Stranački život >

Sve demokratske struje

Različita mišljenja o krupnim pitanjima prouzrokovala su do sada mnoga cepanja Demokratske stranke, a umela su i da dovedu do promene njenog prvog čoveka. Šta bi mogla biti posledica aktuelnog neslaganja dve grupacije, kolokvijalno obeležene kao "dvorjani" i "stranka"

KO DOMINIRA U DEMOKRATSKOJ STRANCI: Sedište u Krunskoj ulici, Beograd; Na balkonu, pored ostalih, Vuk Jeremić i Milorad Rakić
Uvećana

Kada je predsednik Demokratske stranke Boris Tadić na sednici partijskog predsedništva u petak, 27. juna, saopštio da više nema poverenja u uže predsedništvo i da čak razmišlja o vanrednoj sednici stranke, onih dvadesetak zgranutih prisutnih članova rukovodstva trenutno najveće srpske partije, mogli su samo ćutke da saslušaju neočekivanu informaciju. Sasvim u skladu sa sopstvenom najavom sa početka sastanka – da rasprave neće biti, Tadić je, naime, u kratkom govoru saopštio imena mandatara za sastav vlade i nekolicine ministara, dodao informaciju o gubitku poverenja u saradnike, najavio mogućnost vanredne stranačke skupštine, ustao i napustio skup.

Jedan od onih dvadesetak zgranutih, koji je "Vremenu" prepričao tok neobičnog skupa, ima i teoriju o tome na koga se odnosio Tadićev "ukor pred isključenje", potkrepljenu "nepobitnom činjenicom" da je, dok je iznosio loše vesti, lider DS-a gledao tačno u pravcu jednog od potpredsednika. Drugi očevici, verovatno, imaju drugačija tumačenja – kao što su suprotstavljene i teorije o tome zašto je iz Tadićevog okruženja, nešto ranije, stizala najava da bi mandatar mogao biti Vuk Jeremić – zato što je predsednik Srbije i lider DS-a zaista želeo da svog nekadašnjeg đaka vidi na poziciji premijera, ili zato što je želeo da se stranački otpor usmeri prema Jeremiću, kako bi na miru mogao da, pod formom "kompromisnog rešenja", za prvog čoveka vlade predloži – Mirka Cvetkovića.

Sve te teorije mogle bi se dokazivati i osporavati, ali jedna činjenica koja se odnosi na unutrašnji život DS-a je nepobitna: reč je o partiji sa dugom tradicijom frakcija i podela. Upravo kao rezultat neslaganja u DS-u, nastale su, uostalom, i brojne druge stranke, poput Demokratske stranke Srbije, Srpske liberalne stranke, Demohrišćanske stranke Srbije, Liberalno demokratske partije... A pojava različitih mišljenja o krupnim pitanjima umela je u DS-u, kao gotovo ni u jednoj drugoj partiji u Srbiji, da dovede i do promene predsednika stranke.

KLJUČNI LJUDI: Da li će i aktuelne (zvanično demantovane) podele, koje su zahvatile DS u momentu njegove do sada najveće moći (pripadaju joj, između ostalog, dve najvažnije funkcije u zemlji – predsednička i premijerska) dovesti do značajnih promena u partijskom vrhu, teško je pouzdano predvideti. Prema nekim procenama, moglo bi se, nakon najnovijih pouka, desiti da na visoke stranačke (potpredsedničke) funkcije dođu ljudi koji su Tadiću vrlo bliski, ali ih partija trenutno ne doživljava kao svoje – poput Jeremića, možda čak i Cvetkovića, ili u poslednjem momentu "spasenog" Božidara Đelića (u prvim verzijama, Đelić nije trebalo da bude na spisku članova nove vlade).

Zvanično, u ovom trenutku, najviši funkcioneri stranke su njeni potpredsednici, izabrani na stranačkoj skupštini u februaru 2006. godine – Vida Ognjenović (tada je osvojila 1642 glasa), Dragan Šutanovac (1500 glasova), Dušan Petrović (1499) i Bojan Pajtić (1443). Za potpredsednika, tada je izabran i pokojni Nenad Bogdanović (1358 glasova). Svi oni imali su Tadićevu podršku, a zanimljivo je da je dobar rezultat postigao i Aleksandar Vlahović, koji nije imao lobističku podršku lidera stranke (Vlahovićev 1081 osvojen glas ipak nije bio dovoljan za dobijanje visoke stranačke funkcije).

