Intervju – Boris Tadić >

Ja nisam država

"Bio sam dosledan borac protiv politike Slobodana Miloševića, i ponovo bih to bio ukoliko bi se devedesete godine na neki način vratile. Međutim, takođe moram da konstatujem da je Milošević podržao Vens-Ovenov plan, a da je taj plan usvojen, rat u Bosni bi se završio 1993. i ne bi bilo Srebrenice. Dakle, ne mogu da poreknem da je to bio dobar potez, što ni u kom slučaju ne znači da mogu i hoću da zaboravim sva ostala zla koja su se desila"

Predsednik Srbije Boris Tadić dočekao je ekipu novinara "Vremena" gologlav, ali simbolički rečeno, on je čovek sa nekoliko šešira. Kao predsednik Republike, predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu i predsedava Savetom za nacionalnu bezbednost, a kao šef Demokratske stranke u poziciji je da sa koalicionim partnerima formuliše politiku ne samo na republičkom nego i na lokalnom nivou tamo gde DS učestvuje u vlasti. Dok su nas u ponedeljak od tropske vreline u zgradi Predsedništva štitili debeli zidovi, s druge strane Pionirskog parka, u Skupštini grada se vodila bitka za vlast u Beogradu (opozicija je napustila zasedanje pre verifikacije mandata). Tadić kaže da je uveren da će struktura koja trenutno upravlja Republikom na kraju biti preslikana i na gradskom nivou. "Beograd je za Srbiju ono što je srce za organizam – ono može da podstakne sve druge organe da bolje rade, ali i da zaustavi ceo sistem. Zbog toga je veoma važno da Grad i Republika funkcionišu kao celina." Čak ni Tadić, međutim, nije mogao da predvidi da li će se nova beogradska vlada formirati dogovorom sa socijalistima i liberalima, ili će se ići na nove izbore. "Ima još malo vremena da se postigne dogovor", kaže. "Videćemo šta će biti."

"VREME": Prvi put nakon više godina Demokratska stranka je u situaciju da vodi i spoljnu i unutrašnju politiku Srbije. Šta će se u odnosu na dosadašnju politiku menjati, a šta će ostati isto?

BORIS TADIĆ: Rekao bih da se to ne dešava prvi put nakon više godina, već možda prvi put u istoriji da Demokratska stranka formuliše i spoljnu i unutrašnju politiku zemlje. Zahvaljujući pre svega izbornim rezultatima, dobili smo ovu jedinstvenu priliku, i odgovornost je više nego jasna. Ipak, meni je važno da bude primećeno da je DS upravo nakon najveće izborne pobede na neka ključna mesta u Srbiji doveo ljude koji nisu članovi stranke: na mesto premijera, ministra pravde, ministra finansija, vera... To je demokratski iskorak koji nije uobičajen u našoj političkoj praksi, a učinjen je zato što smatram da i oni građani koji nisu partijski angažovani imaju pravo na svoje predstavnike u vlasti. Sem toga, da bismo rešili vrlo konkretne probleme sa kojima se Srbija suočava, potrebni su nam profesionalci i stručnjaci koji ne moraju nužno biti partijski funkcioneri. Ipak, to ni u kom slučaju ne oslobađa DS od odgovornosti, jer su građani glasali pre svega za našu politiku i za naše kandidate.

Postojaće neki elementi kontinuiteta u odnosu na dosadašnju politiku, ali neke stvari će morati da se menjaju. Nove okolnosti nameću nove izazove, tako da ni pitanje evropske integracije ni problem Kosova ne možemo da rešavamo na isti način kao posle 5. oktobra, jer se mnogo toga u međuvremenu promenilo. Na primer, ne možemo ući u Evropsku uniju sa inflacijom od petnaest procenata. Na kraju krajeva, ni puteve ne možemo da gradimo kao do sada, jer u proteklih sedam godina nije završen nijedan od evropskih koridora koji prolaze kroz našu zemlju.

