Prvi sam u ko zna koliko stotina godina porodične povesti koji nemam konje i koji imam auto: to ne biva bez neke patologije

Napretku okrenuti i na napredak oslonjeni Telekom nagrađuje odlikaše besplatnim tromesečnim ADSL-om bacajući vrlo dobre, dobre i one koji su pali na popravni u još veći bedak. Za nagradnu mamac-igru raspisan je konkurs, bio sam ubeđen da Pošta ima sa školama kolektivni ugovor: čim nastavnici zaključe ocene skenirani zapisnik sa sednice nastavničkog veća elektronskom poštom stiže u Telekom čiji se ljudi u taj mah razmile po odlikaškim adresama noseći modeme kao kirbijevci usisivače: "Ovo je od nas za vas, za vašeg pametnjakovića i za vašu ilirsku bistricu, znamo da su vam i sin i ćerkica odlični i nećemo da se glože oko interneta, vi im kupite dva kompjutera, a mi ćemo dati ADSL modeme i sate, da se tri meseca posle zasluženog uspeha u školi konektuju brzo, da mama može da telefonira, jer je ona na tom stupnju medijskog razvoja zasvagda zastala, a mudrice da preko Gugla saznaju milion stvari o kojima njihova učiteljica pojma nema. I znate, ovo ne bi baš trebalo da kažemo, nije nama stalo toliko da se dobro dete navikne i takoreći navuče na brzi i stalni internet pa da posle tri meseca ne možete da ga odvojite od kompjutera, da neće na klizanje, ni na doček nove godine, koliko silno želimo da ovima koji padaju na popravni i koji u dvadeset prvom veku ponavljaju razred poručimo da ne može tako!!! Evo, dok ste saslušali ovaj simpatični uvod, modem je montiran, tri meseca sve vam je besplatno, ako deca ovo izgustiraju, ili ako baš zbog ove naše dobrote popuste u školi, poklon uvek možete da vratite, naravno, ako nije po njemu prosuta koka-kola, med ili gumarabika. Drugo, ne samo što će komšijska nenagrađena deca osetiti zavist, nego možete pomoću ADSL-a da kažnjavate i nagrađujte vlastiti porod. Sin vam, daleko bilo, pokvari ocene i počne štaviše da puši, a devojčica nastavi kao ranije, njemu ukinete internet, a njoj uplatite šest meseci, i to interneta duplo bržeg od ovog koji vam mi poklanjamo! Eto. Ako budete imali srca pa i obraza da nas kroz tri meseca pozovete radi demontaže modema, ako se kao poslednji bednik povučete u onaj mah kad kao roditelj treba i vi nešto da uložite, neka vam bude na čast, ali vidim po vama da niste takav blago rečeno baksuz. Ako se pak varam, ako po isteku ovog probnog roka odlučite da nam modem vratite, a čeljad da prepustite televiziji i ulici, samo napred, to su vaša deca, koja su odlična možda sad pa ko zna kad!"

&

- Peđa, kako si prošao u školi? (pitam ja kao najodvratniji primerak odraslih).

- Odlično!

- Kako odlično, kad znaš da si vrlo dobar (ovo se baka meša u razgovor).

- Pa šta, meni je to odlično!

Volim kad deca sama sebi određuju meru, pa makar ne dobila ništa ni od Telekoma ni od roditelja!

&

Kad sam se 1987. doselio u Lozničku kupio sam bio zebu. Ideja je bila da se ptica i ja sprijateljimo, ja joj hranu i vodu serviram na određenom mestu, ona slobodno leti po sobama i kujni, kad je lepo vreme može fino u dvorište, može i do Save Kovačevića, gde bi mogla da ugleda i Milošević Slobodana kako se vraća iz banke. Zeba je imala drukčiju viziju zajednice, kad god bih pružio prst ka njenom nakarminisanom kljunu počela bi da drhti od straha. A bilo je planirano da kad se ja leti vraćam sa svirke ona prepozna moj asimetrični korak i da se zaleti kroz, naravno, otvoren prozor ka kapiji radi sletanja na moju glavu, rame ili ruku koju bih bio ispružio kao državnici kad sa dlana odašilju goluba mira. Svejedno smo po njenom konceptu živeli godinu i nešto, jednog jutra zatekao sam je u samom uglu kaveza, kandžice skvrčene, ona cela smanjena i isušena, kljun zašiljeniji nego ikad, lice usahlo kao bilo kojoj babi koja leži u otvorenom kovčegu, znam da spadaš u aves, ali ovaj prizor zar nema sve atribute smrti, zar si i ti, tako mala i bela, morala da umreš?

Seljaci u Banatu neće za konja nikad reći da je uginuo, kad konju isteknu njegovi dani kaže se da je propao ("prop’o"). Da nije u toj reči gorko kajanje vlasnikovo što ata nije blagovremeno prodao klanici nego je dozvolio da mu tolika vrednost propadne? Sve više mislim da nije to u pitanju. Bilo mi je možda petnaest godina kad sam držao u krilu glavu naše zelje (lepotice doterane deset godina ranije čak iz Đakova), padao je sneg krupan kao dečja pesnica, bila je noć i ja sam kobilu prvi put video da leži i prvi put sam video mog dedu da plače, veterinar je već rekao da joj nema spasa i jedino što smo mogli bilo je da joj pridržavamo glavu i da je gladimo između očiju koje su shvatale da se dešava nešto strašno (proći će četrdeset godina pre nego što ću u filmu Kuhinjske priče videti skandinavskog paora kako šapatom ponavlja svom bolesnom konju: "Nemoj da umreš".), E, u Brnu je 1. septembra 2008. propala moja škoda, nakon devetnaest godina njene verne službe i nadam se dostojnog timarenja sa moje strane. Ljubicu i mene dovezla je uz naše komplimente do Brna gde joj se posle mog naglog kočenja na prvom periferijskom semaforu motor ugasio, još jednom sam ga upalio i shvatio da sam izazvao ne kvar nego da je duboko unutra nešto zauvek stalo. Prenoćila je u Svatopetrskoj ulici sama, tri kilometra od našeg hotela, jutros su je majstori odvukli u radionu – motor kaput! Bojeći se da ne razumem dovoljno češki pravili su od ukrštenih dlanova krst, moji majstori kažu mi da bi joj bilo spasa kad bih uspeo vozom da je prevezem iz njene rodne zemlje do Beograda (kao kad za nekog u unutrašnjosti kažu "eh, da je stigao na VMA možda bi ga spasli"), ispada da sam je doterao u Češku da umre shodno teoriji krvi i tla, još nisam bio na železničkoj stanici da vidim prevoze li ovakve bolesnike koji ne mogu sami ni na voz ni sa voza. Bojim se da ću dati da je ovde uspavaju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net