Dve godine kasnije, međutim, ključni uticaj u donošenju krupnih odluka, prema mnogim izvorima, imaju neki drugi ljudi, u medijima obično okarakterisani kao "dvorjani". Na spisku ljudi koji svoju moć crpu prvenstveno iz bliskog odnosa sa liderom stranke, obično se navode marketinški stručnjaci Srđan Šaper i Nebojša Krstić, šef Tadićevog kabineta Miodrag Rakić, zatim Branko Radujko, sadašnji prvi čovek Telekoma, Boris Ranković (direktor Direkcije za građevinsko zemljište Beograda), Nenad Janković (direktor stranke), Jeremić...

Neki od ljudi sa tog spiska bili su članovi DS-a i pre nego što je na njeno čelo došao Tadić, ali nisu bili naročito aktivni. Dobar primer su dvojica u javnosti najprepoznatljivijih Tadićevih saradnika, nekadašnji "Idoli", Šaper i Krstić. Šaper je nedavno podsetio javnost da člansku knjižicu DS-a ima još od 1990. godine (kada je učestvovao i u izbornoj kampanji koju je vodio Boris Milivojević Tucko). Za mnoge je to bila neočekivana vest, jer ga, zahvaljujući marketinškim kampanjama koje je njegova agencija radila za neke druge stranke i političare, dobar deo javnosti nije baš povezivao sa strankom Zorana Đinđića (na spisku Šaperovih stručnih angažmana bile su i kampanje za MUP u drugoj polovini devedesetih, kada se Krstić čak i slikao za plakate u uniformi policajca, predsednička kampanja za Vojislava Koštunicu na izborima 2001, kampanja DSS-a 2003...).

IZVAN DVORA: Paralelno sa usponom Šapera i Krstića, počeo je i uspon Dragana Đilasa, ali je on ubrzo krenuo drugim putem i skinuo se sa spiska "dvorjana". Đilasu nije stran stranački rad: najpre je postao član Izvršnog odbora DS-a, obilazio je opštinske odbore, bavio se nešto konkretnijim poslovima (Narodna kancelarija)... Izbor za predsednika najvećeg, beogradskog odbora stranke, uostalom, najbolji je dokaz da je Đilas ipak uspeo da postane prihvatljiv za članstvo i da više nije deo "dvorske ekipe" kojoj je jedno vreme pripadao.

Ni nastavak priče o strujama u DS-u nije jednostavan: iako se kolokvijalno govori o "stranci" i "dvorjanima", ljudi koji se obično svrstavaju u "stranku" u mnogim aspektima ne predstavljaju jednu "ekipu". Cinici tvrde da je upravo činjenica da ne pripadaju "dvoru" jedino što povezuje trenutno najuticajnije ljude u samoj stranci: Dušana Petrovića, Dragana Šutanovca, Bojana Pajtića, Marka Đurišića, Dragoljuba Mićunovića, Slobodana Gavrilovića, već pomenute Đilasa i Vlahovića...

Stavovi tih ljudi prema ključnim stranačkim pitanjima često su veoma različiti, a različit je njihov odnos sa Tadićem, kako danas – tako i tokom burne stranačke istorije raskola i udruživanja.

Upravo ta, komplikovana i zanimljiva stranačka istorija, još jedan je od razloga zbog kojih svaku prognozu o ishodu trenutnog unutarpartijskog razmimoilaženja valja uzeti s ozbiljnom rezervom. Jer, nije se malo puta desilo da partneri u jednom unutarstranačkom obračunu postanu protivnici u drugom. I obratno.

KORENI: Da će tako biti, uostalom, ozbiljniji posmatrač mogao je da zaključi još onog 3. februara 1990, kada je održana prva skupština obnovljenog DS-a. Iako je deo intelektualne javnosti bio impresioniran političkom organizacijom u kojoj su bili Borislav Pekić, Milovan Danojlić, Ljuba Tadić, Gojko Đogo, Miodrag Perišić, Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić, Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Aleksandar Ilić, Vladimir Gligorov, Vida Ognjenović i mnogi drugi, nije daleko od pameti bio ni zaključak da je, zapravo, stvoren šaroliki debatni klub koji, u konkurenciji sa romanesknom pojavom Vuka Draškovića, u tom trenutku ima male šanse da postane ključna opozicija socijalistima, naslednicima infrastrukture komunista.