Mi, dakle, odgovaramo građanima i za spoljnu i za unutrašnju politiku u narednom periodu, a te dve politike moraju biti integrisane. Da bismo postigli naš spoljnopolitički cilj – a to je članstvo u Evropskoj uniji – mi moramo da potpuno izmenimo strukturu ove države i to nabolje: moramo da uvedemo nov stil rada, da reformišemo administraciju, usvojimo nove zakone, da izgradimo novu infrastrukturu i jedan novi socijalni poredak koji liči na evropske... Sve to ne da nije lako, nego predstavlja najveći reformski napor sa kojim se Srbija suočava u poslednjih sto godina, a sve moramo da uradimo u veoma kratkom roku.

Još pre nego što je Vlada formirana čule su se kritike da na mala vrata uvodite predsednički sistem i da je ovolika koncentracija vlasti u rukama jednog čoveka opasna za demokratiju.

Postoje mnoge države koje imaju predsednički sistem, kao što su, na primer, SAD, Francuska, Rusija, da pomenem samo neke. U tim zemljama postoje demokratski mehanizmi koji omogućavaju kontrolu vlasti i sprečavaju zloupotrebe kroz delovanje opozicije, medija itd. Kad je reč o Srbiji, mi smo imali izbore koji su putem demokratskog procesa redefinisali vlast. Ovde niko nije došao do vlasti uzurpacijom i nasiljem, već uz puno poštovanje demokratske procedure. Naš politički sistem je takav da omogućava dva pola vlasti, i mi smo tu situaciju imali tokom perioda kohabitacije, samo se ispostavilo da su se ta dva pola međusobno saplitala umesto da jedan drugog kontrolišu na dobrobit svih. Sada i predsednik i premijer dele istu političku viziju, ali to je demokratski. Kad je o meni lično reč, uviđam da je moja odgovornost kudikamo veća nego do sada, jer više ne mogu da kažem da mi smeta ovaj ili onaj političar ili stranka, ili da nisam uspeo da obezbedim saglasnost za neku ideju.

Drugi deo odgovora je da ja definitivno ne spadam u ljude koji su skloni da zloupotrebljavaju vlast. Naprotiv, uvek sam pružao žestok otpor kako onima koji to čine tako i onima koji su to činili u prošlosti. I konačno, svi će imati priliku da kontrolišu ovu vlast, kroz kontrolne funkcije opozicije i javnosti, koje će nesmetano nastaviti da deluju. Kvalitet ove vlasti, i vlade i mene kao predsednika, pre svega će se meriti prema rezultatima, koji će biti merljivi iz dana u dan, iz meseca u mesec i iz godine u godinu. Na kraju će narod, baš kao i na prošlim izborima, reći šta misli o našem radu.

Zamera vam se i izjava, odmah nakon izbora, da medije treba reformisati, pogotovo u svetlu vaše polemike sa glavnom urednicom "Politike" Ljiljanom Smajlović, i u svetlu spora između Radiodifuzne agencije i direktora Radio-televizije. Imate li nameru da disciplinujete medije?

Mislim da će me uskoro optužiti da nameravam da zavedem red i u Fudbalskom savezu Srbije i disciplinujem fudbalere... Vrlo sam uzdržan kad je reč o medijima, mada znam da bez reforme medijskog sektora ne možemo reformisati društvo, baš kao što se moraju reformisati i mnogi drugi sektori. Podsetiću vas da sam još kao ministar telekomunikacija započeo formiranje takozvanih regulatornih tela, koja su u krajnjoj liniji demokratske institucije, ali njihovo današnje delovanje nema nikakve veze sa mojim političkim namerama i stavovima.

Nemam nameru da se uplićem u zbivanja u medijskom sektoru, ali znam da on mora da se reformiše. Ako i u budućnosti budemo imali medije koji na naslovnim stranama štampaju najgadnije psovke ili fotografije raskomadanih leševa, onda nećemo imati normalno društvo, i nećemo rešiti svoje probleme. Međutim, nisam ja ni tužilac ni sudija kad je reč o medijima – postoje institucije koje se time bave u skladu sa zakonom.

