Božidar Đelić, potpredsednik Vlade >

Prazan džak ne stoji uspravno

"Srbija će kroz evropske integracije ojačati svoju državu i privredu, pa će se efikasnije boriti za sve nacionalne interese"

Uprkos ponovljenim upozorenjima Holandije da nema odstupanja od tvrdog uslovljavanja priključenja Srbije EU "haškim uslovom", Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije, ostaje optimista i veruje da će Savet ministara EU 15. septembra odmrznuti Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). "Ova godina je pokazala da, kada govorimo o odnosu Srbije i EU, politika partnerstva daje bolje rezultate za obe strane od politike uslovljavanja", veruje Đelić i podseća na izjavu predsednika Evropske komisije Emanuela Barosa, koji je nakon susreta sa Borisom Tadićem predložio da predstojeći samit ministara EU odmrzne proces evropskih integracija Srbije. Sporazum, objašnjava Đelić, stupa na snagu odmah, a njegova primena otvara Srbiji perspektivu statusa kandidata.

"VREME": Kakva je dalja agenda?

BOŽIDAR ĐELIĆ: Kada ste izuzetno ambiciozni, ali i surovo realni, onda znate da je prvi realan ambiciozni momenat kada Srbija može da postane članica – 2014. godina, i to iz tri razloga: prvi je da će se do tada rešiti institucionalni problemi EU i u potpunosti primeniti Lisabonski sporazum, drugi je što je to izborna godina, pa bi mogli istovremeno da se organizuju i evropski izbori u našoj zemlji i treći – da tada počinje budžetski ciklus od šest godina. Ukoliko promašimo taj institucionalno-izborno-budžetski voz, postoji velik rizik ili da uđemo tek u sledećem ciklusu ili usred njega, ali pod mnogo težim okolnostima. Zemlje koje su ulazile u EU mimo budžetskog ciklusa, imale su manji nivo subvencija i nisu mogle u punom kapacitetu da učestvuju u životu EU. A kada kažemo da ćemo ući u EU 2014. godine, to znači da moramo biti potpuno spremni 2012, jer iskustvo pokazuje da od momenta kada se donese odluka da određena zemlja ulazi u EU do njenog efektivnog ulaska, prođu godina-dve dodatnih štelovanja, uslovljavanja itd. To je razlog što smo doneli Nacionalni program za evropske integracije za period 2008–2012. čiji je nacrt usvojen u prethodnoj vladi, a do kraja septembra ove godine biće

usvojen i konačan tekst, kao obavezujući dokument za evropske integracije u sledeće četiri godine.

Šta bi bili kratkoročni, a šta dugoročni efekti celog tog procesa?

Nekoliko brojki govori više od bilo koje priče – recimo, činjenica da je Bugarska od početka pregovora do ulaska u EU smanjila stopu nezaposlenosti sa 18 na šest odsto. Tako je u svim zemljama koje su ušle u EU, bez izuzetka. Ulazak u EU je najbolji saveznik u borbi protiv nezaposlenosti. Druga stvar, ne zbog neke empatije, nego zbog toga što je dobro shvaćen evropski interes da se podstaknu oni regioni koji su siromašniji, jeste da će Srbija kroz dugi niz godina biti neto dobitnik u evropskoj budžetskoj igri, te ćemo dobiti značajnija sredstva za finansiranje manje razvijenih regiona. Posle ratifikacije SSP-a 9. septembra imamo po prvi put ugovorno uređene odnose sa EU, što je najbolja moguća preporuka za investitore, jer za njih je veoma važno da znaju kakve odnose zemlja u koju ulaze ima sa najvećim trgovinskim blokom na svetu. Poslednji primer je danski Grundfos, najveći proizvođač pumpi u svetu koji će investirati desetine miliona evra u Vojvodini. Njima je, kao i svim drugim investitorima, bilo veoma važno da znaju da li idemo ka Evropi, jer tamo se nalaze njihova velika tržišta. Isti je slučaj bio i sa Fijatom. Posle ratifikacije SSP-a, očekujem da ćemo imati potvrdu tog dogovora.

Rekli ste da smo dobili povoljnije uslove od Hrvatske.