Ubrzo je postalo jasno da postoji grupacija okupljena oko Mićunovića, u kojoj je najuočljiviji bio pragmatični Đinđić, sa nešto većim ambicijama od učešća u političkim debatama. Priča o prvom sukobu, tokom koga su se profilisale dve struje, iz današnje perspektive gotovo je romantična. Povod za sukob bila je organizacija prve redovne skupštine DS-a, održane 29. septembra 1990. godine. Struja okupljena oko Mićunovića i Đinđića htela je da se skup održi u Sava centru, a struja okupljena oko Čavoškog i Nikole Miloševića zalagala se za Dom omladine, tvrdeći da stranka nema para, ali i da jedna demokratska stranka nema šta da traži u Sava centru gde je SPS držao kongres.

Posle rasprave koja je trajala više od 15 sati, pobedio je predlog Mićunovića, koji je obećao da će založiti svoj automobil kako bi isplatio troškove. Zahvaljujući ideji profesora Ekonomskog fakulteta Ivana Vujačića, danas ambasadora Srbije u Vašingtonu, Mićunović nije morao da ide peške. Ekonomista je predložio da se na samoj sednici skupljaju dobrovoljni prilozi, a članstvo se pokazalo kao velikodušno.

RASKOLI: Mićunović i Đinđić su pobedili – prvi je izabran za predsednika DS-a, a drugi za predsednika Izvršnog odbora, ali frakcija je opstala. Mada, ne zadugo. Novi sukob izbio je povodom izbora zakazanih za decembar te godine – grupa oko Miloševića i Čavoškog tražila je bojkot, što nije bila ideja prihvatljiva za većinu. Već u novembru 1990. sedmorica članova rukovodstva DS-a, predvođenih Miloševićem i Čavoškim osnovala je Srpsku liberalnu stranku. Tada započeti bojkot izbora, Čavoški i prijatelji nastavili su do danas.

Umesto Čavoškog i Miloševića, u vreme Mićunovićevog predsednikovanja DS-om, u stranku je ušao – biznis. Člansku kartu potpisao je Velimir Zečević, vlasnik firme Velauto, zastupnik proizvođača automobila Micubiši. I to na zadovoljstvo obe strane: Zečević je dobio jedno od sedam osvojenih poslaničkih mesta, a stranka više "micubišija".

Do novog sukoba i podele, međutim, nije proteklo mnogo vremena: sankcije UN-a uvedene u maju 1992. dovele su do velikih previranja u zemlji. Draškovićev SPO uz pomoć većine u SANU-u osniva pokret DEPOS, kojim pokušava da smeni Slobodana Miloševića. Ideja nije bila prihvatljiva za većinu u DS-u, pa grupa okupljena oko Vojislava Koštunice, u kojoj su, između ostalih, bili Mirko i Draško Petrović, Vladan Batić, Zoran Šami, Dragan Jočić, Mihajlo Kovač i drugi, osniva najpre frakciju DS za DEPOS, a potom i Demokratsku stranku Srbije. Ta podela je ozbiljno oštetila DS, jer je, prema procenama, u novu stranku otišlo najmanje 40 odsto članova i odbora. U to vreme, DS je imao oko tri hiljade članova.

Mićunović i Đinđić ponovo su morali da grade stranačku organizaciju, oslanjajući se i na tadašnjeg saveznog premijera Milana Panića i predsednika SRJ Dobricu Ćosića. U stranku je ušao Miroljub Labus, a značajnije uloge dobili su Miodrag Perišić, Vida Ognjenović, Ivan Vujačić i Desimir Tošić. Baš negde u to vreme, stiže još jedno pojačanje – današnji glavni lik Boris Tadić, koji odmah postaje sekretar Glavnog odbora. Javnost uči i niz drugih imena: Ljiljana Lučić, Radoje Prica, Radomir Šaper (otac Srđana Šapera), Boško Mijatović, Slobodan Radulović, Blagoje Bjekić, Gordana Čomić, Borislav Novaković, Dragan Domazet, Slobodan Gavrilović... Đinđić u prvi plan izbacuje i grupu dotadašnjih omladinaca DS-a, u kojoj su bili Slobodan Vuksanović, Goran Vesić, Živorad Anđelković, Srđa Popović...