Verujem, ipak, da se većina građana slaže sa ovim što sam rekao. Moramo imati normalne medije, koji štite čoveka, a ne nastoje da ga unište, i koji pišu istinu o tuđim greškama, a ne obmanjuju javnost širenjem glasina. Jedino u tom smislu sam uputio kritiku jednom mediju u kome država ima većinsko vlasništvo, tj. "Politici", ali čim sam video u kom pravcu ide diskusija, povukao sam se i primio sve udarce koji su potom usledili. Na kraju, samo želim da dodam da mislim da država ne treba da učestvuje u vlasništvu medija, jer to otvara mogućnost zloupotreba od strane vlasti. S druge strane, sama činjenica da je neki list u privatnim rukama ne uklanja mogućnost zloupotrebe. Trebaju nam, dakle, dobri i pametni vlasnici medija, koji poštuju demokratske principe i građanska prava. Na to sam mislio kada sam pomenuo reformu medija.

Nakon izborne pobede sve češće se čuju glasovi da u vašoj stranci postoje ozbiljne podele, što je donekle u skladu sa tradicijom DS-a. Da li je na pomolu novo cepanje stranke?

Da se malo našalim, DS je u prošlosti proizvodio taman onoliko podela u sebi koliko je proizvodio dobrih rešenja za građane, tako da naša stranka danas ima ne samo svoju političku decu – tj. stranke koje su od nas nastale – nego i unučiće i praunučiće. Ipak, ne vidim mogućnost novih podela. Samo da podsetim da sam od Glavnog odbora dobio mandat da samostalno odredim premijera i sastav vlade, ali ipak nisam želeo da to učinim bez konsultacija sa strankom. Bilo je različitih mišljenja o kandidatima, i ona su primljena k znanju, ali na kraju sam ipak ja bio taj koji je doneo odluku i preuzeo odgovornost. Neki su se sa tom odlukom složili, a neki nisu, i ja protiv toga nemam ništa. Bitno je da smo poštovali demokratsku proceduru, ali to što ima različitih mišljenja ne znači da predstoje novi raskoli, kao što su sugerisali naslovi u pojedinim novinama.

Vaša ideja o nacionalnom pomirenju, koja je kasnije pretočena u sporazum o političkom pomirenju između DS-a i SPS-a, od početka je nailazila na žestoka osporavanja. Kada će taj sporazum biti potpisan i šta on u stvari sadrži?

Još na prošlim predsedničkim izborima govorio sam da Srbija mora da se oko nekih stvari dogovori sama sa sobom. Nažalost, to u proteklom periodu nije učinjeno. Danas sam uveren da je Srbiji potrebno nacionalno pomirenje, jer ovako podeljena i puna antagonizama ne može da ostvari strateške ciljeve koje je u međuvremenu definisala. To je istovremeno i vrednosno i praktično pitanje.

Zato sam, nakon što sam poslao političku poruku o potrebi nacionalnog pomirenja, preuzeo na sebe da na praktičnom nivou preduzmem ono što je u mojoj moći i što mogu da ostvarim u saradnji sa našim političkim partnerom. Ja nisam država, nisam nacija, niti sam jedini koji ima prava na političko tumačenje naše stvarnosti, pa stoga ne mogu da pretendujem na to da tu ideju sprovedem bez uključivanja čitavog niza drugih faktora. Stoga sam pokrenuo proces političkog pomirenja s našim partnerima u vladi, a koji su bili uslovno govoreći legitimni predstavnici vlasti i pre i posle dvehiljadite godine, kada su stvoreni najveći antagonizmi.

Naravno da se kod mnogih pojavila opravdana bojazan da to možda znači amnestiju od zločina, ali to apsolutno nije amnestija. Mireći se, mi u stvari tražimo zajedničke tačke u budućnosti, jer ako ih budemo tražili u prošlosti, nema šanse da se pomirimo. A svako ko je učinio kriminalno delo mora da odgovara, i to na sudu, a ne pred političkim strankama.