Tamo gde je, primera radi, Hrvatska imala dve liste zaštićenih proizvoda, mi imamo tri liste, čime duže zadržavamo veću zaštitu za veći broj proizvoda. Ako pogledate poljoprivredu, posle perioda od šest godina, mi čuvamo zaštitu za 23,5 odsto poljoprivrednih proizvoda, dok je za Hrvatsku 20 odsto. Kod nekih od najvažnijih proizvoda, poput mleka, Srbija posle šest godina čuva 45 odsto postojeće zaštite, a nivo je 20 odsto za Hrvatsku, za kukuruz mi čuvamo 80 odsto, a Hrvatska 50 odsto, brašno – tamo gde mi čuvamo 65 odsto zaštite, to je 50 odsto za Hrvatsku... U domenu javnih nabavki, mi imamo prelazni period od pet godina da iznivelišemo status domaćih i inostranih preduzeća, dok Hrvatska ima četiri godine. Za državnu pomoć, mi se tretiramo pet godina kao nerazvijeno područje gde možemo zadržati veći nivo subvencija, a Hrvatska četiri godine. Nisu to neke drastične razlike, jer EU ima prilično izbalansiran pristup prema svim zemljama, što je razumljivo, da ne budu dva aršina, ali mislim da smo tamo gde nam je bilo veoma važno dobili bolji tretman.

A čuvanje nekretnina u sopstvenom vlasništvu?

Često se pominje da je Hrvatska sačuvala mogućnost da čuva svoje nekretnine, a mi nismo. Kada su u pitanju članice EU, jedini izuzeci su Malta, koja je stvarno mala, i Danska, odnosno njen uski južni pojas, zbog tradicionalno osetljivih odnosa sa Nemačkom. Za one koji ulaze u Evropu – jeste, tačno je da je Hrvatska sačuvala prelazni period, ali samo za određeni pojas na moru i za poljoprivredno zemljište. Ali, ona je to već imala u svom zakonodavstvu, a mi nismo, pa nismo mogli da derogiramo kroz naše pregovore sa EU nešto za šta nismo osetili potrebu u domaćem zakonodavstvu. Ali, bilo kako bilo – u Hrvatskoj su skoro svi hoteli u stranom vlasništvu. Jer, sve te ideje da nešto treba zaštititi od stranaca, daju se lako izokrenuti. Mnogo je bolje za Srbiju da ona ofanzivno počne da jača sopstvenu konkurentnost, a pitanje vlasništva se rešava u tržišnoj utakmici, a ne diferenciranim statusom za domaća i strana preduzeća. Moje iskustvo pokazuje da svaki put kada napravite razliku, ako je prednost na strani stranaca, onda se domaći preruše u strance, a ako je prednost na strani domaćih, stranci se prerušavaju u domaće. To su odredbe koje služe više za populizam i političku upotrebu nego za realan život. Srbija kao otvorena ekonomija, koja vidi svoju budućnost tako što privlači kapital sa svih strana, luči domaći kapital, osvaja tržišta u Evropi, u Rusiji, u okruženju – to je prava priča za Srbiju. U globalnoj utakmici, mi nemamo čega da se plašimo.

Koliko je naša privreda sposobna da iskoristi olakšice koje ćemo dobiti? Pokazalo se, recimo, da Srbija ima samo pet klanica koje imaju sertifikat za izvoz mesa.

Jeste, danas je to pet klanica i dve industrije mesa. Pre godinu dana bila je jedna jedina klanica. Ali, verujem da nije toliko problem u klanicama. Kvalitet našeg stočnog fonda je mnogo bolji nego pre osam godina, ali obim nije mnogo napredovao. Mi imamo nelogičnosti na tržištu. Vidimo da tamo gde cena otkupa mesa stagnira, cene za potrošače strašno rastu. Analize su pokazale da su marže u domenu proizvođača suhomesnatih proizvoda ili, pak, trgovine mesa na veliko veoma visoke. A to nije pitanje EU, to je više pitanje našeg odnosa prema konkurenciji na našem tržištu i našoj poljoprivredi. Očekujem da nadležno ministarstvo, i tu već postoje ozbiljne pripreme, izradi srednjoročnu strategiju razvoja poljoprivrede. Dogovoren je paket od najmanje deset zakona koji treba da obezbede razvoj naše poljoprivrede. I uz ova ograničenja, izvezli smo 1,6 milijardi dolara prošle godine, što je četiri puta više nego pre četiri godine. Ti podaci pokazuju da je moguće dostići nivo od šest milijardi, neki kažu čak i deset milijardi izvoza svake godine od naše poljoprivede, a to nije moguće bez otvorenih vrata evropskog tržišta.