SMENA: Na vanrednim izborima, pod sloganom "Hoćemo, možemo, bolje", DS ponovo osvaja sedam poslaničkih mandata. To je za Đinđića signal za akciju modernizovanja stranke: tokom leta 1993, Mićunovićev dotadašnji ključni saradnik pokreće pitanje promene na mestu predsednika stranke. Mićunović odbija da podnese ostavku i stranku zahvata nova kriza. Članstvo se masovno okreće Đinđiću, a Mićunović (koga podržavaju Vida Ognjenović, Tadić, Gavrilović i drugi) uzvraća udarac optužbom da Đinđić hoće da od stranke napravi preduzeće, da uguši demokratiju i – da ima dogovor sa SPS-om da preuzme DS. Petnaest godina kasnije, paradoksalno, tadašnja optužba postaje jedan od aduta Mićunovića i Tadića, koji se, pravdajući aktuelno pravljenje koalicije sa socijalistima, pozivaju upravo na 1993. godinu i tadašnje (propale) dogovore sa SPS-om.

Pogled u istoriju pokazuje i da je tada, sa Đinđićevom pobedom protiv Mićunovića, članstvo DS-a naučilo da ima moć da bira predsednika stranke i da promena lidera može da bude i korisna. Sa Đinđićem kao nosiocem liste, DS osvaja 29 poslaničkih mandata na izborima u decembru 1994, nakon čega, u januaru, njegov izbor za predsednika stranke postaje gotovo formalnost. Mićunović podnosi ostavku i osniva najpre nevladinu organizaciju, a potom i stranku – Demokratski centar. S njim odlazi veoma malo članova i rukovodilaca stranke poput Vide Ognjenović, Desimira Tošića i Bore Kuzmanovića. Većina onih koji su ga u sukobu sa Đinđićem podržavali – poput Borisa Tadića, Boška Mijatovića, Gordane Matković, Ivana Vujačića i Slobodana Gavrilovića – ostaje u DS-u i postaje opozicija novom predsedniku. Nešto kasnije, toj grupi Đinđićevih unutarstranačkih oponenata pridružuju se i Miodrag Perišić, Vlatko Rajković i mnogi drugi.

OPOZICIJA:Na stranačkim skupštinama oni pokušavaju da ograniče vlast predsednika stranke i to ne bez uspeha. Jedan od rezultata tadašnje Đinđićeve unutarstranačke opozicije bila je i promena u Statutu DS-a, koja je predviđala proveru poverenja predsedniku i organima stranke mesec dana nakon parlamentarnih izbora. Obaveza reizbora, danas, međutim, ne važi, a mandat predsednika DS-a na skupštini 2006. produžen je sa dve na četiri godine.

Izborni rezultati i porast broja članova pokazali su da je Đinđić uspeo da stranku gura napred, uprkos činjenici da odluke nije donosio lako (znao je da bude i preglasan, kao što mu se desilo kada su na visoke stranačke funkcije izabrani Tadić i Gavrilović – tadašnja njegova ljuta opozicija). U stranci, tih godina, raste uticaj Miodraga Kostića i Dragoljuba Markovića, što takođe nailazi na neodobravanje dela članstva.

Iz tog, pretpetooktobarskog perioda Đinđićevog rukovođenja DS-om, potiče i još jedan zanimljiv detalj: osnovana je i politička škola DS-a, čiji je direktor bio – Boris Tadić. Upravo iz te škole potiču neki od njegovih najlojalnijih današnjih saradnika, među kojima je Miodrag Rakić, Tadićeva desna ruka i generalni sekretar Predsedništva DS-a (Vuka Jeremića i Jovana Ratkovića Tadić je primetio ranije, dok je bio profesor u redovnoj školi).

Do novog mešanja karata u DS-u došlo je tik uoči smene Miloševića: zbog kampanje režima koja ga je, nakon NATO bombardovanja, potpuno demonizovala, Đinđić je razmišljao o povlačenju sa mesta predsednika stranke i čak je bio odabrao naslednika – Labusa. Ovaj je to, međutim, odbio, ali su ambicije proradile kod Slobodana Vuksanovića (uz obilatu finansijsku pomoć sponzora izvan DS-a, ali i uz podršku Dragana Kopčalića, Bojana Stanojevića i nekoliko drugih funkcionera koji su dotadašnji uspon dugovali upravo Đinđiću). I opet se desio paradoks: dotadašnjem predsedniku, koji, na stranačkoj skupštini u februaru 2000. tesno pobeđuje Vuksanovića, podršku pruža upravo dotadašnja unutarstranačka opozicija (Tadić, Gavrilović, Vujačić, Gordana Matković...). Teško da je neko od njih, u trenutku donošenja odluke o podršci Đinđiću (ili glasanju protiv Vuksanovića), bio svestan da je podržao čoveka koji će ubrzo postati "arhitekta 5. oktobra". Višestruko im se isplatilo: em je Milošević postao prošlost, em su, svi, do kraja godine, dobili značajne državne funkcije.

