Portret savremenika – Edvard Kenedi >

Čuvar Kamelota

Senator Edvard Kenedi održao je još jedan govor za pamćenje i svojim karakterističnim gromoglasnim glasom poručio okupljenima: "Novi talas promena je svuda oko nas i, ako pratimo kompas, doći ćemo do cilja... U novembru će nova generacija Amerikanaca preuzeti baklju..."

Tim predsedničkog kandidata Baraka Obame i čelnici Demokratske partije svojski su se potrudili da u Denveru svojim pristalicama prirede nezaboravnu Konvenciju. Kao ni na jednom od prethodnih političkih posela duhovi prošlosti nisu bili tako uskomešani. Ostaće upamćeno da je prvi put u istoriji američkih izbora jedna od dve najveće političke partije izabrala kandidata afričkog porekla, i to aklamacijom. Senator Obama prihvatio je nominaciju na stadionu, pred blizu 80.000 pristalica na dan kada je pre 45 godina dr Martin Luter King obznanio da "ima jedan san" i poveo hiljade obespravljenih u pohod na Vašington.

Mnogima je izgledalo da je taj san razvejan najpre hicima u Memfisu, koji su pokosili dr Kinga, a nedugo potom i u Los Anđelesu kada je ubijen senator Robert Kenedi koji je bio nadomak nominacije. I on se, poput dr Kinga, osmelio da sanja kada je početkom šezdesetih izjavio da misli da će crnac pobediti u Americi na izborima. U to vreme, mnogi saborci Martina Lutera Kinga nisu imali ni pravo glasa, ili su se izlagali velikim opasnostima kada bi za tim pravom posezali. Na Konvenciji u Denveru bilo je mnogo ljudi koji se dobro sećaju da su morali najpre tačno da odgovore na pitanje "Koliko mehurića može da napravi jedan sapun", da bi dobili pravo glasa. Ovu ponižavajuću praksu predsedničkim ukazom ukinuo je Lindon Džonson, koji je nasledio mesto predsednika nakon ubistva Džona Kenedija.

Istovremeno, udate žene od banke nisu mogle da dobiju kreditnu karticu ili čekovnu knjižicu na svoje ime. Godine 1966. među američkim pravnicima bilo je čak manje od četiri odsto žena. Četiri decenije kasnije, Hilari Klinton je tokom predizborne kampanje osvojila bezmalo 18 miliona glasova, što je, kako senatorka voli da kaže, isto što i "18 pukotina na staklenom svodu". U istoriji američkih izbora pre nje nije se dogodilo da se jedna žena toliko približi nominaciji. Konvencija je bila pozornica i za čak nekoliko porodičnih melodrama. Otud je, valjda, tokom sabora podno Stenovitih planina teklo više suza nego ikada ranije. Obamin govor pratilo je gotovo 40 miliona Amerikanaca, više nego otvaranje Olimpijade, ili finale "Američkog idola" koje je pre ovih izbora smatrano najnapetijim duelom koji je Amerika dosad videla.

PRIKLANJANJE OBAMI: No, glavne protagoniste ovog spektakla ne treba tražiti ni među Obamama, još manje među Klintonovima, već među Kenedijevima. Najdirljiviji trenutak desio se već na samom početku Konvencije, kada je Karolina Kenedi, ćerka ubijenog predsednika i bliska Obamina saradnica, pozvala "strica Tedija" da izađe na pozornicu. Senator Edvard Kenedi održao je još jedan govor za pamćenje i svojim karakterističnim gromoglasnim glasom poručio okupljenima: "Novi talas promena je svuda oko nas i ako pratimo kompas, doći ćemo do cilja... U novembru će nova generacija Amerikanaca preuzeti baklju..."

Kenedi se priklonio Obami mnogo pre nego što je ishod preliminarnih izbora bio na vidiku, i time pokvario solidne odnose sa Klintonovima. Uprkos borbi protiv bolesti, Kenedi je poželeo da tu baklju mladom senatoru iz Ilinoisa preda lično, svestan da mu je ova Konvencija možda i poslednja u životu.

Otkako mu je krajem maja dijagnostikovan i operisan težak oblik tumora na mozgu, sedamdesetogodišnji senator, ophrvan teškom terapijom, u Senatu se pojavio samo jednom, da bi podržao zakon o zdravstvenoj zaštiti koji je plod njegove decenijske borbe.

Kenedi se sa opakom bolešću bori okružen pažnjom Viktorije Regi, svoje druge žene, u miru porodične kuće Kenedijevih u Hajanis Portu u državi Masačusets, koja čuva uspomene na najsrećnije i najbolnije trenutke ove, možda, najveće političke dinastije Amerike. Tokom bezbrižnih dana, koji su, kako se ispostavilo, bili samo predah između dve traume, letnjikovcem je provejavala muzika iz popularnog komada Kamelot, koja je postala zaštitni znak Kenedijevih.