Kolika je opasnost od gašenja preduzeća, što se već dešavalo zemljama koje su ulazile u EU?

Taj rizik je možda postojao kod zemalja koje nisu doživele šokove koje je doživela Srbija. Nijedna zemlja nije imala deset godina sankcija i bombardovanje civilne infrastrukture. Srbija, zapravo, već sada ima produktivan sistem koji se velikom brzinom priprema za tu utakmicu, a ovih šest godina tranzicije, koje su predviđene SSP-om, biće dovoljan period da se pripremimo. Pogledajte, napredak produktivnosti privatnog sektora u našoj zemlji je impresivan. Tema nije da li će privatni sektor moći da izdrži – ne, ja mislim da su ovo uslovi koji će omogućiti privatnom sektoru da izveze još više, da će ohrabriti investitore da ulože mnogo više u našu zemlju. Nikad neću zaboraviti 2003. godinu, kada nam je predsednik Pežoa rekao – "momci, impresivan ste rezultat napravili, ubedljivi ste, ali Slovačka ulazi u Evropu, te ćemo tamo otvoriti našu fabriku, a ne u Srbiji". Ali neću zaboraviti i ono mnogo pozitivnije, što je predsednik Fijata rekao u maju ove godine – "dolazimo, jer sada znamo da Srbija ulazi u Evropu". Ono što ostaje na državi jeste da poboljšamo produktivnost državne uprave, javnih ustanova, javnih preduzeća i komunalnih preduzeća... U godinama koje su iza nas, vidimo sve više dekorelaciju privatnog sektora, koji brzo napreduje, i države koja je i dalje veoma troma i uopšte se ne menja. Moramo obezbediti da javna preduzeća budu mnogo efikasnija i da država daje mnogo kvalitetnije i bolje usluge. Tu je proces evropske integracije saveznik, jer nas on tera na institucionalne promene, na efikasniju državu.

Prema nekim prognozama, smanjenje carinskih stopa moglo bi, kroz smanjenje budžeta, ugroziti socijalna davanja.

Od zakona koji je izglasan juna 2001. godine, preko pregovora vezanih za bivšu državnu zajednicu, do razgovora oko SSP-a, i napokon oko Svetske trgovinske organizacije, Srbija je već odlučila da bude otvorena država, čije javne finansije ne zavise od carina, niti veliki deo privrede očekuje obezbeđenu budućnost od visokih carinskih stopa zaštite. Mi već imamo nekoliko godina primenu tog modela i sada je važno da osposobimo ono što još nije osposobljeno, onaj preostali deo privrede koji ne funkcioniše na odgovarajućem nivou. I naročito da u domenu državnog sektora obezbedimo mnogo veću efikasnost i da obezbedimo dovoljno sredstava da izgradimo infrastrukturu, puteve, železnice, sve ono što država mora da obezbedi na nivou jedne konkurentne evropske države. Napokon, sve to će biti nedovoljno ukoliko ne ulažemo pet puta više u nauku i tehnologiju. Srbija koja ne ulaže u znanje nema šta da traži u globalizovanoj ekonomiji. Zato sam se i borio da vodim resor nauke. Tu je ključ.

Da li je država spremna za taj test, bez podilaženja populističkim zahtevima?

Verujem da i tu evropske integracije pomažu. O tome ću govoriti sa evropskim komesarom za finansije – podržaću ministarku finansija u njenim nastojanjima da Nacionalni program za integracije ima i svoj makrofinansijski aspekat, koji bi bio zajednički napor EU, Svetske banke, MMF-a i EBRD-a, gde ćemo se svojevoljno obavezati na te, na momente teške promene. Moramo prihvatiti činjenicu da se i demografski i ekonomski država promenila – to znači da moramo da racionalizujemo mrežu države što se tiče prosvete, zdravstva, pravosuđa, lokalne samouprave. Moramo da je sasečemo u određenim delovima da bismo bili efikasni.

Šta kaže računica o odnosu troškova i dobiti od uključenja u EU?