NAJPOZNATIJI PREDSEDNIKOVI SAVETNICI: S. Šaper i...

PEŠKE: Iz istog perioda potiče još jedna poučna priča o uticaju stranačkog članstva na političku karijeru predsednikovih ljubimaca, a njen glavni junak zove se Čedomir Jovanović. Kada se istaknuti studentski lider učlanio u DS, Đinđićeva želja bila je da on ubrzo postane potpredsednik stranke. Desilo mu se, međutim, slično što i Tadiću, kada je, ovog leta, poželeo da Vuka Jeremića promoviše u premijera: pobunilo se rukovodstvo stranke.

Jovanović je shvatio situaciju i krenuo normalnim pešačkim putem: obilazio je stranačke odbore, "čuvao vatru" i kada je stranka odlučila da odustane od uličnih protesta, "do daske" učestvovao u petooktobarskim dešavanjima. Posle pešačenja, izbor za potpredsednika DS-a 2001. protekao je bez problema, kao i izbor na funkciju šefa poslaničke grupe koalicije koja je pobedila Miloševića.

...N. Krstić

Od 5. oktobra 2000. do ubistva Đinđića, u DS-u nije bilo uočljivih suprotstavljenih struja. A i zašto bi? Stranka je učestvovala u vlasti na saveznom, republičkom i pokrajinskom nivou i u preko 150 opština u Srbiji. Đinđić je bio premijer, a stranka je imala desetak ministara i mnogo direktora. Od preko 130.000 članova DS-a, prema grubim procenama, njih između pet i sedam hiljada, praktično je živelo zahvaljujući učešću stranke u vlasti.

Posle ubistva Đinđića, sukobi su bili neminovni. Zoran Živković, dotadašnji zamenik predsednika stranke, postaje Đinđićev naslednik i glavna meta svih napada i kritika. Ubrzo posle prvog šoka i burne emotivne reakcije građana na ubistvo premijera, rejting stranke kreće nizbrdo. Stranka traži spasioca i ubrzo ga nalazi u liku Borisa Tadića. Naravno, ništa se ne dešava samo od sebe: Tadiću je potrebna podrška visokorangiranih članova stranke. I dobija je, ali neretko upravo od ljudi koji svoj uspon duguju – Živkoviću. Nakon dolaska Tadića na mesto predsednika stranke, Čedomir Jovanović osniva frakciju u DS-u, a ubrzo potom i novu stranku – LDP.

I opet je došlo vreme za nove obrte: neki od ljudi koji su prilikom uspona na vrh DS-a najviše pomogli Tadiću (poput Dušana Petrovića i Dragana Šutanovca) već danas, međutim, nisu na spisku njegovih omiljenih saradnika. Tako tvrde dobro obavešteni izvori. Do skupštine DS-a, bila ona redovna ili prevremena, ipak, pokazalo je iskustvo, karte se mogu ponovo promešati.


 

Proređeni Đinđićevi kadrovi

Od 27 članova nove vlade, njih 13 je iz DS-a. Među njima, međutim, nema mnogo onih koji su i u vladi Zorana Đinđića bili na visokim funkcijama.

Na ministarskim funkcijama i u Đinđićevo vreme i danas su Božidar Đelić (nekadašnji ministar finansija, danas potpredsednik i ministar za nauku i razvoj), Slobodan Milosavljević (ministar za trgovinu i usluge – oba puta) i Tomica Milosavljević (ministar zdravlja). U Đinđićevo vreme, Đelić je bio nestranački ministar (kao ekonomista, blizak tadašnjoj nevladinoj organizaciji G17 plus), ali se kasnije učlanio u DS. Slobodan Milosavljević je prvi ministarski mandat dobio kao član Demohrišćanske stranke Srbije, a u DS se učlanio 2004. godine. Tomica Milosavljević je sve vreme član G17 plus.