Bogatstvo, slava i politička moć porodice Kenedi rasla je pod budnim okom i čeličnom ambicijom Džozefa Kenedija, senatorovog oca, koji je svoje sinove upregao u svoj lični američki san. Ovaj stasiti potomak irskih doseljenika još je od malih nogu bio rešen da zauvek pobegne iz začaranog kruga siromaštva koji je njegovim roditeljima polovinom XIX veka nametnula "viša", protestantska klasa. Zbog toga je likovao kada ga je predsednik Ruzvelt, s kojim se veoma zbližio, imenovao 1939. godine za ambasadora SAD u Londonu. Međutim, "tata Džo", kako je kasnije voleo da ga zovu i van najužeg porodičnog kruga, imao je za sebe i svoje potomke nešto još veće u vidu. Ustremio se na to da njegovo prezime ostane uklesano u američkoj istoriji. Niko, međutim, nije mogao ni da pretpostavi koliko je uspona i posrnuća, političkih i ličnih, moralo na kraju biti utkano u jedan od najjačih mitova savremene Amerike.

USPESI I TRAUME: Edvard Kenedi bio je najmlađe od devetoro dece Džozefa i Rouz Ficdžerald, koja je od svojih kćerki i snaha očekivala istu onu pokornost muževima koju je Džo zahtevao od cele porodice. Edi, kako su ga zvali kad je bio mali, ubrzo je shvatio da mora da stane u dugačak red iza trojice braće, koju je otac spremao za najteži uspon, pohod na Belu kuću. Pripadnici irske zajednice, u to vreme smatrani građanima drugog reda, vezali su se za Demokratsku stranku, ali je tada bilo teško zamisliti da bi u Belu kuću mogao da se useli jedan katolik. Edvardu je, bez obzira na to, od malih nogu bilo jasno da tata i za njega ima scenario, ali da će još dugo moći da "hvata krivine" kao mlađi brat.

Svaki politički uspeh, ubrzo se ispostavilo, bio je isprepleten sa porodičnom traumom zbog čega ima onih koji veruju u "prokletstvo" Kenedijevih. Vesnik da će tragedija biti neodvojiv sastojak svih budućih političkih uspona Kenedijevih bilo je kada se ispostavilo da Rozmari, Edvardova najstarija sestra, boluje od u to vreme nepoznate mentalne bolesti. Rozmari je bila podvrgnuta lobotomiji, tada uobičajenoj metodi lečenja, koja joj je stanje pogoršala. Kao mlada bolesna devojka predata je na staranje instituciji gde je 2005. umrla u 88. godini života.

Sve očeve nade u to vreme bile su uprte u Džozefa mlađeg, najstarijeg od Kenedijevih sinova. Sa njim je tata Džo imao velike planove. Avgusta 1944. Džo mlađi, poginuo je na ratnom zadatku kao pilot američke vojske. Četiri godine kasnije u avionskoj nesreći u Francuskoj gine Katlin Agnes, rođena kao četvrto dete Kenedijevih.

Očeva pažnja bila je preusmerena na bolešljivog ali harizmatičnog Džona. Tata Džo, jedan od najveštijih mešetara na tržištu moći, koja je u to vreme često kupovana novcem još lepljivim od tragova krvi, nije pitao šta košta da svog sina izgura do stepeništa Bele kuće. Džo je bio glavni strateg i mozak operacije, vešto povlačeći konce od istočne do zapadne obale, dokle god je sezao njegov kapital i uticaj. Misteriozna bolest od koje je Džon bolovao kao i to da neprekidno trpi nepodnošljivi bol u leđima, brižljivo je čuvana tajna. Tata se pobrinuo i za to da Džonove seksualne avanture budu zataškane, nezahvalna uloga koju je kasnije preuzeo njegov mlađi brat Bob. Kada je 1960. godine pobedio Ričarda Niksona, Džon Kenedi imao je 43 godine. Letnjikovcem u Hajanis Portu raznosila se muzika iz Kamelota, a nacija je bila opčinjena Kenedijevima i njihovim glamuroznim ženama. Dani bezbrižnosti nisu dugo trajali.

Krajem 1961. godine Džozef Kenedi doživeo je moždani udar od koga se nikada nije oporavio, i koji ga je poslednjih godina života zakovao najpre za kolica, a potom i za krevet. Bio je svestan, ali mu je desna strana tela bila paralizovana. Jedino što je mogao da kaže bilo je "ne". Tako nemoćan, u postelji, gledao je kako mu prvo ubijaju jednog sina, u Dalasu 1963. godine, a zatim i drugog, u jednom hotelu u Los Anđelesu.

KONTROVERZE: Ted Kenedi je u politiku ušao brže nego što je želeo. U Senat je došao 1962. kao najmlađi poslanik, jedva prevalivši starosnu granicu, ali je tamo dočekan hladno i sa prezirom. Pratila ga je reputacija najrazmaženijeg i najneobuzdanijeg člana klana Kenedijevih, kome je sve servirano na tanjiru. Kenedi nije bio briljantan student, porodicu je osramotio kada je izbačen sa pravnih studija na Harvardu jer je unajmio drugara da umesto njega polaže ispit iz španskog. Izgledalo je da nevoljno tabana stazom koju mu je namenio otac, a nad kojom se nadvila dugačka senka njegove starije i uspešnije braće.

