama za štampu dodali još i da je Milošević rekao kako će: 1. "ubiti ženu i ćerku, jer su se tako dogovorili" i 2. "da će poubijati sve oko sebe".

IZA ZIDA, S DRUGE STRANE: Tokom drugog čina hapšenja, kada su na scenu uskočili momci u farmerkama i s maskama na glavi, kada je razmenjena vatra, sve je ličilo na niskobudžetni holivudski film. Naime, teško je poverovati da vlasti nisu znale šta se dešava iza zidina predsedničke rezidencije u kojoj je posle 5. oktobra ostao da boravi Slobodan Milošević. Jasno je da su novinari nagađali, jasno je da mase nisu imale pojma. Ograda oko rezidencije je visoka, kapije teške, gvozdene. Nešto se možda dalo posumnjati po dvojici gardista koji su ispred broja 15 sve do pre neki dan držali stražu, dok su ispred donjeg ulaza, ili kako su ga ukućani kompleksa u Užičkoj zvali – recepcije, na broju 11, pristalice SPS-a i JUL-a držale stražu.

Zanimljiviji je bio donji ulaz, iz Konavljanske ulice. Dve masivne kapije za automobile, između kućica sa ogromnim, zatamnjenim staklima. Ulazilo se konspirativno. Prvo, bar u našem slučaju, kada je rađen intervju u Užičku nismo išli sopstvenim autom. Svaki put je došao crni službeni BMW. Prvi put smo ušli u auto a da nismo tačno znali mesto sastanka. Bilo je veče, vozili smo se prema Dedinju i pretpostavljali da idemo u dom u Užičkoj ulici; ali kada je ćutljivi vozač pored Hajd parka skrenuo ka Muzeju "25. maj", više se ništa nije podrazumevalo. Zato smo upitali – gde idemo, a odgovor je bio: "Videćete!"

Videli smo brže nego što smo mislili – skrenuo je u mračnu uličicu pre Muzeja, pa još jednom iz nje odmah levo pored niskih kuća i našli smo se ispred kapije. U autu tišina, pretpostavim da treba da pronađem i pokažem neki lični dokument. Vozač ablenduje iz kola ka vratima. Ona se otvaraju neverovatno polako, taman toliko da se pojavi mlad vojnik, u maskirnoj uniformi, crvena bereta, duga cev. Vozač malčice spusti prozor i kaže reč, koja nam je tada zvučala kao lozinka: "Gosti."

Vojnik odlazi unutra, bez reči. I vrata se otvaraju, jednako sporo mada su na struju, valjda neka zaštitna mera. S druge strane nekoliko širokih asfaltnih puteva. Levo, pravo (ka rezidenciji), desno, u brdo, vijugavo, ispod visokih borova, uska asfaltna traka se račva, pre nego što stigne do izlaza ka Užičkoj. Desno pa levo bio je kompleks raznih Titovih brvnara – lovačka kuća, radionica... Lovačka kuća je u međuvremenu radikalno preuređena – nema više koža i životinjskih eksponata. Od brvnare (koja je postala produžetak dnevne sobe) do glavne kuće vodi puteljak i most. Svuda mnogo zelenila, šuma. Visoko drveće, mnogo žbunja. Tada, sredinom marta, lišće još nije krenulo i jasno se videlo da naokolo, u proređenom zelenilu ima gardista, takođe u maskirnim uniformama, naoružanih automatskim puškama, na straži. Poput onih koji su stražarili s druge strane zida, kod ulaza pod brojem 15, Užička.

NEZVANIČNO: Ako izuzmemo osoblje koje je donosilo posluženje, rezidencijalni objekat vrveo je od vojske i obezbeđenja u civilu. Novoj vlasti ta činjenica očito sve do 30. marta nije smetala, ili nisu znali kako da se sa tim uhvate u koštac. Stanarima, koji su posle 5. oktobra najednom postali obični građani (iako su dvoje od njih ostali šefovi dve opozicione partije), tako visok stepen brige za bezbednost uopšte nije bio čudan, niti su mislili da je išta sporno: "Policija je čuvala Slobodana, pa i vojska. To je uobičajeno. Svaki bivši šef države ima takvo obezbeđenje, a pogotovo onaj koji je kandidat za takvu hašku robiju. To bi svako uradio."

Ulazak u krug je, dakle, bio brižno kontrolisan. Nije bilo šanse da neko uđe nepozvan. Uostalom, ceo prostor je čak i noću bleštav, osvetljen, pošto su svuda, duž puta ali i na travnjacima na svakih par metara posebne, široke neonske lampe, koje štrče pola metra, ili malo više, iz zemlje. Tako se sve vidi kao na dlanu, noću kao i danju. Neprimetan ulazak u dvorište (još manje do kuće, do koje je od ograde daleko) jednostavno nije bio moguć. Što je dodatno otežavalo i video obezbeđenje – brojne kamere čiji položaj otkriva crveni snop lampice. Naravno, kad ima struje.