Niko nije nikada odustao od evropskih integracija, čak i kada su direktni troškovi bili veći od subvencija. Koristi od integracija u Evropu naših suseda nadaleko su prevazilazili te troškove. Ako već govorimo o računici, jedina od zemalja koje su ušle u EU od 2004. godine, koja je imala izbalansiran odnos davanja u evropski budžet i subvencija jeste Slovenija, a Slovenija je već iznad proseka EU, već je bogatija od nekih starih članica, poput Portugala i Grčke. Sve druge zemlje imaju velike neto doprinose iz evropskog budžeta i to će biti slučaj i za Srbiju, bar za dve do tri sledeće decenije. Računica je jasna, trenutno dobijamo oko 200 miliona evra godišnje, a Srbija kao punopravna članica može da dobije i do deset puta više – dve milijarde evra. To nisu nevažne brojke, jer naš ukupan budžet je oko osam milijardi evra. Nije nevažno da li ćemo dve milijarde evra, i to za infrastrukturu, za investicije u poljoprivredu, ili za investicije u edukaciju, uzimati iz džepova naših građana i privrede, ili iz budžeta EU. I to dve milijarde evra, ne jedanput, nego svake godine.

Koliko je opravdan strah od naglog skoka cena?

Dva problema sa kojima se suočava svet su energenti i hrana, ali sa tim EU nema ništa. Naprotiv, EU se uveliko sprema da alocira znatna sredstva u energetiku i proizvodnju hrane tako da ćemo, kada se približimo Evropi, imati i ta dodatna sredstva za dva ključna pitanja. Srbija je siromašni energetski rasipnik. Trošimo 3,9 puta više energije po jedinici proizvodnje u poređenju sa bogatim članicama EU. Tek smo na početku cele priče o obnovljivim izvorima energije i u tom svetlu treba videti celu priču o energetskom sporazumu sa Rusijom, koji ne rešava sve, ali može da doprinese da, bar što se tiče gasa, budemo na dobroj strani slavine. Približavanje Evropi će doprineti da imamo više konkurencije u domenu trgovine. Evropa pritiska Srbiju da ima još žustriji zakon o zaštiti konkurencije, tako da i tu potrošač ima saveznika u Evropi. Evropa pomaže u smanjenju cena. Jedino mesto gde može da doprinese teškoćama, imajući u vidu da ona diže standarde u domenu ekologije, protekcije potrošača... jeste povećanje troškova proizvodnje. Ali to, istovremeno, daje mnogo veću bezbednost našim potrošačima.

Šta će biti sa šljivovicom?

Evropa nas neće sprečiti da pečemo rakiju za sopstvenu potrošnju, ali svako ko želi da se pojavi pred potrošačima, moraće da ispuni minumum standarda. Ali, nećemo se zbog toga žaliti, jer nećemo da trujemo jedni druge. Ne vidim da su Poljaci manje Poljaci od kada su ušli u EU. Čini mi se da su sada još više Poljaci, jer sada koriste sve mogućnosti koje daje Evropa, da zakoče sve procese koje vide kao protivne svojim nacionalnim interesima. Utiču na mnoge evropske odluke – pogledajte politiku prema Ukrajini ili Rusiji. I to je slučaj sa svima. Premijer Portugala nam je prošle godine u šali rekao da ne može da veruje da kao predsedavajući EU može sada da kritikuje veliku Španiju! Kao što bi rekao narod – prazan džak ne stoji uspravno. Srbija će kroz evropske integracije ojačati svoju državu i privredu, pa će se efikasnije boriti za sve nacionalne interese. I sam evropski projekat jasno je bio privremeno zaustavljen kada je bilo bojazni, primera radi u slučaju nesuđenog evropskog ustava, da će se neki nacionalni identiteti nedovoljno braniti.


 

Neophodan konsenzus o EU

Dogovorio sam se u ime Vlade sa gospodinom Tomislavom Nikolićem oko amandmana koji je on hteo da predloži u ime SRS-a, da bi i poslanici SRS-a glasali za SSP. Žao mi je što do tog dogovora do kraja nije došlo, jer Srbija je i dalje jedina evropska zemlja koja nema nacionalni konsenzus za ulazak u EU. Možda je za proevropski blok tako na neki način komotnije, jer uvek možemo reći "oni su protiv ulaska u EU, a mi smo za", naravno, pod uslovom da to ne bude uslovljeno našim teritorijalnim integritetom. Ali, treba i dalje raditi na tome da se uspostavi nacionalni konsenzus, jer onda on omogućava da se dodatno smanji rizik ulaganja u Srbiju. Konsenzus oko ulaska u EU nalaže svim političarima da budu bolji, jer onda debata nije samo "ko je za ulazak u EU". Ako smo svi za, moramo da imamo svežije, bolje, preciznije, sofisticiranije ideje da ponudimo našim građanima. Srbija će onda biti na dobitku.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net