Njegova tadašnja žena, sa kojom ima troje dece (od kojih je dvoje kasnije pobedilo rak), teško je podnosila činjenicu da se udajom za Edvarda, udala za celu porodicu i politiku koja ona predstavlja. Dve godine nakon što je postao senator, Kenedi je preživeo avionsku nesreću u kojoj je poginuo pilot i njegov saradnik dok je on zadobio teške povrede kičme. Nesreća se dogodila iste godine kada je mladi senator tek počeo da stiče poštovanje kolega i javnosti, nakon teške borbe za usvajanje Zakona o građanskim pravima.

Džozef Kenedi je umro 1969. godine i Kamelot, sa svim svojim svetlim i mračnim trenucima, prepustio svom najmlađem sinu, od koga je imao slabašna očekivanja. Iste godine Ted Kenedi upada u životnu opasnost čije ga posledice i danas proganjaju, a koja ga je koštala predsedničke kandidature 1972. Vraćajući se iz noćnog provoda po plažama Nove Engleske sa mladom i neudatom saradnicom, izgubio je kontrolu nad volanom. Kenedi je nekako uspeo da se izvuče iz automobila koji se survao u vodu, ali njegova saradnica Meri Džo Kopečni nije imala tu sreću, iako je Kenedi, prema svedočenju, pokušavao da je spase. Međutim, Ted nije slučaj odmah prijavio policiji, nego tek kada je patrola sutradan pronašla tragove udesa i njegov automobil. Trauma koju je ovaj slučaj ostavio na Kenedija odvratila ga je od kandidature na izborima i 1976.

Kenedi je u tom smislu rešio da sledi tradiciju tek 1980. godine, kada mu je takmac među demokratama bio aktuelni predsednik Džimi Karter, s kojim je vodio rat koji liči na rovovsku borbu između Obame i Hilari Klinton. Njegov brak je uveliko bio u krizi, i dok se on borio protiv Kartera, njegova žena se borila protiv alkoholizma, koji je i njega uzeo pod svoje. Demokrate su, na kraju, izgubile od Regana, delom i zbog bespoštedne međusobne borbe koju su vodila dvojica demokratskih kandidata, a Kenedi je zauvek sahranio i poslednje tragove ambicije da postane predsednik SAD.

ŠTA JE NAJTEŽE: Od tog trenutka, Kenedi se u potpunosti okrenuo svojim dužnostima u Senatu, u kojima je video svojevrsnu priliku za iskupljenje.

Sa više od četiri decenije staža postao je jedan od trojice najdugovečnijih senatora. Kenedi je promovisao više od 2500 zakonskih predloga od kojih je četvrtina izglasana. U Senatu je preuzeo ulogu zaštitnika slabih, zalažući se za to da obrazovanje i zdravstvena zaštita budu dostupni svima. Smatrao je da onaj ko se ne zalaže za povećanje minimalnih nadnica ne može sebe zvati demokratom. Nije bilo nijedne društvene oblasti gde Ted Kenedi nije ostavio dubok trag, ubeđujući protivnike svojim gromkim glasom da zemlju učine ravnopravnijom. U njegovu kancelariju dnevno se slije više od 3000 pisama, zahteva, molbi i primedbi, više nego u ured ijednog drugog senatora, ali i dalje ne prođe nijedna nedelja da se među pismima ne nađe i po koja pretnja smrću. Uprkos ili zahvaljujući tome, Kenedi je koristio svaku priliku da uživa u dobrom jelu, dobrom društvu ili jedrenju oko zlatne Istočne obale. "Kenedi deluje kao veseli Jov", reči su jednog komentatora koje ga najbolje opisuju, poredeći ga sa biblijskim junakom koga je bog stavio na strašna iskušenja.

Senatora Kenedija opslužuje tim od preko stotinu izvrsnih mladih stručnjaka koje ostali na Kapitol hilu nazivaju "ajkulama". Ovaj tim mu pomaže da savlada ogromnu količinu zakonodavnog posla.

Najviše od svega, Kenedi je tokom više od 40 godina staža u Senatu, gde je radio i po 20 sati dnevno, bio i ostao najveći majstor kompromisa sa političkim suparnicima, sa kojima je ostao prijatelj i kada su im se stavovi dramatično razlikovali. To što je žestoki protivnik rata u Iraku nije ga omelo da sa predsednikom Bušom gaji blisko prijateljstvo.

Ted je dobro znao da mu je Konvencija u Denveru verovatno bila poslednja u životu. Mnogi koji su u poslednje vreme pominjali senatora Kenedija pominjali su ga kao čoveka pred kojim je "najteža bitka". Da li? Šta je to najteža bitka za nekoga ko se preziva Kenedi, teško je reći.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net