U ranim noćno/jutarnjim satima 31. marta dvorište više nije bilo osvetljeno, pošto je struja presečena. Specijalci MUP-a Srbije svejedno nisu daleko stigli. Jesu porazbijali stakla na portirnici i prebacili se preko ograde. Jeste spektakl bio na vrhuncu, uz pucanje i psovanje. Ubrzo su iznutra izveli par momaka i sproveli ih mimo TV kamera.

Prepoznali smo dvojicu; jedan nas je vozio u utorak, drugi u četvrtak. Jedan je imao jak krajinski akcenat i gospodaricu kuće zvao "profesorka", za razliku od drugih koji su je striktno oslovljavali sa "drugarica Marković". Auti kojima su nas vozili jesu bili crni BMW-i s automatskim menjačem, ali ne blindirani, predsednički. Iako je vožnja jednom bila prava, "predsednička". Drugi put vozač nije lako pronašao mesto gde je trebalo da nas "primi u auto", pa smo kasnili na dogovoreni sastanak. Vozio je brzo, crvena svetla su ostajala za nama, pa na drugu traku, onda smo pored Partizanovog stadiona izbili ka Muzeju, slalom ka Botićevoj, malo preko trotoara, nagli zaokret levo i još jednom, i opet smo ispred kapije. Primetio je da za nas takva vožnja nije rutina. Izvinio se: "Malo smo kršili propise, da brže stignemo."

Izašao je ćutljivi gardista. Ostatak procedure u dlaku isti.

NEVERICA, NEMOĆ, STRAH: Ono što je izvesno jeste da stanari Rezidencije ni u petak, pa ni dan kasnije, nisu shvatali šta im se sprema. Porodica je još koliko u petak oko podne pravila planove sastanaka i obaveza za sredinu aprila. Čak i kad je šef poslaničke grupe SPS-a Ivković dramatično obelodanio da se sprema akcija i pozvao simpatizere da se sjate na kapije u ime odbrane, ciljni objekat akcije bio je u relativnoj nirvani, sve do uveče. Pila se uobičajeno jaka kafa iz velikih, belih porcelanskih šolja (sa šarama u obliku zelenih lisnatih grančica). Atmosfera domaća, široke, udobne kožne fotelje, velike saksije sa veštačkim cvećem, stakleni stočići, sve ulašteno. Nešto eksponata sa pločicama, preostalo od državničkih poklona bivšem stanaru rezidencije. Ogroman globus (poput onog iz Čaplinovog filma "Veliki diktator"), ali je pločica u podnožju nažalost teško čitljiva. Mnogo slika, teške zavese...

Polako se širila grupa prijatelja koja ih nikada nije ostavila na cedilu. (Mira Marković sa cinizmom i samoironijom ume da ispriča "kako su ih ostavljali prijatelji" svaki put kad je bilo gusto. Prvi put – pred Osmu sednicu. Tada su neki čak prelazili i na drugu stranu ulice kad bi je ugledali; čim je prošla Osma sednica – svi su se odmah pojavili, kao da ništa nije bilo. Drugi put se isto desilo oko 9. marta 1991. godine, potom – kad je počelo bombardovanje. Čim je prošlo bombardovanje, počeli su da se javljaju, izvinjavajući se: "Miki, nisam znao gde ste", iako je telefonski broj sve vreme ostao isti. Dok je kroz smeh opisivala slične dijaloge, nije bilo nimalo gorčine zbog privremenog izdajstva onih na koje bi trebalo računati. Nekako su, s godinama, navikli na klackalicu. Dok je vlast čvrsto u njihovim rukama, svi prijatelji su na okupu, bezrezervno odani. Posle 5. oktobra mnogi su od njih izjavljivali da ih uopšte nisu poznavali, što im je opraštala, gledajući zajedničke fotografije, prisne, sa onima koji su izgubili sećanje na poslednjih desetak godina.)

Posle onog Miloševićevog pojavljivanja na kapiji atmosfera je bila opuštenija, što nije čudno posle one sprdnje sa džipovima i neubedljivim dvojnikom u reflektorima pred Palatom pravde. Nije trajalo dugo. U kadar su ušli sajovci i krenule su nove dezinformacije.

Rečeno je da je tokom noći šef policajaca koji su vodili akciju uspeo da se probije do Miloševića i da mu je pokazao nalog za privođenje. Da je Milošević odgovorio da ne izlazi živ. Mira Marković, međutim, kaže da, koliko ona zna, to nije tačno: "Nije, niko mu nije prišao, niko mu nije ništa donosio. Nije se on ni video ni sa kim. I nikuda nije išao." Dan kasnije mediji javljaju da je nekome iz kuće tokom noći pružena medicinska pomoć i da je pacijent bila "Miloševićeva žena, zbog problema sa srcem". Mira Marković, međutim, ne zna ništa o tome: "Ne, nije mi pozlilo. Bar koliko ja znam – nije mi pozlilo."