Dobro, ali sama ideja pomirenja nužno podrazumeva pogled u prošlost. Oko čega vi možete da se složite sa SPS-om, s obzirom na to da su oni u prošlosti bili nosioci represije?

Pre svega, ideja je u tome da ostavimo prošlost iza sebe i da sve snage ove nacije upregnemo u suočavanje sa izazovima od kojih zavisi naša budućnost. Ali, kad me već pitate, istorijska analiza će pokazati da ni prošlost nije bila jednoznačna. Bio sam dosledan borac protiv politike Slobodana Miloševića, i ponovo bih to bio ukoliko bi se devedesete godine na neki način vratile. Međutim, takođe moram da konstatujem da je Milošević podržao Vens-Ovenov plan, a da je taj plan usvojen, rat u Bosni bi se završio 1993. i ne bi bilo Srebrenice. Dakle, ne mogu da poreknem da je to bio dobar potez, što ni u kom slučaju ne znači da mogu i hoću da zaboravim sva ostala zla koja su se desila.

Vi ste već jednom bili u Srebrenici, na pomenu žrtvama genocida. Možete li da zamislite da se na sledećoj komemoraciji pojavite u društvu sa Dačićem?

Da, u budućnosti. Svako ima pravo da se menja, i svako mora dobiti šansu za to. Na tome počiva civilizacija.

Jedan od najkrupnijih nerešenih problema je pitanje Kosova, koje je bilo uzrok brojnih sporova i u prethodnoj vladi. Pomenuli ste da će tu biti nekih promena.

Dosadašnja državna politika vezana za Kosovo sprovodiće se i ubuduće, dokle god budu na snazi donesene rezolucije. Istovremeno, pred nas se postavljaju novi izazovi: generalni sekretar Ujedinjenih nacija ima nedvosmislenu nameru da napravi novu konfiguraciju međunarodnog civilnog prisustva na Kosovu i Metohiji. I pored toga što mi ne prihvatamo takvu rekonfiguraciju bez odluke Saveta bezbednosti, on će na tome insistirati, i za takav korak ima podršku niza značajnih zemalja. Mi moramo da učinimo sve da do rekonfiguracije dođe na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti, i da se naš glas čuje i uvaži. Zato će nam predstojeća sednica Generalne skupštine UN-a biti od izuzetnog značaja.

Moramo da odbranimo naš nacionalni integritet, ali vodeći računa da istovremeno ne zakočimo na putu u Evropu i održimo nivo saradnje sa našim strateškim partnerom na pitanju Kosova – a to je Rusija – na potrebnom nivou. Veoma poštujem principijelan stav Rusije, ali to istovremeno podrazumeva da mi moramo da uvažimo neke spoljnopolitičke interese Rusije. To je veoma složen politički proces, a mi ćemo se truditi da naša politika prema Kosovu ne bude rigidna, nego da dođemo do praktičnih rešenja, uvažavajući podjednako i državni i građanski razlog.

Konkretno, hoće li se vratiti ambasadori koji su povučeni na konsultacije?

Ne možemo braniti našu politiku tako što ćemo se udaljavati od sveta, već samo kroz dijalog, makar taj dijalog uključio i sporenje. Konačnu odluku o tome kada će se ambasadori vratiti doneće Ministarstvo inostranih poslova, a ja ću sad citirati Andrića: on na jednom mestu kaže da u međunarodnim odnosima uvek postoji neko nevidljivo računovodstvo. Za svaki potez koji učinite očekujete da dobijete nešto za uzvrat, mada ta računica ne mora uvek da bude precizno merljiva. U svakom slučaju, poštovaću predlog Ministarstva spoljnih poslova u vezi s tim pitanjem.

