Milorad Čavić >

Merenje treptaja

Srebrna medalja Milorada Čavića u Pekingu obradovala je i rastužila, u isto vreme, čitavu Srbiju. Stotinka sekunde bila je dovoljna da postane legenda, ne samo kod kuće

Beograd, 19. avgust 2008.

Na super usporenom snimku finiša finalne trke na 100 m delfin vidimo kako su Čaviću ispružene ruke ka ivici bazena dok Majkl Felps "zamahuje" još jednom pre cilja. Izgleda da je Čavićeva pobeda poprilično nesumnjiva. Rezultat je ipak drugačiji od onoga što nam se učinilo da smo videli u petak u rano jutro: komisija Svetske plivačke asocijacije (FINA) utvrdila je da je Felps bio brži od Čavića za stoti deo sekunde i da je to jasan dokaz da je i u toj disciplini osvojio zlatnu medalju.

Cinici bi možda rekli da je to bilo najbliže što smo mogli da se primaknemo Amerikancima, ali od toga nema velike utehe. Nije za utehu ni činjenica da je Srbija sve osim "plivačke" države.

Na podijumu je Felps bio iznad srpskog šampiona.

Možda se čitava stvar sa olimpijskom trkom na 100 m delfin promeni za nekoliko godina, ukoliko se otkrije da neverovatni Majkl Felps nije baš toliko bio neverovatan na Igrama u Pekingu. Izgledalo je da taj mladić pliva non-stop u svim disciplinama i u svima postavlja svetske rekorde i osvaja zlatne medalje. On je u jednom danu radio stvari koje su za većinu sportista nezamislive, jer niko nikada nije ispoljio toliku količinu fizičke i emotivne pripremljenosti i toliki stepen koncentracije. Kada bi u današnje vreme postojao neki Pindar, starogrčki pesnik koji je opevao slavu olimpijskih šampiona, morao bi mnogo da piše.

S druge strane, svetska javnost bila je mnogo pre početka takmičenja pripremana za ono što Felps treba da uradi u Pekingu, tako da ni za koga – osim za Srbiju – nije bilo dileme šta se dogodilo na 100 m delfin.

Istovremeno, Milorad Čavić pripremao se za svoje treće Igre, na kojima je želeo da konačno pokaže zrelost za veći uspeh od onih koje je ostvarivao u bazenima od 25 metara. Pre Igara, u razgovoru za "Vreme" rekao je da je spreman za maksimum u svojoj omiljenoj disciplini – delfin 100 m – i da očekuje da pliva brže od 51 sekunde. Nije ništa obećavao i nije najavljivao medalje: govorio je ono što "analitičari" ne umeju da kažu, da očekuje da pliva zaista najbolje i najbrže što može. On je to "obećanje" ispunio.

U Pekingu je najpre nastupao u kvalifikacijama na 100 metara slobodno, ali mu je to poslužilo samo da vidi kakva je atmosfera i kakav je olimpijski bazen. Da je taktika urodila plodom, videlo se u kvalifikacijama na 200 metara delfin: plivao je u grupi sa Felpsom, pobedio ga i postavio olimpijski rekord. Sličnu stvar je uradio i docnije u polufinalu, ali niti je on najavljivao medalju niti se u javnosti o tome govorilo, kao da su se svi plašili velikog razočaranja. Čavić je posle tih trka bio dobro raspoložen i najavljivao je da može još brže da "ispliva", ali nije bilo govora o pobedi. Mediji u Srbiji su preneli da Felps, navodno, nije znao ko je Čavić kada su ga na konferenciji za novinare pitali šta misli o srpskom šampionu. Ostatak znamo.

Posle trke, zamolio je da ga svi malo ostave na miru i dozvole mu da se raduje i uživa. On kao da je nekako više od svih svestan činjenice da nosi zastavu države koja pre njega nije postojala na plivačkoj mapi sveta.

U vreme dok se dešavala "rekompozicija" Jugoslavije, Srbija nije umela da kaže šta je i šta želi, a uspehe su donosili oni što su pretekli iz zajedničke države. Po pravilu, to su bili, pored Jasne Šekarić, predstavnici "kolektivnih sportova" i, kada su se penzionisali, iza njih nije ostalo skoro ništa. Čavić se pojavio niotkuda, čist ćar, pogotovo za bazični sport kao što je plivanje. Srbija nema nikakvu mrežu bazena u osnovi za (pravilan) razvoj "omladine", da ne govorimo o uslovima za vrhunski sport. "Situacija" je gora nego s pojedinim atletskim šampionima iz Afrike, koji su počinjali tako što su "za ovcama trčali po planinama" – gora je, osim ako neko ne misli da bi šampioni u plivanju mogli da nastanu od dece koja plivaju na beogradskoj Adi ili po Moravama.

Na sreću (čiju god, pa i "našu"), Čavić je samostasavao u Americi i onda je ipak odlučio da nastupa za Srbiju. Tamo je imao uslove da se razvija, takmiči i uči od najboljih. U nekom trenutku neko mu je odavde obećao da će mu obezbediti trajni smeštaj u Beogradu – jer momak odseda kod bake – ali se to nije dogodilo. Ne znamo da li je to po propisima, ali sada je možda prava prilika.

A na talasu koji je Milorad Čavić napravio može da ispliva još neko. Ako "administracija" parama građana obezbedi osnovne uslove. Bazen, i vodu.


 

Novak Đoković: Školovanje za cara

Novak Đoković je osvojio bronzanu medalju za Srbiju i time "spasao čast" u disciplini u kojoj su mnogi već videli zaokruženu srpsku dominaciju

Pre nego što se Novak popeo na postolje, ispala je Jelena Janković u četvrtfinalu, a Ana Ivanović nije ni nastupila zbog povrede. S teretom koji mu je pao na leđa, Novak Đoković uspeo je da se izbori. Da je imao malo više koncentracije u polufinalnom meču s Rafaelom Nadalom, da je na 3:3 i 0:30 na servis Nadala u trećem setu samo malo više "pritisnuo" protivnika... Ovako, moraće da sačeka još četiri godine i da proba u Londonu.

Njegove suze na kraju fantastičnog meča govorile su o tome s koliko je emocija igrao turnir u Pekingu.

Šampion Rafael Nadal potvrdio je ovogodišnju gotovo apsolutnu dominaciju i još jednom pokazao da velike sportiste odlikuje – pored superiorne pripremljenosti – i veliko strpljenje. I borbenost. Po tome, Nadal bi mogao da uđe u onu "poslovicu koja je govorila da je fudbal igra u kojoj se nadmeću dva tima a pobeđuju Nemci". Na tom putu glavni protivnik biće mu Novak Đoković, i već naredni turnir, US Open u Njujorku, biće prilika, možda, da se nazaustavljivi Nadal bar – uspori.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net