Bilo je spekulacija i da stanari rezidencije i njihovi gosti mogu da se izvuku iz policijskog obruča tajnim hodnicima i prolazima izgrađenim još u Titove vreme. To se nije desilo, a sama ideja se stanarima Užičke činila smešnom: "Nema tih prolaza. To su pričali i za vreme rata, da imamo nekakve hodnike. To je bila priča za rezidenciju koja je bila bombardovana a sada prati sve rezidencije. Nema tu nikakvih hodnika i tunela."

KRAJ POČETKA: Posle neuspele noćne akcije posebnih jedinica policije, u subotu su počeli dugi pregovori. Situacija u vili na Dedinju bila je napeta. Telefoni su još uvek radili, mada su telefonisti, iz ličnog obezbeđenja koje je ostalo u vili uprkos pozivu MUP-a, postajali sve nervozniji. Milošević je bio u radnom kabinetu (ukućani kažu – kancelariji) i vodio duge razgovore sa raznim pregovaračima iz DOS-a, uz asistenciju starijih kadrovika SPS-a. Žena i ćerka bile su u drugim prostorijama, uglavnom zajedno, pričajući. Unuka Marka, koji je u poslednje vreme bio mnogo s njima, sklonili su, na vreme, kod majke.

Kako su pregovori tekli, bez mnogo uspeha, posada rezidencije nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije polako ali sigurno ponavljala je sudbinu nekadašnjih kasarni JNA van Srbije – prvo u Sloveniji, potom Hrvatskoj i Bosni. Već posle prvih sati opsade isključena je struja, a onda, baš nekako u vreme kada su predstavnici DOS-a preko televizije BK saopštavali kako bi "ukidanje vode, telefona... bilo nehumano" – ukinuta je i voda. Što je u vili ostavilo mučan utisak. Bilo je rezervi flaširane vode, mogli su se oprati i zubi, ali ništa od tuširanja. Televiziju, medije uopšte otkako je isečena struja – više nisu pratili. Tišinu je presecala pesma koja je dopirala iz daljine, pesma koju su pristalice bivšeg predsednika pevale ispred njegove kapije, nasuprot kordonu policije. U vili je pesma imala magičnu moć, pravi anestetik.

Nisu slutili da je napolju jedva šaka onoga što im je pre više od jedne decenije skandiralo na Ušću. Navodno uopšte nisu pretresali mogućnosti za Slobodanovu predaju. To uopšte nije dolazilo u obzir. A šta umesto toga – razmišljanje o tome takođe prosto nije dolazilo na tapet. Nije se divanilo ni o mogućnosti da se stvar završi kućnim pritvorom, niti je to iko iz policije ili DOS-a nudio. Od onih koji su tokom krize bili uz Slobodana Miloševića saznajemo da je najveća dilema bila šta posle eventualnog susreta s istražnim sudijom. Zatvor nije dolazio u obzir, ni kao varijanta, a stoga ni odlazak istražnom sudiji: "Pa da bude kao sa Dragoljubom Milanovićem. Otišao na informativni razgovor, pa je u pritvoru već dva meseca!"

Saslušanje u kući moglo je da bude prihvatljivija varijanta, ako baš mora. Ali druga strana nije planirala da se stvar, tako kako je krenula, završi u kući. Ćelija u Centralnom zatvoru već je čekala.

U subotu posle deset uveče, po prethodnom dogovoru, zovem Slobodana Miloševića. Izjava za "Vreme", kratka, "usred sastanka" je, razgovora. "Rešenje mora da bude u skladu sa našim ustavom", odgovara na pitanje kakav će biti izlaz iz krize i brzo prekida, da se čujemo kasnije, sutra. Saznajemo da je tada još uvek bio uveren da će Koštunica držati reč datu mu posle 5. oktobra kojom: "garantuje za njegovu (S.M.) bezbednost i tako dalje, i da ništa ne treba da brinemo (porodica, op. aut.)". Tako je govorio sve vreme od oktobra.

Milošević je iste noći odveden u Centralni zatvor, u pratnji branioca Tome File, za koga se porodica već ranije odlučila. Uprkos glasinama da je bivši predsednik pod sedativima, oni koji su ga videli tvrde da to nije tačno. I da je izvesno šta u pritvoru neće raditi – neće čitati novine. Ne zato što bi mu to postupak branio. Poznato je da nikada nije mario novinare. Posle ovoga – još manje. Što se javnosti tiče, čini se da je tu bitku već izgubio.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net