U poslednje vreme se iz Brisela i Vašingtona sve češće čuje zahtev da se između Beograda i Prištine uspostavi neka vrsta dijaloga o praktičnim pitanjima, nevezano za status. Šta mislite o toj ideji?

To je jedan potpuno logičan stav. Podrazumeva se da smo dužni da rešavamo praktične probleme ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji. Ne možemo da dovedemo sebe u situaciju – a bilo je toga – da ja molim monahe iz kosovskih manastira da rešavaju probleme između ljudi i institucija koje tamo postoje. To nije u redu ni prema tim građanima, ni prema monasima koji imaju svoje poslanje. Nećete verovati, ali neke dozvole i neophodna dokumenta za život na Kosovu lakše obezbeđuju monasi nego državni činovnici. To je neprihvatljivo, i to mora da se menja.

Imamo i novoformiranu srpsku skupštinu Kosova, sastavljenu od odbornika koji su dobili mandate na lokalnim izborima. Legalnost tog tela je sporna ne samo sa stanovišta UNMIK-a već i u odnosu na Ustav Srbije, jer na Kosovu nisu održani pokrajinski izbori. S obzirom na to, kao i na činjenicu da glavnu reč u toj skupštini vode ljudi koji su javno spaljivali vaše slike i pretili vam smrću, kako gledate na ovo telo?

Eto, sad sam u sjajnoj situaciji da branim legitimitet ljudi koji su spaljivali moju sliku i pretili mi lomačom, ali i to je politika... Hajde da stvari postavimo logički: legitimitet predstavnika građana počiva na mogućnosti demokratskih izbora. Odziv birača sa Kosova na prošlim izborima bio je rekordan u odnosu na sve dosadašnje izbore. Znači legitimitet nije sporan, a problem je u legalitetu, to jest u tome što to telo nije u skladu sa zakonom. Kao demokrata, ne mogu da osporavam legitimitet toj skupštini, mada bi bilo idealno da je ona i legalna. Zato sada treba da idemo u pravcu njene legalizacije, kako god možemo.

Jednostavno ne mogu da se protivim ideji da građani mog naroda imaju svoje legitimne predstavnike. Oni ne mogu voditi politiku odvojenu od državne, ali mogu zastupati interese ljudi koji su za njih glasali.

S druge strane, moramo voditi računa o tome kakva je uloga tih institucija. Ako budu ličile na srpske skupštine u Hrvatskoj i Bosni, koje su bile izvorišta sukoba, onda se sa tim apsolutno ne slažem. Oni treba da obezbeđuju stabilna rešenja, i to takva koja će na kraju političkog procesa dovesti do ishoda koji je dobar i za srpsku i za albansku stranu. Dakle, neophodan nam je dogovor o svrsi i ulozi tih novih struktura na Kosovu, i to takav koji će obezbediti učešće svih političkih faktora, a ne samo nekih.

Skupštinska rezolucija o Kosovu sadrži i stavku o vojnoj neutralnosti Srbije, koju predstavnici nekih stranaka vide kao zabranu svake saradnje sa NATO-om, čak i u okviru Partnerstva za mir. Hoće li se tu nešto menjati?

Pre svega, mi smo već u programu PZM, tako da Rezolucija nije zaustavila razvoj naših odnosa sa NATO-om, koji je najveća svetska bezbednosna institucija. Mi imamo različite nivoe partnerskih odnosa sa tom organizacijom, kao što ih, uostalom, imaju Rusija, Belorusija, Kazahstan i ostale članice Partnerstva. Tu ima još prostora za saradnju i razvoj odnosa sa NATO-om, i to će se uskoro naći na dnevnom redu Skupštine i Vlade.

Moje mišljenje je da treba da usvojimo nove sporazume, koji će obezbediti novi kvalitet naših odnosa sa NATO-om. U NATO-u su danas gotovo sve države u regionu, osim Austrije, koja je formalno neutralna, i Makedonije, koja će uskoro postati članica. Ne bi nam se smelo desiti da se u bliskoj budućnosti nađemo u neprijateljskom okruženju. Srbija je mala zemlja, i ne može sebi da dozvoli da uđe u konflikt sa najvećom vojnom silom na svetu.