Sam premijer – Mirko Cvetković, u Đinđićevo vreme nije bio ministar, ali je bio zamenik direktora Agencije za privatizaciju.

Nova ministarka pravde Snežana Malović (DS) u Đinđićevo vreme bila je šefica kabineta tadašnjeg ministra pravde Vladana Batića, a u prošlom sazivu bila je pomoćnica ministra Dušana Petrovića.

Među kadrovima DS-a u novoj vladi je i ime Gorana Bogdanovića, novog ministra za Kosovo i Metohiju, za koga su građani znali i u Đinđićevo vreme – od 2002. do 2004. bio je ministar poljoprivrede u kosovskoj vladi, a u džepu je imao partijsku knjižicu iste stranke. I ime Svetozara Čiplića široj javnosti nije nepoznato – sadašnji ministar za ljudska i manjinska prava 2002. izabran je za sudiju Ustavnog suda Srbije

Boje DS-a u novoj vladi brane još i Vuk Jeremić (ponovo ministar inostranih poslova), Dragan Šutanovac (odbrana) Saša Dragin (poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda), Milan Marković (državna uprava i lokalna samouprava), Oliver Dulić (životna sredina i prostorno planiranje). Svi oni bili su ministri sa liste DS-a i u drugoj vladi Vojislava Koštunice. Ministarka finansija Dijana Dragutinović na kvoti je DS-a, ali do sada se nije isticala stranačkim angažmanom, već stručnom biografijom (bila je specijalni savetnik u Ministarstvu finansija i MMF-u, a od 2004. viceguvernerka Narodne banke Srbije). Na istoj kvoti je i Bogoljub Šijaković, crnogorski kadar, nekadašnji savezni ministar vera, čija povezanost sa DS-om do sada nije bila poznata.

Savetnici

Iako se u medijima uz imena mnogih Tadićevih saradnika navodi titula "savetnik", tu funkciju zvanično obavlja samo pet osoba: Trivo Inđić (nekadašnji "praksisovac", ali i ambasador u Španiji od 2001. do 2004, nakon službovanja u Madridu postao je Tadićev politički savetnik), Gordana Matković (na zvaničnoj internet prezentaciji ne navodi se posebno zaduženje ministarke za socijalna pitanja u vladi Zorana Đinđića), Nebojša Krstić (zadužen je za odnose s javnošću), Biserka Jevtimijević-Drinjaković (za ekonomska pitanja) i Jovan Ratković (nekadašnji savetnik ministra odbrane SCG Borisa Tadića sada je, u kabinetu predsednika Srbije Borisa Tadića, zadužen za odnose sa EU i NATO-om).

Vladimir Cvijan, koji je od 2004. bio Tadićev stručni konsultant za pravna pitanja, sada je v.d. generalnog sekretara.

Nosioci "kontinuiteta" sa vremenom kada je Tadić bio ministar odbrane SCG su Ratković, Krstić, Inđić i šef kabineta Miodrag Rakić. Sa spiska savetnika, često zbog odlaska na druge državne funkcije, vremenom su brisani: profesor Filozofskog fakulteta Leon Kojen (naljutio se jer, kao koordinator pregovaračkog tima za Kosovo, "nije bio obavešten o razgovorima spoljnopolitičkog tima o Kosovu"), nekadašnji Đinđićev savetnik Igor Tadić, advokat Jovan Simić (sada predstavnik Republike u Skupštini akcionara Politike), košarkaški stručnjak Borislav Stanković (bio savetnik za sportsku diplomatiju), kontraadmiral Jovan Grbavac (sa funkcije Tadićevog savetnika za vojna pitanja otišao na mesto generalnog inspektora u VJ), Branko Radujko (nekadašnji savetnik za Kosovo u Đinđićevom kabinetu, šef kabineta Zorana Živkovića i Tadićev savetnik za regionalnu politiku, danas je generalni direktor Telekoma), Vuk Jeremić (prvo savetovao Tadića o spoljnoj politici, pa postao ministar za istu oblast), Dušan Spasojević (danas generalni sekretar u Ministarstvu odbrane) i Dušan Bataković (danas ambasador u Kanadi).

Tadićevi savetnici u Ministarstvu odbrane bili su Rakić, Jeremić, Ratković, ali i Živorad Anđelković (danas direktor Parking servisa u Beogradu) i Goran Vesić (od 2004. se povukao iz politike i bavi se privatnim biznisom).


Komentari:

Svjetlana Đurić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net