Film - Voli i Piksar produkcija >

O ljudima i mašinama

Dva glavna lika su dva mala robota na napuštenoj planeti Zemlji koji od jezika poseduju samo sposobnost da distorzirano izgovore svoja imena. Sve ostalo je čist gest i čista emocija. Animirani film Voli spada u jedno od najboljih ostvarenja koje potpisuje studio za animaciju Piksar

LJUDSKIJI OD LJUDI: Junaci animiranog filma Voli

Te 2001. godine svet se, pored ostalog, delio na ljude koji su više voleli Šreka i na one koji su preferirali Udruženje monstruma, ostvarenje studija za animaciju Piksar, koji stoji iza filma Voli koji možete pogledati i u nekom od naših bioskopa. Oskar za najbolji animirani film koji je dodeljen Šreku obeležio je pravac kojim se filmska industrija za najmlađe kretala od tada. Bajku u klasičnom smislu te reči zamenila je neka vrsta holivudske autoironije, mešavina avanture, parodije, slepstika i sitkoma. Ukratko, bajka je izgubila nevinost. No, pošto je tradicionalni domen bajke ovim kontaminiran, a kraljevstvo far, far, away postalo animirana verzija Los Anđelesa, za bajkovitim pričama moralo se tragati na neuobičajenim mestima. Autori koji stoje iza Piksara su ih tražili u elektroprivredi grada monstruma i svetovima u kome žive samo automobili. Za romansu nisu koristili princeze i vitezove, već insekte i robote, heroji im nisu bili kraljevi i čarobnjaci već miševi koji sanjaju da postanu kuvari, oživele igračke i akvarijumske ribice... Paradoksalno, izlazeći iz sveta bajki oni su je sačuvali. Upravo su dugometražni crtaći studia Piksar čuvari vatre klasičnih vrednosti pripovesti za decu, ali takvih da i roditelji mogu da ih gledaju.

Zanimljiv deo istorije Piksara počinje 1993. godine kada sklapaju sa kompanijom Dizni ugovor vredan 26 miliona dolara za tri dugometražna filma. Prvi od njih je sad već legendarna Priča o igračkama. Od tada je odnos Piksara i Diznija obeležen nezadovoljstvom, nesporazumima, preteškim pregovorima, napuštanjem pregovora i vraćanjem za sto, da bi konačno 2006. godine Dizni kupio Piksar za 7,4 milijarde dolara! Bitnije od toga je da je od te 1993. godine do danas Piksar za svoje filmove osvojio čak 13 Oskara, tri Zlatna globusa i jedan Gremi i, što je još važnije, kreirao nekolicinu malih remek-dela kao što su, pored pomenutih, U potrazi za Nemom, Mućkalica (Ratatouille) ili Neviđeni (Incredibles)...

Što se Volija tiče, već sada možemo slobodno reći da spada u jedno od Piksarovih najboljih ostvarenja. Tim reditelja i koscenariste Andrjua Stantona pomerio je granice onoga što se može ispričati najelementarnijim sredstvima. Naime, dva glavna lika su dva mala robota na napuštenoj planeti Zemlji koji od jezika poseduju samo sposobnost da distorzirano izgovore svoja imena. Sve ostalo je čist gest i čista emocija. Od početka do kraja Voli je pun gegova, robotskog slapsticka, držanja za ruke (ili šta god da roboti imaju umesto ruku), neustrašivosti i požrtvovanja. Sve same beskrajno jednostavne i univerzalno prepoznatljive stvari. A tu vrstu jednostavnosti je najteže dosegnuti. Na nešto apstraktnijem planu Voli je kritika konzumerizma i promocija ekološke odgovornosti. Robot Voli je, naime, nakon što su ljudi napustili Zemlju na velikom svemirskom brodu, jedini ostao da počisti sve đubre koje se nagomilalo i prekrilo planetu čineći je nenastanjivom. Dakle, i na nivou ideološkog opravdanja to je jedna zicer pozicija oko koje se nije teško složiti. Nešto dublje ne možete očekivati od dečjeg filma. Ono što Volija čini emotivno prijemčivim za publiku jeste upravo inverzija uloga između čoveka i mašine. Ljudska bića su prikazana kao debele, bezdušne gromade sala koje sve vreme provode na plutajućim krevetima i nikada ne skreću pogled od ekrana ispred njih. Voli je, s druge strane, stvorenje koje oseća usamljenost, gleda romantične mjuzikle, spontano sklapa prijateljstva i zaljubljuje se. Ukratko, ljudski rod ponovo se uči ljudskosti od jednog robota, koji je, zapravo, malo unapređena kanta za đubre.

Postmoderna bajka je oksimoron. Ako je proterate iz pastorale ona će pobeći u melodramu, ako se sprdate s njom, ona će pobeći u komediju, ali nikada neće promeniti svoju suštinu – prenošenje iskustva nemogućeg. Nama kao deci potrebno je da gledamo heroje koji prevazilaze sebe, izlaze iz okvira svojih mogućnosti i postaju neko drugi; bolji, jači, hrabriji nego što jesu. Heroji se bore za princeze, ideale ili slavu. Iskustvo bajke nam govori da nam je potrebno da verujemo da te stvari postoje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net