Prioritet naše zemlje je članstvo u Evropskoj uniji, dok članstvo u NATO-u za sada nije prioritet. Važno je to što članstvo u EU niko ne uslovljava članstvom u NATO-u, kao što je to bio slučaj sa nekim drugim zemljama. Konačnu odluku o tome, na kraju, daju građani na referendumu.

I na kraju, pitanje koje se tiče unutrašnje bezbednosti. Imamo novog ministra policije, uskoro ćemo imati i novog šefa Bezbednosno-informativne agencije. Da li će kadrovske promene biti praćene i strukturnim promenama u ovim resorima, koji su po opštoj oceni bili predmet zloupotreba?

Jasno je da ne možemo da reformišemo zemlju ako ne reformišemo sektor bezbednosti, koji je kritično važan deo društva, što važi i za civilne i za vojne strukture. Moramo da uđemo u kontinualne i sveobuhvatne reforme koje će dovesti do integrisanog sistema bezbednosti. Samo na taj način imaćemo efikasnu odbranu integriteta zemlje, suzbićemo organizovani kriminal, i sprečićemo zloupotrebu tajnih službi u političke svrhe. Znamo da je ta struktura, ili bolje reći podstruktura, bila vrlo moćna u nedavnoj prošlosti. Uostalom, i sam sam bio predmet njihove obrade, tako da ne govorim iz ličnog interesa, već iz iskustva.

Moramo i da okončamo saradnju sa Haškim tribunalom, a to podrazumeva reforme službi bezbednosti. Znači, niko ko radi u tim službama neće moći da kaže da se nisu stekli politički uslovi da se taj posao završi. Ohrabruje me činjenica da je Župljanin uhapšen u ovom međuperiodu, što dokazuje sposobnost naše zemlje da sprovodi zakone.


 

Andrić, Balkan i Afrika

"Ovih dana intenzivno čitam Ivu Andrića, a jedna stvar koju je napisao o Balkanu mi često pada na pamet, naročito nakon nedavnog samita Afričke unije. Afrički lideri sa kojima sam tamo razgovarao su svi do jednog navodili jednu te istu rečenicu, a to je da ne žele balkanizaciju Afrike.

E sad, Andrić kaže da postoje tri razloga što balkanske zemlje nikako ne uspevaju da iskorače iz prošlosti i uđu u društvo civilizovanih naroda. Prvi je taj što se na Balkanu ne poštuje čovek u punom svom dostojanstvu, kao pojedinac koji ima svoj identitet, svoje probleme i svoja nadanja. Zatim, elite koje upravljaju nacijama su uvek spremne da sve nerešene probleme prebace na sledeću generaciju, tako da se svi koji se rađaju na Balkanu rađaju sa nekom hipotekom koju su nasledili od nesposobnih vođa. I treća karakteristika Balkanaca, i kao pojedinaca i kao društava, jeste da smo uvek spremni da sa oduševljenjem uđemo u početnu fazu nekog projekta, a da se odmah zatim izmaknemo i onda se pojavimo kao neko ko će o tom projektu dati konačan sud. Dakle, gotovo nikad ne učestvujemo u celom procesu od početka do kraja. Kad vidite šta je sve na ovim prostorima započeto, a nije završeno, vidite koliko je Andrić bio u pravu.

Dakle, kada govorim o pomirenju i tražim da prevaziđemo sukobe, u stvari mislim na ove Andrićeve reči. Hajde da pokušamo da poštujemo jedni druge, ali da to ne bude prazna forma, nego da stvarno završimo ono što smo započeli i da sprovedemo ono što smo se dogovorili. Želim da stvorim takvu situaciju da kad sledeći put dođem na samit Afričke unije, od tamošnjih lidera čujem da žele da se balkanizuju, u pozitivnom smislu."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net